Predstava “Muškarčine” će 30. novembra proslaviti četiri godine od premijere. Tokom tog perioda ekipa predstave je mnogo putovala, a nakon predstave u Sloveniji 3. oktobra mogu da se pohvale da su im u publici bili svi Balkanci. Iskustva s poslednjeg putovanja, u koja je utkao i ona ranija, preneo nam je glumac Rastko Vujisić.

Muškarčine u Sloveniji
Rastko renda šargarepu, Foto: Nani Poljanec

Bio je to jedan od onih najboljih šokova za organizam koji su mi se ikada dogodili. Nisam puno razmišljao o toj Sloveniji, nisam imao vremena od silnih obaveza koje su mi se popele ma glavu u poslednje vreme! Nisam fantazirao o tome koliko je tamo sati u odnosu na Ameriku. Nisam mislio o tome koliko su im žene lepe i da li ću tamo sresti onu baš moju. Da li su im ljudi baš toliko ljubazni koliko se priča da jesu, kako izgledaju, kako se oblače, kako hodaju. Jesu li nervozni kada se probude mamurni ponedeljkom i pre svega, možda najveća greška koju sam taj dan napravio- nisam razmišljao o tome šta sve može tamo da mi se desi i gde sve mogu da se izgubim.

Ne mogu da se setim koliko je sati bilo kada je neko zaurlao da se spreme pasoši, ali ono čega mogu da se setim je kako je nekako trenutak kada se pasoš vratio u moje ruke bio jedan od onih trenutaka koje ću pamtiti baš večno, jer nekako posle tog trenutka svaki put kada sam pogledao ka pejzažu boje su bile na svom mestu, kada sam izbacio ruku kroz prozor vazduh je bio lakši za udisati, a u mojoj glavi najglasnija tišina.

Sledeće čega se sećam bio je jako dubok glas koji mi sa najiskrenijim osmehom na licu govori: “Nani, drago mi je!” i zajedno sa hrabrom Anetom i 9 hrabrih dečaka ulazim u kuću u kojoj je svaki milimetar na svakom zidu ispunjen sa po jednom uspomenom iz jednog fragmenta jednog i još desetine hiljada života i svaka slika priča hiljadu priča, takozvani LJUDSKI MUZEJ ROGAŠKA SLATINA Nanija Poljaneca (kod koga samo odseli).

Dočekani smo sa domaćom pogačom i solju, sa pričom o zidovima pod čijim smo se okriljem našli naredna 4 dana kao gosti i domaćini istog tog prostora i najboljim belim vinom iz devedeset i četvrte godine- godište najmlađih članova naše trupe!

Od tog trenutka- SEĆAM SE SVEGA!

Slovenija- zemlja iznenađenja i inspirišućih monologa! Zemlja u kojoj sam se svako jutro budio u pola 8 ujutru istraumiran bas baritonom koji bruji “DORUĆAAAAAAAAK” kroz kuću, nakon samo dva i po sata sna. Zemlja u kojoj sam naučio šta je USTVARI kvalitet belog vina, kako se ono i sa koliko ljubavi pravi, zemlja u kojoj sam naučio da je biti ljubazan stanje svesti, a ne društvena norma, zemlja koja mi je pomogla da kroz divne ljude koji su svojim strpljenjem, gostoprimstvom, istrajnošću, verom i zalaganjem za zajednicu u kojoj rade, rastu, razvijaju se, žive i vole, vratim veru sebi za sve ono za šta želim da se borim jednog dana i možda najbitnije, zemlja u kojoj sam video i osetio šta znači: “ŠTO VOLIM ŠTO SAM ŽIV!”

Muškarčine u Sloveniji
Muškarčine u Sloveniji, Foto: Nani Poljanec

I naravno, zemlja u kojoj sam uspeo da upadnem čoveku u dvorištu hotela u bazen do kolena obuven, ali to je priča za neki drugi put!
Sećam se da je sve prošlo tako naglo! Nekako baš brzo. Brže nego ikada! U jednom trenutku ulazio sam u kuću Nanija Poljaneca po prvi put u životu, sa izbečenim očima i kezom od uva do uva, a u sledećem trenutku stajao sam u kutiji četiri dana kasnije ispred publike koja aplaudira za savršeno odigranu predstavu, a ja se šokiran preispitujem: “Gde ode ovo vreme ovako brzo, bre?!” Nakon što smo po poslednji put doručkovali, obišli još par lepih ljudi i par stotina kaktusa, isplakali smo se sa Nanijem na parking i krenuli nazad u Beograd.

Sećam se jedne misli koja me je negde pre granice malo zabavila: Ovi ljudi oko mene ovoj predstavi su dali udisaj 92 puta do sada, od Mađarske, Bosne i Hercegovine, Nemačke, cele Srbije, Italije, Hrvatske, ŠVAJCARSKE, 17.000 očiju je videlo priču koju pričamo, a ja nigde do sada nisam video lepše i iskrenije oči od očiju Rogaške Slatine. I sad… Nekako, skoro pa neverovatan mi je način na koji nisam ni razmišljao o tome i ne sećam se baš mnogo početka, a sada je to sve to o čemu želim da razmišljam i čega biram da se sećam.

Muškarčine u Sloveniji
Muškarčine u Sloveniji, Foto: Nani Poljanec

Draga Nataša, hvala ti što si me naučila svojim osmehom, svojom verom u posao koji radiš i plamenom koji nosiš u sebi da omladina može sve i da nije bilo tebe, pa ja na ovaj način nikada ne bih upoznao Sloveniju kroz sebe i sebe kroz Sloveniju. Dragi Nani, hvala ti što svojom borbom za ono što je ispravno, svojom istrajnošću i verom da je sve moguće- menjaš ovaj svet i time inspirišeš druge da šire tu istu ljubav kroz čitav kosmos! Drage Muškarčine, hvala vam što sam imao čast da budem deo ovoga!

Izvor: 24Sata