Zanimljiv i smeo projekat Vojislava Arsića postavlja pitanja na koja smo odavno trebalo da imamo odgovor – zašto nam je svet Sumnjivog lica i nakon 130 godina još uvek tako prepoznatljiv i blizak, takoreći savremen, i (što je mnogo važnije), zašto nam je sve to još uvek tako neodoljivo smešno.

 

Predstava koja je svoju premijeru imala u Mikser hausu (a sada si izvodi na sceni CzKD, Birčaninova 21) teško bi se mogla nazvati čak i adaptacijom. Reč je pre svega o strasnom teatarskom eseju koji rekontekstualizuje sam komad vraćajući mu onu britkost i oštrinu koju je imao i u svojoj praizvedbi.

 

Predstava se može sagledati kao da je sastavljena iz dva dela. Prvi se bavi fenomenom samog teksta i njegove popularnosti, te kakve se sve implikacije iz toga mogu izvesti. Drugi deo u centar stavlja sam komad, zaronjen u našu bolnu svakodnevicu. Autori projekta (Arsić i dramaturškinja Milena Bogavac) najpre su se dakle pozabavili samom sudbinom teksta koji je čekao 36 godina na svoju premijeru. U krajnje svedenoj postavci, gde jedinu scenografiju čine televizori (na jednom se „vrti“ Utisak nedelje sa Aleksandrom Vučićem) glumci-izvođači najpre nas „upoznaju“ sa istorijskim i društvenim kontekstom nastanka Sumnjivog lica, povezujući ga momentalno sa našom savremenošću.

 

Osnovno pitanje koje se u ovom delu predstave postavlja jeste zašto nam je odnos prema vlasti ostao nepromenjen, zbog čega nas to tako malo zabrinjava, i najzad, da li je humor u stvari način prihvatanja ovakve situacije, izraz njene nepromenljivosti.

 

Pitanja su jasno i precizno formulisana, izvođači se obraćaju direktno publici, a njihovi pokreti su koreografski usklađeni na način da njihove „poruke“ ostvare maksimalan efekat. Drugi segment predstave čini nekoliko scena iz samog komada, izabranih (i preoblikovanih) zato što verovatno najsažetije opisuju temu projekta, ali fokus je donekle izmešten na međuodnos vlastodržaca, na patologiju i mehanizme vlasti, kao i na strategije opstanka. Dobro poznate scene smo navikli da vidimo u sasvim drugom ključu te nas ovde šokiraju razotkrivanjem koliko iza lakog Nušićevog humora u stvari stoji jedna mračna vizija ovdašnjeg društva kome je nasilje jednostavno imanentno.

 

Nekoliko vizuelno upečatljivih a značenjski preciznih rediteljskih rešenja daju nov podsticaj i ovako izuzetno nadahnutom ansamblu koji strasno, žestoko i potpuno uvereno „brani“ koncept projekta. Reakcija publike je još jedan segment koji ne treba izostaviti, energija predstave koja nalikuje energiji rok koncerta prenosi se u talasima i na gledalište, te publika, očigledno željna ovakve vrste „ventila“ uzvraća izvođačima gromoglasnom podrškom.

 

Na kraju treba još jednom podvući, za to što je Nušić naš najsavremeniji pisac njegova genijalnost je samo delimično odgovorna, ostatak krivice je na nama. A kroz ovu predstavu neki mladi ljudi sa punim pravom pitaju zašto je to tako i mora li tako da bude.

 

Boban Jevtić

Nedeljnik NIN

Izvor: http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=102961