Ako se poslednjih godina u srpskim institucionalnim pozorištima niste susretali sa predstavama razvijenog kritičkog pogleda na savremen svet i njegove probleme – krivica nije do vas. Iako bi političnost i angažovanost trebalo da budu jedni od osnovnih postulata svakog dobrog pozorišta, svedoci smo sve više konformističkog repertoara koji je u stegnutom obruču (auto)cenzure. Zbog toga i ne čudi što se nacionalna, pa i regionalna produkcija, pokazala kao izuzetno konzervativna kada je reč o aktuelnim društveno-relevantnim temama. Rodne studije su u poslednje dve-tri decenije napredovale u velikoj meri i, što je još važnije, našle svoj put do svih značajnijih društvenih institucija pa, gle, i do pozorišta. Pitanja roda i relativizacije tradicionalnih pogleda na ovaj društveni konstrukt su toliko dominantna pojava u zapadnoevropskom mejnstrimu, da se čak mogu čuti negodovanja pojedinih ozbiljnih pozorišnih stvaralaca i teoretičara koji smatraju da je stvar otišla korak predaleko, te da je tolika aktuelnost ovih pitanja možda i preterana. S druge strane: srpska gradska i državna pozorišta kompleksne teme pola i roda gotovo da ne prepoznaju; tu i tamo se nađe samo po neki izuzetak.

Otuda nije teško doći do zaključka kakvog su profila Muškarčine, predstava koja tematizuje upravo rod. To je alternativna predstava, i po svom scenskom jeziku i po načinu finansiranja. Nastala je u koprodukciji Bitef teatra, vodećeg beogradskog stecišta savremenih alternativnih tendencija, i Reflektor teatra, nezavisne omladinske organizacije koja je iznikla iz Centra E8, nevladine organizacije koja se, između ostalog, bori za rodnu ravnopravnost. Da je predstava “po strani” tj. alternativna, vidi se i po scenskom prostoru koji je – gotovo prazan. Od scenografije ćete videti svega jedanaest kartonskih kutija sa natpisima imena i godišta jedanaest aktera predstave, koliko ih je bilo na premijeri. Sedmorica koji su ostali da glume i šest godina nakon premijere –  izlaze, svaki iz “svoje” kutije i direktno se obraćaju publici, saopštavaju joj kako je i kada predstava nastala. Dakle, odmah na početku je jasno, od klasične mimetičnosti i pravila četvrtog zida nema ništa; reč je o deziluzionističkom i, videćemo kasnije, provokativnom pozorišnom materijalu koji ima za cilj da prodrma i, po mogućstvu, oblikuje stav gledalaca.

Odmah nakon kratkog predstavljanja, na sceni se začuje to famozno pitane: šta/ko je pravi muškarac? Sedmorica mladih muškaraca, obučeni svako u svoje privatno odelo (neki kao hipsteri, pojedini kao dizelaši, dok drugi u neformalnoj odeći, dakle, majce i farmerke), su u panici jer ne znaju pravi odgovor, te deklamuju fraze koje im se u trenutku učine istinitim. Pa možete čuti da je pravi muškarac onaj ko voli svoju devojku, ko voli svoju državu, onaj koji puši cigarete i pije pivo, onaj koji nikad ne nosi roze itd. Spisak ide, čini se, u nedogled. Ali, šta ako muškarac nema devojku ili ako, ne daj bože, obuče nešto roze, da li je on i dalje pravi muškarac? Šta se dešava ako neko od muškarčina sa pozornice obuče roze majcu? Tu situaciju će publici pokazati Alek Surtov koji će, zajedno sa svojim kolegama glumcima, inscenirati događaj kada se jednom pojavio na času fizičkog vaspitanja u roze majci. On će glumiti uplašenog i poniženog dečaka, dok će ostali glumiti vršnjake koji maltretiraju i ismevaju Aleka, a sve to radeći pod naredbom grubog mačo-profesora.

Kao što podnaslov predstave govori: pozorišni dokumentarac o muškosti ovde i danas; zaista se može reći da su autori (Milena Bogavac i Vojislav Arsić) zajedno sa glumcima i zahvaljujući dokumentarnoj građi iz njihovih života,  autentično prikazali milje (ovde – Balkan; danas – nakon Jugoslovenskih ratova) u kom je muškost jedan od društvenih imperativa. I ne samo to, već su insistiranjem na karikaturalnoj i prenaglašenoj glumi, na ilustrativnosti i na vrlo direktnim i bukvalnim scenskim metaforama stvorili dovoljan “otklon” kod publike nužan za dijalektiku, pa i za didaktiku u pozorištu. Publika je direktno suočena sa problemima svog društva, između nje i glumaca ne postoji “četvrti zid” koji bi je zaštitio od problema koje stvara hipertrofirano mačo-ponašanje. Mada, istina, pojedini iz publike bi poželeli da postoji i pravi zid između njih i glumaca u trenutku kada glumci otkopčaju svoje šliceve i zaprete da će urinirati po ljudima u gledalištu. Ako gledalac do tada nije shvatio da je i njegov život ugrožen patrijarhalnim obrascem muškosti, onda će to shvatiti u trenutku kada muškarčina iz predstave zapreti da ga, narodski rečeno, popiša.

Ova teza o ugroženosti pojedinca i cele zajednice staromodnim shvatanjem muškog roda se dodatno produbljuje u jednom od poslednjih segmenata predstave. Naime, akteri ponovo deklamuju parole, ali ovoga puta isključivo kvazipatriotske i militarističke (muškarac nije muškarac ako ne brani svoju državu, muškarac mora u ići u vojsku itd.). A sve se to idejno povezuje sa skečom koji je izveden nešto ranije u predstavi kada su muškarčine mirno postrojene u pravu liniju i pod pseudodirikentskim vođenjem Đorđa Živadinovića Grgura horski zapevavali parole, među kojima i: ubi, ubi, ubi cigana, pedera! No, konačno, taj poslednji segment, sačinjen od nabrajanja događaja iz novije srpske istorije, nam pokazuje do čega nas je mačoističko društvo dovelo. Čitav niz ratova i zločina koje su postjugoslovenske zemlje doživele u poslednje tri decenije svakako jesu produkt mačoizma i njegovog ideološkog pobratima – nacionalizma. S druge strane, postavlja se pitanje da li savremene društveno-istorijeske prilike utiču i na nas, a ne samo ubrnuto, i da li nas radikalizuju i guraju u sve stegnutiji patrijarhalni kalup. To pitanje će ostati otvoreno, jer ova predstava ne svaljuje direktno odgovornost ni na šta i ni na koga, već je tu da nas suoči sa problemom, a na nama je šta ćemo preduzeti dalje.

I, da završimo, sam kraj predstave je ispovest glumaca koji ovu predstavu igraju već šestu godinu zaredom. Pominju i četvoricu svojih kolega koji su za tih šest godina napustili Muškarčine, pa se postavlja pitanje šta i kuda dalje. Budućnost ovakve predstave je svakako neizvesna jer se ona gotovo u potpunosti zasniva na idealima i željama njenih autora i aktera, a ne na meterijalnoj koristi. S toga nam ostaje samo nada da će minimalna finansijska sredstva potrebna predstavi biti organizatorima na raspolaganju, ali se takođe treba pouzdati i u podršku publike koja do sada nije izneverila jer svojim dolaženjem i pozitivnim utiscima daje veliku podršku Muškarčinama. Valjda će tako i ostati, jer predstava ovakvog karaktera i ovakvog nesvakidašnjeg i izvanrednog kvaliteta zaslužuje da bude još dugi niz godina na repertoaru regionalnih (alternativnih) pozorišta.

 

 

Borisav Matić