23. jul 2011. godine.
Umrla je jedna devojčica.
Krha i mlada devojčica koja je bila usmljena.
Alkohol, droga, depresija, samopovređivanje.
Gomila posledica koje skrivaju problem.
Problem je u samoći.
Samoći koju osećaš kada si okružen svetom.
Kada ti se ne izlazi na ulicu, jer su tamo ljudi i hladno je.
Kada dobijaš ogromnu ljubav i podršku.
Kada ti talenat izlazi na nos.
Kada jednostavno ne znaš kako da apsorbuješ lepotu.

Stvarala je iz sopstvenog srca.
Iz dubine u kojoj se krije lični mrak, bol, tuga i ništa.
Iz dubine koju svako od nas ima,
Ali samo neki umeju da od nje naprave umetnost.

 

Ejmi Vajnhaus bila je britanska pevačica i tekstopisac poznata po svojim jakim vokalima i eklektičnom miksu muzičkih žanrova koji su uključivali R&B, soul i jazz. Ejmi Vajnhaus održala je svoj poslednji koncert u Beogradu 18. juna 2011, a samo mesec dana kasnije, 23. jula 2011. umrla je zbog konzumiranja velike količine alkohola. Koncert u Beogradu bio je debakl, ali ne samo za Ejmi, bio je debakl za civilizaciju.

Beograd je to zaboravio.
Beograd se zbunio.
Beograd je Ejmi Vajnhaus.
Beograd treba da ima njen spomenik.
Spomenik koji je dosledan njenom stilu.
Ne onaj od mermera ili betona.
Već onaj koji stvara i pokreće.
Onaj koji opominje i koji je haj.
«Back to Amy» je njen spomenik u Beogradu.
«Back to Amy» je moj spomenik vremenu.
«Back to Amy» je podsetnik koliko je teško voditi lične bitke pred celim svetom.
«Back to Amy» je povratak na nas.

Depresija spada u grupu poremećaja raspoloženja. Depresivni poremećaji podeljeni su na: depresivnu epizodu, različitog intenziteta i kvaliteta sa somatskim simptomima i sa psihotičnim simptomima; rekurentni depresivni poremećaj koji podrazumeva najmanje dve depresivne epizode koje razdvaja interval bez simptoma u trajanju od dva meseca i perzistentni depresivni poremećaj – distimiju. Depresivno raspoloženje karakterizuje povlačenje bolesnika u sebe, potištenost, pad vitalnih dinamizama, nesanica, gubitak apetita, pesimizam, usporeni misaoni tok, osećaj beznađa i bespomoćnosti.

“Depresija je neadekvatna. Kolaps čitave emotivne skale je zahtevani minimum da bi se opravdala izdaja svih.” Sara Kejn

Ejmi je samo jedno govorila, sve vreme je pokušavala da nam kaže da je sama i da joj treba pomoć. Ejmi je poziv upomoć. Koliko ljudi u vašem okruženju pozivaju upomoć i da li ste toga svesni? Da li ste spremni da pomognete? Ona je već sve rekla u svojim pesmama dok je još imala snage za to: da previše voli, da ne želi da pije, nego joj samo treba prijatelj, da nema sedamdeset dana za rehabilitaciju i da “tata samo misli da joj je dobro”. Urlala je iz svog glasa i molila za pomoć, a svet je to posmatrao i uživao u njenoj muzici. To govori i o našoj krivici, kulturi koja je sa nezasitom željom upijala svaki snimak, sliku ili priču o skandalima i teškoćama kroz koje je prolazila.

Koncert u Beogradu bio je još jedan pokušaj dokazivanja njoj samoj da je voljena. Ali sva ta ljubav je samo prolazila pored nje. Ono kada vam treba samo još jedan svemirski korak da upolovite u raj. Raj na zemlji ili raj. Ona na Beogradskom koncertu ne krije svoju samoću. Bend svira, prateći vokali pevaju, svetla su upaljena, hiljade ljudi joj šalje ljubav, a ona odbija da peva, ona prekršta svoje ruke i grli samu sebe. Ne može da peva. Mora da zagrli sebe jer je potrebna sebi, jer ne sme da ostane sama sa sobom.

Postoji jedna njana slika koju dosta volim, na kojoj stoji ispred zida sa tabom na kojoj piše “No ball games”. Da, verovatno piše da je zabranjeno igranje loptom. Ali ako pogledamo svet analizom i razumevanjem Ejmi, jasno je da “ball” predstavlja muda i da moli da se ne igramo mudima. Da se ne igramo moći u odnosu na nju. Da svoju moć upotrebimo da pomognemo i budemo tu, a ne da potvrdimo svoju snagu i čvrstinu.

«Back to black» je album koji je Ejmi lansirao u vrh.
Taj album je pisala u teškom stanju.
Taj album je pisala iz svog srca.
Taj album je njen želudac.

Ona nije bila interpretatorka.
Ona je stvarala i proživljavala.
Pevala je i bolelo ju je.
Pevala je i bila tamo gde je bila nekada.

Da li želite da se vratite tamo gde ste bilI?
Ako me razumete?! Tamo.

Nije mogla više da peva pesme sa tog albuma, ali mi smo to od nje tražili. Ko je vlasnik umetničkog dela? Da li autor ima pravo da sa njim raspolaže ili civilizacija ima pravo da zahteva? Da li je umetnik dužan da zadovolji potrebe konzumenata umetnosti bez obzira na svoje potrebe?

Da li bi smo želeli da je Ejmi živa, a da ovaj svet nikada nije dobio album «Back to black»? Da li bi želeli ovaj svet sa nekom drugom Ejmi? Da li bi ona želela da je živa, a da nije stvorila muziku od koje žive milioni? Koja je izlaz mnogima?

Kako uopšte jedan umetnik stvara? Šta sve mora da zna i da? Šta se desi sa telom jedne talentovane pevačice i namučene duše?

Prolazila je kroz razne faze neverovatnog uspeha i skandaloznog pada, Ejmi je bila i ostajala briljijantna, intiligenta, ali uporna, tvrdoglava i snažnija od većine na jedan način, ali zato mnogo slabija od svih na drugi način.

Telo Ejmi pronađeno je u 16.00h, već u 18.00h na njenoj stranici na Vikipediji upisan je datum smrti “23. jul 2011”. Dva sata je bilo potrebno. Dva sata u svetu brzine i praćenja. Dva sata koja opisuju pohlepu i voajerizam ljudskog roda, sa kojim se možda moramo pomiriti. Gledati kako mediji i javnost od vrsne umetnice, sa dodatkom novca i biznisa, pravi zvezdu, a onda vrtoglavo od nje kontraverznu osobu kojoj uskraćuju svu podršku. Opet zbog para i biznisa.

Moj profesor Ljubišra Ristić, jednom prilikom mi je rekao da je problem u meni, jer verujem u promene. A ja kada ne bih verovao u promene, ne bih imao razloga da pijem kafu.

Život je suočavanje sa željama i strahovima. Glupo je pregovarati oko toga. Imamo svoje telo i dušu u ovom energetskom polju i nije korektno štedeti se. Iskoristiti sve potencijale i voleti do vrha pilona mosta na Adi, ali isto tako stvarati do vrha, patiti do vrha, nadati se do vrha, menjati se do vrha, ali uvek ostati dobra osoba do vrha – na ulicama kojima hodaju ljudi bez svesti o visini i mogućnostima. Uvek voleti i verovati.

“Sve je za tebe, sve o tebi, inače ne bih ni ustala. Svaki korak, udah – izdah, inače bih odustala. Sve je za tebe, sve o tebi, kiša, sunce, mesec i ptice, ali nisu ljudi, oni se znoje, dok loše broje naše sitnice.” kaže Bojana Vunturišević u svojoj pesmi “Amy i Blake”. Ako nemate svog Blejka, ja vam ga ne želim. Očistiš, oštar rez i kraj. Idemo iz početka. Visine su tu. Svesti nema.

Za mene je Ejmi izlaz.
Neki konopac koji je iznad glave.
Neko skrcanje zubima u snu.
Neka vožnja avionom u pogrešnom pravcu.

Želim da radim predstavu “Back to Amy” jer to dugujemo njoj.
Želim da radim predstavu “Back to Amy” jer to dugujem sebi.
Pojave se ti demoni, oduzmu ti kontrolu i znanje.
Mogu da te pobede, a možeš i ti da pređeš igricu.

Usudiću se da kažem da želim da radim predstavu “Back to Amy” jer razumem Ejmi. Kada sam bio mali, moji roditelji su umrli od posledica konzumiranja droge – i ja ih razumem. Kada sam se opustio i osetio sigurno, vrtoglavo sam se našao u drugom svetu – i ja sebe razumem. Ovaj svet će biti bolji ako se potrudimo da razumemo ljude oko nas i u nama.

Verujem u ovu predstavu. Verujem u Beogradu. Verujem u novo. Verujem u ljude sa kojima radim, a koji su mi pre svega, prijatelji i prijateljice, i koji su deo mog života snažno i ovog projekta lično. Jer pozorište ne može da bude iskreno, ako nije lično, a lično je političko. Jer umetnost smatramo neodvojivom od svog aktivizma, a svoju estetiku neodvojivom od svoje etike.

I opet dolazimo do promena. Ličnih i civilizacijskih, u koje moramo da verujemo jer ne bi imali razloga da pijemo kafu.

Vojislav Arsić