Branislav Nušić
Foto: YouTube

Komad “Sumnjivo lice” Branislava Nušića jedno je od najpoznatijih i najprepoznatljivijih dela u opusu ovog komediografa, ali i u istoriji srpske dramaturgije. Na brojnim pozorišnim scenama, u različitim rediteljskim postavkama, ovaj komad je igran više od hiljadu puta, a teoretičari i kritičari koji su o njemu pisali, slažu se u jednoj oceni: iako napisan u 19. veku, ovaj komad nikada nije prestao da bude aktuelan.

Upravo na toj konstataciji počiva i ova rediteljska postavka. Cilj ove predstave nije samo da konstatuje stanje stvari, već i da postavi pitanje: zbog čega su one nepromenjive? Ima li ovo društvo želju da se menja? I šta je to što nas navodi da beskonačno mnogo puta ponavljamo iste greške?
Razgovarali smo sa režiserom i tvorcem najnovije adaptacije ovog komada Vojislavom Arsićem, koji u okviru organitzacije Centar E8, već dugo vremena raduje publiku kontroverznim i nesvakidašnjim predstava na ovim prostorima.

Šta predstavlja Centar E8?

“Centar E8 je nevladina omladinska organizacija koja se bavi pitanjem mladih i kroz svoje postojanje već 12 godina prilagođava svoje teme u odnosu na potrebe koje osetimo na terenu. Veći deo naše organizacije se zapravo bavi edukacijom o rodnoj ravnopravnosti, prevenciji nasilja i sve to radimo iz ugla rada sa mladićima. Tako je kod nas najpopularniji program ‘Budi muško’.

Mi se trudimo da kroz sve aktivnosti u radu sa mladima koristimo umetnost i neki drugačiji pristup, tako da se od početka bavimo pozorištem. Imamo trenutno tri predstave koje su na redovnim repertoarima i igraju se svakog meseca u Beogradi, ostatku Srbije i šire. Predstava ‘Muškarčine’ je sinoć izvedena 90. put, predstava ‘Crvena: Samoubistvo nacije’ se takođe i dalje igra u Bitefu, i imamo predstavu ‘Žudnja’, koja je ljubavna priča.”

Sad radimo ‘Sumnjivo lice’ u koprodukciji sa Mikser Hausom i sa festivalom Nušićijada.”

Režiser Vojislav Arsić
Foto: Promo/Ivan Stojiljković

Šta je to što spaja sve te predstave?

“Ono što ih spaja jeste da su te predstave društveno angažovane, iako je ta reč nakon toliko korišćenja izgubila neki svoj smisao. Ali, to je su takve predstave, koje se bave određenim problemima s kojima se društvo suočava, koje nisu šarene, zabavne predstave, već one koje nas nateraju da se zapitamo kako da budem bolji kada izađemo iz pozorišta.”

Zašto “Sumnjivo lice”?

“‘Sumnjivo lice’ od prethodne tri predstave odvaja to što se bavimo novom temom. Prethodne su bile o pitanjima roda, nasilja i emocija, a predstava ‘Sumnjivo lice’, kao i Nušićev tekst ‘Sumnjivo lice’ se zapravo bavi pitanjem korupcije, medijske cenzure, medijske komunikacije, društvenom aparata i državnih činovnika, koji umesto da rade za narod – rade za sebe.

‘Sumnjivo lice’ je drama koja problematizuje želju za vlasti na prvim nivou, ali takođe i strah i potrebu da budeš voljen od strane vlasti na drugom nivou. Potrebu da se dopadneš vlasti iz želje za tim ili iz straha od suportnog. Borba za vlast i njeno iskorišćavanje.

U Srbiji se veruje da je vlast vlasništvo sa kojom svako radi šta želi. Možda je upravo taj mehanizam razlog tome što Nušićevo ‘Sumnjivo lice’ ostaje podjednako aktuelno, svih ovih godina. Predstava ima za cilj da to akcentuje, ali i da – na jednom nivou, pokaže koliki značaj Nušićevo najpoznatije delo ima za razumevanje našeg mentaliteta i kulture.”

Već postoje brojne adaptacije ovog dela, šta je to što će ovo izdvojiti od ostalih?

“Ovo ‘Sumnjivo lice’ je inače 195. profesionlna produkcija tog teksta. Postoji evidencija u okviru Sterijinog pozorišta. Kada sam pročitao taj komad ponovo, sada, ja sam samo shvatio klasičan simptom srpskog društva, a to je da je Nušić pisac koji je nama ostavio blago, a mi smo kao društvo od toga nabavili šarenu zabavu i uradili sve da nas ta predstava ne dotakne ozbiljno, nego da nas zabavi. Moja osnovna teza u ovoj predstavi je da ništa nije smešno. Uopšte nije smešno. To čemu se mi inače smejemo kada gledamo ‘Sumnjivo lice’ i zabavljamo, da to nije nimalo zabavno i da Nušić govori o nekim mnogo, mnogo ozbiljnim stvarima.

Mene je najviše tu zaintrigiralo i iznerviralo to opšte mesto kada odgledamo bilo koji film ili predstavu Nušićevog teksta i onda kažemo: ‘Ah, kako je Nušić savremen. Sve je isto kao nekad’, i tu stavimo tačku. Ne postavimo sebi pitanje: ‘A, gde je problem u nama?’, jer 130 godina je prošlo od kad je napisano Sumnjivo lice i mi kažemo da je sve isto kao i tada. Znači, nakon 130 godina mi imamo i dalje iste probleme i nismo se makli od toga mesta – to je ono što je meni bilo važno da predstavim, tako da je ovo predstava po, ali i o komadu ‘Sumnjivo lice’. Klasik srpske dramaturgije, ovde je polazna tačka za pričanje priče o promenama, koje se u Srbiji večito čekaju, a teško i sporo događaju… ali i predstava o genijalnosti i talentu pisca, koji je sve bolesti našeg, savremenog društva umeo da dijagnostifikuje još 1887. kada je ovaj (i za tadašnje pojmove: kontroverzni) komad napisao.”

Dakle, poenta je ukinuti “anesteziju” smeha i predstaviti ono sirovo ispod toga?

“Tako je. Milena Bogovac je uradila radikalnu dramatizaciju, gde je to ‘Sumnjivo lice’ koje je svrevremeno i savremeno, dodatno adaptirala u naš kontekst. Mi smo Nušiću oduzeli reči, ali smo mu dodali neke današnje reči, ostavili smo njegovu radnju, ali je adaptirali kroz ono što se danas dešava.”

Zbog čega aktuelnost Nušičevog “Sumnjivog lica” i dalje ne jenjava?

“Zato što smo mi kao društvo takvi da ne možemo da napravimo velike promene, da se suočimo sami sa sobom i da napravimo iskorak ka nečemu boljem, nego i dalje živimo po tim nekim zatvorenim matricama koje učimo kroz istoriju. Potpuno nam se sve ponavlja – od ratova, od politike, od svih drugih stvari.

Zanimljivo je da mi trenutno u Beogradu imamo dva ‘Sumnjiva lica’ – u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i Sava centru (Domu sindikata). To je na neki način vrlo dobar odgovor na to u kakvom se mi stanju trenutno nalazimo ako tri reditelja se uhvate istog teksta i žele da ga prikažu na tri potpuno različita načina.”

sumnjivo lice
Foto: Vojislav Arsić

Na koji način kroz savremeno doba nameravate da prikažete Sumnjivo lice?

“Najvažnija je intervencija u samom tekstu, jer tada se komuniciralo putem telegrama i pisama, a danas Ministarstva, institucije, sudovi, policija komuniciraju putem medija. To je ono što je najstrašnije, gde se donose presude na naslovnim stranama…

Naravno, mi smo pokušali da sve Nušićeve likove objasnimo kroz to ko su oni danas. Nušić kaže da Vića nosi mamuze, a mi da baca ključeve na sto i vozi ‘bembaru’. U tom smislu smo pokušali da sve te likove prebacimo i pokažemo u spoljašnjem stilu kako bi danas izgledali, jer su iznutra isti.”

Koja je to poruka koju će ova predstava poslati?

“Cilj ove predstave nije samo da konstatuje stanje stvari, već i da postavi pitanje: zbog čega su one nepromenjive? Ima li ovo društvo želju da se menja? I šta je to što nas navodi da beskonačno mnogo puta ponavljamo iste greške?
Ova predstava će poslati mnogo poruka, ali najvažnije kod ove predstave jeste da shvatimo u koliko sje*anom društvu živimo i šta nam se i kako dešava, pa da pokušamo nekim svojim malim koracima stvari da promenimo. Ustvari, uopšte neću da idem toliko daleko da mislim da mi možemo da promenimo nešto ovom predstavom, već je važno da publika koja dođe na predstavu za početak spozna u kakvom rijaliti paklu živimo.”

Stanje kulturne scene?

“Mi smo za ovu predstavu aplicirali na sve državne konkurse koji su bili, i ni na jednom konkursu nismo dobili podršku. Meni je to ustvari najbolji odogovor kakvo je stanje trenutno. Kada pročitam rezultate tih konkursa, dođu mi kao pesma. Sve je jasno, čak se više niko i ne trudi da bilo šta prikrije, nego je sve to na izvolte. Ono što je mnogo problematičnije u svemu tome jeste to što vlast ne shvata potrebu kritike. Kritika ne mora da bude atak na njihovu fotelju, već nešto što bi trebalo da nas čini boljim, nešto što je patriotski čin. Ja dobijam poruke da je potrebna patriotska kultura, ja to onda ozbiljno shvatim, ali za mene je ovo patriotsko pozorište, a ne neko veličanje grešaka i sakrivanje ispod tepiha.”

Samim tim, mi smo odlučili da nikako ne odustanemo od ovog projekta, jer odluke državnih institucija nisu uvek ogledalo naroda i rešili smo da pokušamo da animiramo javnost da nam pomogne da tu predstavu napravimo. Tako da smo pozvali sve voljne da učestvuju u donacijama, a građani će moći da nam pomognu tako što će kupiti donatorske karte koje su malo skuplje, jer je to jedini način da ovakva vrsta pozorišta preživi.”

Šta je to što pozorište i pozorišne predstave mogu da pruže, a što drugi formati ne mogu?

“Ako krenemo od toga da je pozorište mesto gde ljudi dolaze zarad okupljanja i da bi bili zajedno, onda možemo vrlo jasno da shvatimo i da je pozorište mesto gde ljudi žele da razmenjuju informacije, stavove, da se menjaju, da polaze od sebe, da u pozorištu budu isprovocirani nekim stvarima. Pozorište može mnogo da promeni i kroz istoriju je jasno da ima veliku i značajnu ulogu.”

Ekipu predstave “Sumnjivo lice” čine:

Koncept i režija: Vojislav Arsić; Dramaturškinja: Milena Bogavac; Orginalna muzika: Irena Popović Dragović; Scenski pokret: Andreja Kulešević; Dizajn scene i kostima: Ana Zarubic; Video: Ivan Stojiljković.

Producentkinja: Aneta Goranović; PR i protokol: Marina Ugrinić; Dizajn štampanog materijala: Sanja Drakulić; Fotografije: Jelena Janković

Igraju: Zoran Pajić, Jelena Bogavac, Isidora Simijonovic, Đorđe Živadinović Grgur, Marko Panajotović, Uroš Novović, Aleksandar Vučković, Aleksandar Jovanović i Predrag Vasić.

Izvor: Mondo.rs