Predstava ”Muškarčine” je pozorišni dokumentarac o muškosti ovde i danas. Jednom mesečno se izvodi u Bitef-u.

Na sceni je jedanaest kutija. Na svakoj kutiji se nalazi ime i broj koji predstavlja godinu rođenja. U sedam od jedanaest kutija su glumci: Alek Surtov, Đorđe Živadinović Grgur, Jovan Zdravković, Marko Panajotović, Rastko Vujisić, Nikola Pavlović, Uroš Novović.

Nesvakidašnja scenografija i provokativan tekst čine predstavu nespecifičnom i neponovljivom. Predstava počinje tako što mladi glumci izlaze iz svojih kutija i daju odgovor ili bar pokušavaju da daju odgovor na pitanje ‘’Šta znači biti pravi muškarac u Srbiji danas?’’

Da li je to osoba koja pije pivo, ide u teretanu i šeta pit bula; ili je to pak osoba koja lupi šakom o sto i svoju devojku pita koje cipele da joj kupi.

Moram priznati da se glumačka postava predstave ‘’Muškarčine’’ nalazi pred nimalo lakim izazovom.

Zaista – šta znači biti pravi muškarac? Kako on izgleda? Kako se ponaša? Da li uopšte postoji?

I naravno u tom momentu pored ideje o tome kako biti pravi muškarac kao iz senke na scenu se prikradaju sveprisutne društvene norme. Sedam muškarčina, van svojih kutija, pokušava da da odgovor na teško pitanje, a oko njih je iako nevidljiva, pa ipak moćna i okrutna sila – društvena norma.

Dok glumci usklikuju ‘’Ubij ubij grobara. Ubij ubij cigana, šiptara, pedera, majmuna, pekara!’’ ne mogu, a da ne razmišljam o njihovom unutrašnjem procesu, o borbi koju svi mi vodimo svaki dan sami sa sobom, našim prijateljima, porodicom i samim društvom. Nažalost društveno prihvatljive stvari su loše, sumanute… Mladi će prihvatiti za prijatelja i veličati muškarca koji je na stadionu razbio određen broj sedišta, a osudiće muškarca koji je došao da utakmicu gleda mirno i nenasilno.

U želji da se uklope u socijalno prihvatljive oblike ponašanja, mladi muškarci često rade stvari za koje duboko u sebi znaju da su loše i štetne, pa ipak zanemaruju unutrašnji glas koji jasno i glasno viče ‘’nemoj’’, gaze preko sopstvenog identiteta zarad prihvatanja od strane društva i okoline. Nažalost društvo očekuje od mladića da svoju muškost dokažu pokazivanjem snage i nasilja koja ih vodi u sve dublji ponor.

Naša kultura je takva da muškarci ne plaču, ne pokazuju emocije, služe samo kao gomila mišića koja ima kratkotrajnu, praktičnu, svrhu – da zavede red.

I muškarci osećaju! Važno je da pokažu emocije, jer su emocije neophodne za produktivnu komunikaciju, za zdrav život.

Scena za scenom pokazuje novi izazov sa kojim se sreće svaki mladić, svaki muškarac na ovom području.

Muškarac, otac, je bezlična lutka koja ujutru rano ode na posao, a kada se vrati sa istog preumoran je da bi se igrao sa sopstvenim sinom, preumoran je da bi tog istog sina naučio da veže kravatu ili da bude pravi muškarac. Čini mi se da ni njihovi očevi ne znaju ništa više do da budu bezlična lutka čija je jedina funkcija da zaradi novac i plati račune, da se nada da će svom sinu obezbediti bolju budućnost, detinjstvo koje sam nikada nije imao. Pa ipak… Kakvo je to detinjstvo kada je tata bezlična figura koja odlazi ujutru i vraća se uveče umoran? Kakav je to model kad otac izgubi svoj lik i postane broj u masi?

Ti dečaci sa scene će postati očevi. Očevi bez uzora, bez dobrog modela od koga bi mogli da nauče da je ok da plaču, da je ok da kažu da su tužni, da se plaše…

Tokom predstave u jednom momentu pokušavaju da naprave figuru od svojih kutija, kutija u koje su spakovani na početku, igraju se sa njima bacajući ih po sceni. U tom trenutku ja se nadam. Nadam se da u publici sedi bar jedan dečak, jedan muškarac, koji razume simboliku te igre, koji razume sumanutost društvenih normi koje su naši okovi i ludost sistema koji je oko nas; u tom trenutku nadam se da će bar taj jedan gledalac izaći iz svoje kutije i učiniti nešto drugačije za sebe i svoju sredinu.

Ne znam da li je moja nada uzaludna ili ne.

Glumci govore kako su imali srećno detinjstvo… Prisećaju se inflacije, rata, jednostavno čuvenih devedesetih. Govore o svirepim zločinima iz perspective muškaraca iako su u tom periodu bili deca i igrali se ispred televizora, ili su bar pokušavali da se igraju; jer čak i deca iako ne razumeju stvari na nivou na kome odrasli ljudi razumeju – oni sećaju i verujem da su osetili svaku nepravdu i svaki zločin igrajući se ispred televizora, osećajući strah svoje porodice.

Srećno detinjstvo – zar ne?

Na kraju sedam odvažnih muškaraca, Muškarčina sa velikim M, se vraćaju u svoje kutije tim činom dajući još veću važnost njihovom smelom izvođenju predstave koja je psihološka, edukativna, važna i jednostavno moćna.

Predstava obrađuje velike i važne teme koristeći ironiju, provokaciju, činjenice… Nadam se da predstava i sedmorica mladih i hrabrih ljudi tokom jednog izvođenja učine da se bar jedna osoba u publici zapita o svom detinjstvu, svojim uzorima i modelima, svojoj budućnosti. Želela bih da se veliki broj zapita: Ko smo mi? Šta znači biti pravi muškarac? U Srbiji? Danas?

Kakav muškarac želi da bude?

Nadam se da će bar taj jedan gledalac koji se zamislio, a kasnije i promislio o predstavi, promeniti svoje ponašanje, postati drugačiji model za svoje prijatelje i samo društvo.

Autor: Aneta Surtov, apsolvent Medicinskog fakulteta u Beogradu, psihoterapeut transakcione analize pod supervizijom.

Izvor:iskustvenoedukativnegrupe