Redakcija portala “Hoću u pozorište” objavila je svoje preporuke za predstave koje trebate gledati tokom 2021. godine. Predstava UREDNIK je na spisku.

Prenosimo njihov tekst u celosti:

 

Već je izlizano pisati o tome koliko je prethodna godina bila van standardnih okolnosti kada je pozorišni život u pitanju. No, i u toj čudnoj godini na scenama širom Srbije odigrano je, prema našim podacima, 97 premijera. Mi vam, kao i prošlih godina, donosimo svoj izbor predstava iz prethodne godine koje preporučujemo da pogledate u godini koja je otpočela. Nadamo se da će nam okolnosti u 2021. dozvoliti da putujemo i pratimo premijere u celoj zemlji, pa će i preporuke biti šire od Beograda i Novog Sada, kako smo i navikli.

„Bura (Srpsko narodno pozorište) – Aleksandra Nikodijević

Neretko se na pozorišnu scenu postavlja Šekspir, te tako se i reditelj Kokan Mladenović odlučio za njegovu metaforičku političku dramu. Iako se smatra da je ovo komad o mudrosti života, praštanju i pomirenju, autorska ekipa pak misli da nam pripada kao komad o mržnji i osveti. Tumači se kroz vizuru našeg vremena i ističe se i prepoznaje trenutak sveta u kojem živimo. Monumentalna i impozantno postavljena scena „ostrva mržnje”, na kome su oni koji, kada je trebalo, nisu rekli „ne” i oni koji su „samo radili svoj posao”. Nezaobilazno je subjektivno oduševljenje Marčelovom interperetacijom songova posredstvom lika Arijela.

Kad nije bura, znaj da je zatišje pred buru

„Vasa Železnova i drugi (Narodno pozorište u Beogradu) – Danica Milanović

Postaviti Maksima Gorkog u ruhu Brehtovog teatra, obojenog satiričnom političkom angažovanošću, više je nego očekivano kada se reditelj prihvati ovog pisca. Međutim, Svibenova „Vasa Železnova i drugi” stvara nelagodu na suptilniji način, kroz gradualni raspad jedne porodice. Stub kuće koji odoleva iskušenjima i koji, poput kakvog diktatora, predstavlja jedinu potporu sistemu pred pucanjem jeste Vasa, gvozdena majka, gvozdena snaha, a najpre – gvozdena žena. Ljiljana Blagojević svojom glumačkom maestralnošću tka Vasu u zaboravljeni kutak ženskog sopstva i čupa ga iz bezdana ne bi li se današnja žena suočila sa drčnošću svojih predaka. Snaga, oličena u matrijarhatu ove duboko nesrećne porodice, čini predstavu istovremeno jedinstvenom i univerzalnom.

„Rozenkranc i Gildenster su mrtvi  (Srpsko narodno pozorište) – Katarina Đoković

Čuveni „Roz i Gil” čine preventivno i smisleno ludilo koje za cilj ima otrežnjenje svesti. Međutim, dugačak put do toga (dugačak koliko i put do Engleske samih junaka koji treba da pogube Šekspira) na sceni SNP-a postavljen je kao apsurd. Senzacionalnost teksta, hitra igra i visprene rediteljske intervencije reditelja Igora Pavlovića učinile su atmosferu uzavrelom do samih granica. Ali, čak i pored raskošnih kostima, promišljene scenografije lavirinta, totalno buntovnog Hamleta (Danilo Milovanović), koji se vere po sceni, i tačne igre ansambla, sve više shvatamo da se trulež države Danske oseća u našem zadahu.

„Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi” na četvrtoj večeri Šekspir festivala

„Ruska smrt (Atelje 212) – Dijana Milićević

Kako izgleda kada tragedija pojedinca preraste u kolektivnu tragediju, odnosno kada se strahote jednog društva jasno odraze na pojedinačne ljudske sudbine, možemo videti upravo u predstavi „Ruska smrt” Andree Ade Lazić. Mračna atmosfera koja dominira scenom često biva razgaljena duhovitim elementima, koji sumornu realnost čine podnošljivijom za gledaoce. Ovaj pozorišni komad izaziva smeh nakon kojeg ostaje gorak ukus u ustima, kao i pitanje kome je taj smeh upućen: likovima koje posmatramo, njihovoj „smrti” ili nama koji se u njima ogledamo. Tek tada, duboko se preispitujući, uviđamo da epitet u samom nazivu komada možemo zameniti bilo kojim drugim koji upućuje na nas same, kao i da fizička smrt ponekad predstavlja daleko najbezbolniji način suočavanja sa mrakom koji nas okružuje.

Urednik” (Reflektor teatar) – Tara Seničić

Šta se dogodi kada se osmelimo da se poigramo istinom? Dobro poznate igrice zamene teza, obilaženje istine, ali i notorne laži – tema su predstave „Urednik” u izvođenju Reflektor teatra. Ova predstava prikazuje nam jednu medijsku kuću koja deluje neprijatno poznato, te nas vodi kroz priču o posledicama koje pojedinac može da snosi kada odluči da se suprotstavi sistemu. Alternativni prostor kao što je Dorćol Platz i nejasna linija između publike i glumaca na sceni teraju nas da shvatimo da je ova priča naša stvarnost i da je živimo iz dana u dan. Maestralan rad autorskog tima i glumačke ekipe, ali i oduševljavajući soundtrack svrstali su „Urednika” među deset najboljih predstava u 2020. godini, prema izboru kritičara „Politike”.

„Urednik”: A šta biste vi uradili?

„Čitač” (Beogradsko dramsko pozorište) – Mila Jovanović

„Čitač” je priča o neobičnoj ljubavi petnaestogodišnjeg Mihaela i dvadesetak godina starije Hane, smeštena u Nemačku posle Drugog svetskog rata. Prvi deo priče prati njihov intenzivan seksualni i emotivni odnos (kada ili vode ljubav ili Mihael svojoj nepismenoj ljubavnici čita knjige), dok je drugi, mnogo važniji deo, bolno aktuelna priča o kolektivnoj (ne)odgovornosti za anomalije posleratnog društva, zaostale usled okretanja glave i nečinjenja u prošlim vremenima. Univerzalne, ali i aktuelne teme, izuzetna estetska sofisticiranost i fenomenalne glavne uloge, koje su ostvarili Marko Grabež kao Mihael i Mirjana Karanović kao Hana, neki su od razloga što je ova predstava jedna od najvažnijih u tekućoj pozorišnoj sezoni i što se mora naći i na vašoj listi za gledanje.

„Noćni pisac” (Narodno pozorište u Beogradu) – Aleksandra Nikodijević

Maestralni performans Slobodana Beštića, prvaka Drame Narodnog pozorišta u Beogradu. Intrigantna i provokativna autobiografija svestranog belgijskog umetnika Jana Fabra, pretočena kroz noćne dnevnike/zapise koji se fokusiraju i odnose na njegov stvaralački opus. Ovo delo sublimira fragilnost ljudskog bića i suočavanje sa prolaznošću i smrću. Prožimaju se privatna iskustva, želje, opsesije, egzistencijalna pitanja, kao i neslaganje između sofisticiranog dnevnog života i intenzivnijeg noćnog života. Ljubitelji monodrame uživaće u beskompromisnoj umetničkoj iscrpnosti i ogoljenosti Beštića na sceni. Baš kao što i sam govori u predstavi: „Voleo bih da su predstave kao droga, pa da publika halucinira nedelju dana”.

Plavo za istinu i crveno za laž: sve što Fabr (ne) želi da saznamo o “Noćnom piscu

Dogvil (Pozorište Kosztolányi Dezső”) – Katarina Đoković

Usred prohibicije, mlada devojka se tridesetih godina prošlog veka doseljava u mali, američki grad Dogvil. Jedini cilj joj je da preživi, ali da bi to uradila, mora da radi, a sugrađani nisu baš oduševljeni idejom da se ona iznenada pojavila. Radeći sve za egzistenciju, ne mareći za moral, posledice i budućnost, uočavamo položaj žena u društvu, torturu koju trpe samo zato što su želele da imaju parče hleba. Reditelj Andraš Urban ovoga puta ne stavlja publiku u direktnu interakciju sa onim što se događa na sceni, već priča priču, ali se kroz svaki pokret, svaku reč i ćutanje prepoznajemo. Mi smo Dogvil, Dogvil je naša firma, Dogvilje naša porodica, Dogvil je anesteziranost duha, stanje društva i neznanje vladara. Ali ćuti, može i gore.

„Radio Šabac” (Šabačko pozorište) – Nina Čolić

Prikaz mentaliteta jednog podneblja i njegovog  razvoja u periodu od „zlatnih godina” (šezdesetih i početka sedamdesetih), preko raspada Jugoslavije, na primeru jedne radio-stanice, bio bi najuopšteniji opis predstave „Radio Šabac”. Međutim, sam tok predstave – koji u prvom delu ima nešto informativniji karakter, da bi u drugom prikazao na delu definiciju čuvenog izraza „slika govori više od hiljadu reči” – govori upravo u korist kompleksnosti ovog pozorišnog komada. Iz gotovo nepostojeće scenografije i teorijskog dela, već u drugom delu ulazimo u svet Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, države čiji su stari kućni bicikli „trim” i „koka-kola” frižideri bili praktično simbol. Za gledaoce koji su navikli na klasičan format izvođenja ovaj komad će svakako doneti nekoliko iznenađenja.

„Radio Šabac” na talasima Šabačkog pozorišta

„Kretanje” (Bitef teatar) – Aleksandra Reves

Kretanjem kroz razne prostorije pozorišta i šest različitih priča o usamljenosti, intimna atmosfera između glumca i gledaoca ostavlja bez daha, a retkost ove pojave ostaje duboko urezana u pamćenje. Svaki izrečeni monolog svodi se na jedno – posebnost svačije priče kao takve. Bilo da se radi o usamljenosti jedne bašte, jedne fabrike, jednog običnog radnika ili nekoga drugog, posebnost svačije priče je ono u čemu je i suština života. Rediteljka Jovana Tomić jedinstvenim pristupom priči i gledaocima uspeva da transformiše sve delove i prostorije pozorišta u jednu veliku scenu, bilo to Bitef teatra ili Novosadskog pozorišta, i da podseti publiku na čari intimnog kontakta očima, kao i na emocije koje se tada mogu probuditi.

„Ko je ubio Dženis Džoplin?” (Srpsko narodno pozorište) – Miljana Pavlović

Jedna od premijera koje sam pogledala u 2020, tik pre nego što su nas zatvorili. Poslednji izdah mog odlaska u pozorište, a to je bila i prva (i jedina) predstava koju sam pogledala kada se sve (kao) malo smirilo, doduše na otvorenom. Kako je tada bila gužva, manje sam videla, više sam slušala i nanovo se upoznala sa tom predstavom. Tekst koji se lako prati i koji ide u korist priče koja želi da se ispriča o Dženis, rediteljska rešenja, scenografija, kostimi, sama (kamerna) scena koja, iako im je dodeljena, odlično pristaje ovakvoj vrsti, rekla bih intimne predstave (ali, opet, koja nije intimna?) – sve su to elementi zbog kojih bih vam i te kako preporučila ovu predstavu. Pored svega toga, tu su i neverovatni glasovi glavnih glumica, koji dodatno pomažu oživljavanju Dženis pred nama. I oni koji su dobro upoznati sa životom i delom Dž. Dž., i oni koji znaju tek ponešto o njoj, i oni kojima je intrigantna, ali nepoznata – svi bi valjalo da pogledaju ovu predstavu, koja je na trenutke i pravi koncert u malom.

Dženis Džoplin za sve – za one koji je poznaju i za one koji ne