Sinoć sam uspeo konačno da pogledam predstavu Crvena: Samoubistvo nacije. Nikako nisam uspeo ranije da stignem iz ko zna kakvih razloga.

Pre nego što je počela predstava razmišljao sam o tim razlozima, koji su zapravo bili izgovori, jer bih u tom trenutku radije radio nešto ne tako neodložno. Sa druge strane razmišljao sam i kako sam čuo za tu predstavu i radovao se tom početku jer je gomila ljudi, čije mišljenje jako cenim pogledali Crvenu više puta, takođe, da te prijatelje nemam ne znam ni da li bih čuo da se takva predstava igra. Imajući u vidu svoje utiske posle predstave ta pomisao je malko užasavajuća…

Svakako, u situaciju da se nađem u iščekivanju početka predstave sam došao tako što me je koleginica Maja pozvala da moderiram predstavljanje zbornika radova koji je izdao Institut za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Institut sarađuje sa Reflektor teatrom i moje kolege učestvovale su u stvaranja predstave Crvena. Bio sam preplavljen već svojom ulogom, jer mi je to prva moderacija takve vrste.. zapravo, da budem iskren, prva moderacija uopšte. Nekako sve misli, pa do početka same predstave, su mi bile zaokupljene utiscima moderacije, koji je postali poprilično nevažni u poređenju sa utiskom koji je predstava ostavila na mene.

 

Najpatriotska/najpatriotskija predstava ikada! Jako čudno, plakalo mi se kada pevaju o Srbiji. Osetim koliko loših stvari prolazi neprimećeno, i bez pridavanja značaja, karavanski, i sve to kroz pevanje. Vičemo jebi se, ali nismo otišli i pokazali kurac Srbiji iz „neke bolje budućnosti na drugom mestu“, nego smo ostali i vičemo i pokazujemo da nešto nije u redu. I nabrajamo, ukazujemo šta ne valja. Imamo hrabrosti da vičemo i pevamo. Malo me je bio i stid, „A šta sam ja koju pm uradio za svoju zemlju/državu?“, u apatiji si, misliš sve se raspada i niko ništa ne radi po pitanju bilo kog problema, pa što bih onda ja radio bilo šta… Od sinoć mi odjekuje Marijin, Tijanin i Zojin zakon. Puna usta zakona sa imenima dece. Jako smo moćni, ujedinili smo se i krenuli da rešavamo nešto. I na kraju tucmuc, propaganda, prošlo, nikom ništa a deca mrtva. Onda dođeš, pogledaš, vidiš da ljude muče iste stvari kao i tebe i da ti ljudi rade nešto po tom pitanju, pa koliko god neko sporio to što rade, koliko je teatar nešto konkretno, njih desetorica i još bar troje ljudi oko njih (da ja znam) ponavlja svako veče ovaj tekst i ne želi da zaboravi neke stvari, a šta ja radim, šta sam uradio da se to bar ne zaboravi?


Pomenuo sam patriotizam i svoju zemlju. Možda se taj koncept patriotizma malo izvitoperio u odnosu na ono što ja pod time podrazumevam. Nekako, patriotizam je interes. Patriotizam je činiti da onom pored tebe bude bolje jer će i tebi tako biti bolje. Živiš u kući sa porodicom, želiš da bude čisto, da imate neku određenu hranu u frižideru ili na stolu, da imaš nešto da obučeš, pa da stvoriš uslove za svoju decu, pa kada brat uči ti mu ne puštaš muziku i ne urlaš kao pušten sa lanca, pa podelite poslove, da jedan u kući radi ovo, a jedan ono, šta kome više odgovara da bi povećali produktivnost i da bi svima bilo lepo. E, pa tako doživljavam i državu, kao veliku kuću, u kojoj smo svesni da u manjoj ili većoj meri zavisimo jedni od drugih. Pa je tvoja obaveza da se lepo ponašaš, da radiš na sebi, da pomogneš da nešto bolje funkcioniše, ali je tvoja obaveza i da pokažeš kada nešto ne funkcioniše, da ukažeš na to, digneš glas kada se sa nečim ne slažeš. Patriotski je priznati da imaš problem. Zato mislim da je najpatriotskija predstava ikada. Otvoreno se govori i peva o stvarima sa kojima Srbija ima problem. Nekako istovremeno kao da kaže super je Đura Jakšić, priča o nečemu važnom, ali nije jedini, hajde da na „Ovaj kamen zemlje Srbije što preteć Suncu dere kroz oblak“ , dodamo malo i Ljubivoja Ršumovića i „Domovina se brani i čašću i znanjem i lepim vaspitanjem“.

Aleksa Jovanović
Aleksa Jovanović Foto: Privatna arhiva / Noizz.rs

Autor teksta je Aleksa Jovanović, doktorand na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Izvor: Noizz.rs