Na prvom festivalu Rurban Dan koji je 22. avgusta održan u Mokrinu, sreli su se selo i grad, globalno i lokalno

“Moj otac je inače stigao sa juga, a deda, rekao sam ti, sa severa. Sudarili su se na sredini koja je, ako hoćeš, takođe izvestan sever. Rodilo se tog marta 1932. muško, i u toj euforiji zbog muškog deteta, obojica su se napili, vređali su jedan drugog, pijani već, a kako je deda bio vojnik u onom austrougarskom ratu, a tata Vranjanac, svađa je išla oko termina Švaba i Ciganin. Bila je jaka tuča, noževi su sevali, otac je izašao napolje, u sakou, bila je zima, moja mati Melanija koja me je četrdeset i osam sati pre toga rodila, poletela je za njim, da mu odnese kaput, da se ne smrznu po onom groznom snegu, išli su tako šest kilometara kroz mećavu do prve stanice. Otac uvije moju majku u kaput i odnese je. A Miroslav Antić ostane kod dede i babe”, ispričao je Miroslav Antić Drašku Ređepu 1985. godine, u mesecima pred svoju smrt.

U Mokrin, selo u kojem je Antić rođen, stiže se putem  koji jedva da vijuga. Vožnja do Mokrina, ravnom trakom pored ravnih polja,  traje jednu i po beskonačnost, tj. oko dva i po sata ako krećete iz Beograda. Na kraju puta: kapija kojom se stupa u univerzum u malom, ni po čemu sličan ostatku Mokrina. To je dvorište sa engleskim travnjakom, minimalističkim sivo-belim zgradama koje su u lokalne uslove uspešno prekalemljene iz „ni iz jednog konkretno“ skandinavskog sela, povrtnjakom, bazenom sa kamenčićima i šašju za divlji životinjski svet, bazenom sa svetlima i ležaljkama za pitomi ljudski svet i pozornicom u centralnom delu dvorišta. Mokrin House, životni eksperiment Novosađanina Ivana Brkljača i njegovog oca, tokom poslednjih nekoliko godina je centar kulturnog života u Banatu i šire. Ovde dolaze ljudi iz zemlje iz inostranstva kako bi se udaljili od gradske gužve, jeli uglavnom lokalno proizvedenu hranu na zdravom vazduhui uživali u kulturnim događajima urbanog tipa. Baš takav bio je prvi festival kulture Rurban dan, koji je u sredu 22. avgusta organizovaoMokrin House u koprodukciji sa Reflektor teatrom iz Beograda. Na programu prvog „susreta sela i grada, globalnog i lokalnog“ predstavili su se dizajner Slavimir Stojanović slikovnicom „Singi Lumba i Drvo čarobnih olovaka“, Kokan Mladenović sa Minjom Bogavac i njihovom predstavom „Jami distrikt“, i Marčelo, koji je Rurban dan zatvorio koncertom. Sa preko 200 događaja godišnje, koje posećuju lokalna zajednica i mnogi ne-Mokrinčani, Mokrin House je treća najvažnija institucija u selu, posle crkve i škole.

„Prvi put sam ih [roditelje] video kada sam imao šest godina, i to na takozvanom neutralnom terenu, u Kikindi. Tada sam prvi put video i grad. Nije ništa bilo po mom predviđanju. Ništa nije bilo naročito visoko. Baš naprotiv, sve je bilo nisko, dugačke ulice kojima smo išli, bar šest kilometara od stanice, najmanje. Ali, ipak, kakav je to bio grad! Bio sam fasciniran. Sladoled se onde jeo kašikom! Inače, nisam glavu ispravljao, imao sam šest čireva na glavi, bio sam šugav, žvalav, krastav. Na salašu sam sa dedom vodio kolibu kod ajgira, a krmaču kod nerasta. Ovde, usred Kikinde, sve je bilo drukčije. Mama je bila sa šeširom, i ona i otac su mi poklonili konjića od pliša! A pred polazak u školu otac mi je, eto, tad, poklonio šiljkane, šarenicu, sa tablicom, bukvarom i sunđerom, ali sa obaveznom šajkačom, koja mi je bila poveća, i padala mi na uši i na čelo. Ustvari, to je bila očeva osveta Banatu, koji nije hteo da ga prihvati, i koji je uglas tvrdio kako je dođoš i kuferaš.“ (M. Antić, 1985)

Zahvaljući Mokrin House, selo danas vrvi od dođoša i kuferaša koji u selo navraćaju, a neki bogami ostaju i da žive (naime, u Mokrin House-u možete da iznajmite neskoman i udoban krevet, pa da radite iz coworking prostora, u svetloj zastakljenoj zgradi u dvorištu, na čijem je mestu nekada bio ambar). Mrak, na nebu se srebri mesec, žabe proviruju iz jezerceta, zveckaju čaše, a publika se okupila oko scene u centralnom delu dvorišta: neki sede na klupama, neki su prostri ćebad i smestili se na travu. “Ljudi, lavovi, orlovi i jarebice, rogati jeleni, plovke, pauci, neme ribe koje su obitavale u vodi“, pršti ambijentom sa mesecom i jezercetom,, „morske zvezde i oni koji se nisu mogli okom sagledati – jednom rečju, svi životi, svi životi, svi životi, prešavši svoj tužni krug, ugasili su se…” , dok govori mlada glumica, delikatna i obučena u belo,  u neimenovanom selu negde u Rusiji, u Čehovljevoj komediji „Galeb“. “Ovde je sve kao u vreme kada je svet bio dete!… Ovdje igra drži nauku zaruku…! Učenje, zabava, sport, rekreacija…! Za male ljude, za djecu svih uzrasta! Jami distrikt predstavlja vam praistoriju u srcu Evrope!“, viče u mikrofon gruba majmunolika Jamenska žena, u predstavi „Jami distrikt“ (po tekstu Minje Bogavac, u režiji Kokana Mladenovića), iz sela Jamena, koje zaista postoji i nalazi se kod Šida, na tromeđi Srbije, Hrvatske i BiH. Pozorište u kući, zabavni park u ljudskom naselju Jamena, drama u drami, Jamena u Mokrinu, grad u selu, Čehov u reminiscencijama, prošlost u sadašnjosti, Mika Antić ni ovde ni tamo, a zahvaljujući ambijentu Mokrin House-a, sve to izmešteno za jedan korak u budućnost.U publici tokom predstave: kikotanje od zabave, cerekanje od muke, zabavljenost i bes, sa epilogom suza.

Ponoć. U svakolikim suzama zasoljen vazduh, u kojem se kiseonikom se mešaju cigaretni dim i gusti beli prah iz dim-mašine, ušunjava se treći glas, kojeg svrbi da kaže da i on ovde pripada. U pripitom polusnu između juče i danas,Mika Antić nastavlja svoju priču, crno-gorku od nagomilanog jeda: „Neko je tada, ispred ona tri stepenika [škole u Mokrinu], viknuo: „Gedža!“. Tog trenutka sva su deca počela da me gaze, da me tuku. Izgazili su mi šajkaču, razbili tablicu. U školi sam bio u šoku. Uvlačio sam vazduh u pluća, umesto da ga izvlačim. Od tog šoka sam posle čitavog života zamuckivao. Nešto se tad poremetilo u meni. I dan danas zamuckujem. Mokrin je sada ponosan što sam napisao „Vojvodinu“. I uopšte, što pišem neku književnost. Dočekuju me vrlo pompezno kad dođem u selo.“

Nadamo se da su Mokrinčani danas ponosni što je njihovo mesto regionalni centar kulture, jer svakako imaju na šta da budu.

Jovana Georgievski

(Skraćena verzija teksta iz nedeljnika Vreme br. 1445, objavljen pod naslovom “Metastvarnost”)