Zudnja (Slovenija)
Slikarka i pesnikinja Erna Ferjanič priča o predstavi Žudnja sa glumcem Đorđem Živadinovičem Grgurom, posle prvogog gostovanja izvan Beograda u Šmarju pri Jelšah u Sloveniji, 21, aprila 2017

Četvoro mladiča na pozornici, leže u polumraku na velikom jastuku i “sanjaju svoj san” … Potom se “probude”, a omreži jih zaljubljenost, ljubav, i put prema cilju menja se; počinju, da se pitaju, šta znači zaljubljenost, šta jim nudi, šta če da dobiju sa njom, dali če jim biti život bolji … “šta treba da bude dobro, milo, lepo, preokrene se u loše, bolno…” Sva omreženost ljubavi boli, cepa, kosturi, tako jako, da boli koža, celo telo. Kako, da se izrazi bol, kako, da se spasi? 

Puno pitanja. Glumci bili su suvereni. Individualistično doživljavali su svoje poraze, frakturu, katarzu. Prvi sastavlja puzzle – gde ide koji dio, kako da se sastavi slika (svog života?), koji dio, da se uzme u ruke – ni jedan ne pripada zajedno sa drugim, ne možeš, da sastaviš celinu – boli do neba … Drugi apatičan iz divne knjige priča ( koje u tom trenutku ne znače ništa) cepa liste i pravi avijončiče od papira, baca jih naokolo; avojoni lete negde, nosi jih turbolencija ljubavi,  … ali nije ni važno, gde, i priče napuštaju liste i priče menjaju se zauvek. Treči drži u rukama “crvenu nit” cele priče, od početka do kraja sve je povezano sa crvenom pertlom, koja se čvori u čvorove, koji ne izdrže, jer to nisu pravi čvorovi; oni so tu, da pertla nije ravna, I nema “jasan pravac” prema cilju. Glumac uhvati početak pertle i počinje, da je guta – puna so mu usta pertle, ispalih očiju, davi se, a želi da pertlu “prežvači”, da bi se odrešio svih čvorova … Četvrti glumac želi, da zamesi hleb. On ima sve sastojke za osnovu hleba, bogatstvo stola. Ali on ne može … ne ide mu. Mesi, mrlja, testo vuče se na sve strane, sve je u brašnu – ne može, da mu uspije, jer pati, jer nema koncentarcije, nema jasnog cilja.

U drugom delu predstave glumci posvete se pokretu tela i liče na speed klizače, ( u pokretu i grčevima su doživljavali i izjašnjavali svoja iskustva, emocije …); neuhvatljivi u pokretu, koje neko vreme hvata svetlo a potom tama i potom obadvoje. 

Zaista sam uživala u predstavi, koja je i mene “zabolela” – glumci su bili ubedljivi u svojim izražajima. Bravo za glumce i bravo za tebe, da si jih doveo u Sloveniju. Hvala, Nani! 

Lep pozdrav, Erna Ferjanič