„U Srbiji je normalno da neko tuče ženu, a nije normalno da ta žena opsuje Srbiju, jer joj je muka od svega.“


Barem na dva dana jedna pozorišna predstava bila je među glavnim vestima na svim medijima u Srbiji. Bila je to „Crvena: Samoubistvo nacije“ Bitef teatra, koja je prvobitno skinuta s repertoara Leskovačkog pozorišta zbog sporne uvodne pesme.

Taj potez izazvao je brojne polemike u javnosti, kako zbog pesme (zove se „Je*i se, Srbijo“), tako i zbog činjenice da je pozorišna predstava cenzurisana.

Pod pritiskom javnosti, direktor Leskovačkog pozorišta Stanislav Grujić ipak je naposletku dozvolio održavanje predstave i ona je pred prepunom salom odigrana 19. marta.

O tome zašto je ta predstava izazvala toliku pompu razgovarali smo sa glumcem Zoranom Pajićem koji u „Crvenoj“ igra ulogu Lilit.

„Žao mi je što je u prvi plan, kada je reč o ovoj predstavi, izbila činjenica da je cenzurisana, pa se malo ko zapitao o čemu ona zapravo govori“, kaže za B92.net Zoran Pajić.

„I moje kolege i ja stojimo iza svih reči u predstavi, pa i psovki. Predstava je posvećena onim ženama koje su trpele nasilje, a nisu imale kome da se obrate. Onim majkama koje su učile svoje ćerke da moraju da ćute i trpe, jer nisu znale za drugo. Onim ženama koje se same bore i izdržavaju svoje dete, koje idu od vrata do vrata da im neko pomogne, jer država to ne čini. Zar te žene nemaju pravo da opsuju u trenutku kad im se skupi gorčina i bol?“

Pajić to pitanje postavlja iz pozicije umetnika, koji je prošao teške pripreme kako bi ušao u ulogu žene koja traži ravnopravnost. Ko nije gledao predstavu, a čitao je samo naslove o njoj, mogao bi da zaključi da je reč o (još jednoj) brutalnoj kritici Srbije bez stvarne katarze, ali je dovoljno proučiti nadasve zanimljiv pristup reditelja i scenaristkinje, pa uvideti njenu suštinu.

U „Crvenoj“ ženske uloge dodeljene su muškarcima – ne kako bi ih feminizirale, nego kako bi pred očima publike postalo jasno da patnja i bol ne znaju za rod.

Tako je Pajić dobio ulogu Lilit kako bi rastumačio deo ljudske psihe koja predstavlja seksualnost i borbenost.

„Samo njeno ime potiče iz drevnih mitologija, koje su u srednjem veku inspirisale mudrace da o Lilit govore kao o stvarnoj prvoj Adamovoj ženi, koja je, kako bi mu bila ravna, nastala iz praha kao i on. Međutim, zbog njene želje da bude ravnopravna Adamu, Bog ju je prognao iz Raja i stvorio Evu. Tako Lilit koju igram predstavlja ženu sa velikom snagom i osvetoljubivom željom da muškarce koristi onako kako bi neki od njih koristili žene“, objašnjava Pajić.

Kako bi ušao u ulogu, on je sa kolegama prisustvovao seriji radionica, na kojima su se upoznavali sa ženama koje su trpele porodično nasilje, ali i nasilje društva. Ovo drugo naročito se odnosi na grupu žena koje su imale jedan ili više abortusa, a koje je okruženje osudilo zbog toga.

„Niko ne pita kroz šta su te žene prošle. Svi govore o beloj kugi i potrebi da žene više rađaju, a ne razmišljaju o tome da država ne stoji iza njih. Kad osetiš šta su sve proživele… Možda ne možete fizički da iskusite tu bol, ali možete emotivno, ljudski. Onda možete da se stavite u ulogu žene i razumete kroz šta ona prolazi i kako biste vi to kao biće podneli. Mislim da borbe, strahove, psihičke i fizičke torture koje su prošle neke od tih žena, većina muškaraca ne bi mogla da podnese“, objašnjava Pajić.

Koliko predstava to može da promeni?

„Meni je važno da ta žena koja je prošla kroz takvu Golgotu vidi jednog muškarca na sceni koji razume njenu muku. Ako se pronađe i zaplače i doživi neku vrstu katarze, moja uloga je ispunjena. Predstava može da pomogne naročito u slučaju da neki muškarac koji nikad nije razmišljao o tom aspektu ženskog postojanja uvidi bol, patnju i emociju onih koje su prošle kroz nasilje“, kaže glumac.

Ipak, katarza je u Leskovcu stigla u pratnji policije. Čak osam policajaca u civilu prisustvovalo je predstavi „Crvena“, jer je važila za „događaj visokog rizika“. To nije moglo da pokvari konačne utiske.

„Iako je nekoliko ljudi već na početku tokom uvodne pesme napustilo salu, svi oni koji su ostali do kraja (a sala je bila puna), dugo su aplaudirali po završetku predstave i videlo se da smo uspeli da razmenimo emociju“, kaže Pajić.

„Pozorište može mnogo toga. Politika i sudbina su nam takvi da stalno moramo nešto da se krijemo i pazimo šta pričamo. Mi smo u društvu u kom mišljenje ne sme javno da se iznese. Kritičko pozorište tu vraća neku ravnotežu. To je ono pozorište u kom postoji smisao iza izgovorene reči, pa makar ona bila i psovka. Kao što ima i u ovoj predstavi“..

„Pozorište ne može da promeni svet, ali ako makar i jedna osoba među šačicom onih koji dolaze promeni mišljenje ili se barem zamisli, misija je ispunjena.“

 

Zoran Pajić

Izvor: B92.net