MILENA MINJA BOGAVAC, dramaturškinja, rediteljka i spisateljica, te kreativna direktorka Centra E8, govori za KARAKTER
Razgovarao Nenad Čaluković
Foto Nikola Pavlović

Ko je danas sve ovde pod reflektorom? Ko se sakrio u mraku, a čije obrise samo naslućujemo?

Nema ovde reflektora. Ovde je uključen stroboskop i lajt-šou u hiljadu boja. Sve blešti, šljašti, udara… ali, ništa se ne vidi jasno. Kada bi naše društvo bilo pozorišna predstava, na ulazu bi moralo da stoji upozorenje da su svetla fototoksična i da mogu da izazovu epileptični napad. Ovde pre svega mislim na javnu, političku i medijsku scenu, i deset godina neprekidne produkcije afera, spinova, lažnih vesti i govora mržnje, koje su nas dovele do ovog “užasa postmoderne”.

Pretpostavljam da ćete se saglasiti da je neka vrsta abnormalnosti sveprisutna u našem društvu. Kako je u takvom okruženju pozicionirano pozorište? I da li je teatar jedini koji uspeva da nam sačuva integritet i dostojanstvo?

Verujem da svako društvo ima kulturu, pa i pozorište, kakvo zaslužuje. Kada o vašem pitanju razmišljam na ličnom nivou – slažem se: teatar čuva moj integritet i dostojanstvo, ali kada probam da vizuru podignem na opšti, društveni nivo, pozorišna scena, a posebno njen najveći, institucionalni deo – ne ulivaju mi previše optimizma.

Na prste je moguće izbrojati umetnike koji su hrabri, vredni, politični… i koji svojim radom pokušavaju da uzdrmaju ili čak promene društveni kontekst. To su autori o čijem se radu najviše priča i zato nekom može da deluje kako je pozorište ostalo hrabro, časno i pobunjeno…  Ali, to je samo vrh ledenog brega: desetak umetnika i trupa koji štrče.

Ljudi poput Jelene Jaćimović – nikada nisu većina, ali jesu srce i snaga svake generacije. Navijam za njih i trudim se da im, uvek i svuda, pružam bezrezervnu podršku

U Reflektor teatru, za Svetski dan pozorišta, premijerno ću izvesti predavanje-performans pod naslovom “Mrzim pozorište”. Biće to moj pokušaj da objasnim kako pozorište zaista ima snagu da nam sačuva dostojanstvo, ali da smo na tu njegovu funkciju, kao zajednica, izgleda zaboravili. Ne mislim da će moja “predstavica” promeniti pozorišnu scenu ili navike publike, ali verujem da će meni lično pomoći da se artikulišem i izrazim – a to je moj jedini način da sačuvam integritet i dostojanstvo, koje ste pomenuli.

Foto: Ivan Dinić

Ostatak tog brega je bukvalno – santa leda: potopljeni u mrak i vodu, gde ništa ne živi i ništa ne diše, pozorišni umetnici stoje zamrznuti u vremenu, trudeći se da ne talasaju, previše. Njihove tople, slatke predstavice, služe promrzloj publici da ugreje ruke nad jeftinom zabavom, koja se lažno predstavlja kao “kultura”…  Zato više uopšte ne znam da li pripadam tom kontekstu pozorišne umetnosti u Srbiji. Sve češće se predstavljam kao “aktivistkinja” i “omladinska radnica”. I sve manje želim da učestvujem u društvenom životu i igrama pozorišnog “mejnstrima”.

Koja je moć umetnosti uopšte u našoj zemlji? Ko sputava i ograničava njen uticaj? A koje su adrese njene slobode?

Moćnici i njihove elite uvek su se trudili da ograniče umetnost, da je podrede svojim svetonazorima i politici. U našem slučaju, stvar je dodatno komplikovana jer ova “vladajuća elita” nema elementarnog pojma o kulturi… Tako je umetnost ostala zatočenik političkih odluka nekompetentnih kadrova. Sa druge strane, kultura je kao voda – ona uvek nađe neki put ka slobodi… Neku pukotinu, kroz koju može da se izlije.

Na prste je moguće izbrojati umetnike koji su hrabri, vredni, politični… i koji svojim radom pokušavaju da uzdrmaju ili čak promene društveni kontekst

Kada o tome razmišljam, setim se nezavisne scene, mislim na mlade autore i autorke i verujem da nešto uskoro mora da se promeni. U mom omiljenom crtanom filmu, u kom koala pravi svoje pozorište, kao moto se vrti replika: “Kad dodirneš dno, jedini mogući put je nagore!” Ja sam pomalo kao ta koala. I ta koala su mnogi od mojih saradnika. Ako je ovo sada dno, to je dobro –  onda bar znamo šta nam je pravac!

Foto: Ivan Dinić

Kulturu zastupa levičarska ideologija. Kakva je onda njena sudbina u zemlji gde buja nacionalizam i u kojoj deo mladih generacija čuva Mladićev mural?

Ne bih se pitala kakva joj je sudbina, dok se ne utvrdi kakva joj je odgovornost. Gde smo pogrešili, šta je trebalo da uradimo bolje ili hrabrije, kojim stvarima smo morali odlučnije da se suprotstavimo, koje tradicije smo morali uspešnije da afirmišemo?

U Reflektor teatru, za Svetski dan pozorišta, premijerno ću izvesti predavanje-performans pod naslovom “Mrzim pozorište”. Biće to moj pokušaj da objasnim kako pozorište zaista ima snagu da nam sačuva dostojanstvo, ali da smo na tu njegovu funkciju, kao zajednica, izgleda zaboravili

Ne mislim, naravno, da su kultura i umetnost to mogle same, suprotno političkoj volji, atmosferi i odlukama… ali, mislim da je trebalo da budemo glasniji i hrabriji. I tu se iskazuje moja levičarska orijentacija i sklonost ka samokritici. Duboko verujem da su kultura i umetnost –  bedem koji treba da brani i sačuva sve što je u jednom društvu vredno. U našem slučaju, taj bedem nije bio dovoljno čvrst i svi smo – neki činjenjem, a neki nečinjenjem – učestvovali u devastaciji zajednice i svega što je čuva na okupu.  Ali, kada govorimo o novim generacijama – mislim da nemamo prava da ih kritikujemo. Niti da iznosimo generalizacije.

Moćnici i njihove elite uvek su se trudili da ograniče umetnost, da je podrede svojim svetonazorima i politici. U našem slučaju, stvar je dodatno komplikovana jer ova “vladajuća elita” nema elementarnog pojma o kulturi

Nekoliko zablesavljenih klinaca, koji čuvaju neki odvratni grafit – za dnevnicu, nisu cela generacija. Poznajem mnogo bolje predstavnike i predstavnice te generacije… Mlade umetnike, umetnice, aktiviste i aktivistkinje…   Na primer, poznajem Jelenu Jaćimović – umetnicu, dizajnerku i ilustratorku, koja je taj grafit gađala jajima i zbog toga dospela u sukob sa policajcima u civilu… Ljudi poput Jelene – nikada nisu većina, ali jesu srce i snaga svake generacije. Navijam za njih i trudim se da im, uvek i svuda, pružam bezrezervnu podršku.

 

CEO INTERVJU SA MINJOM BOGAVAC ČITAJTE U NOVOM BROJU MAGAZINA KARAKTER KOJI JE NA KIOSCIMA

ŠTA OČEKUJE OD APRILSKIH IZBORA? ŠTA MISLI O NOVIM GENERACIJAMA, O NJENOM AKTIVIZMU, FEMINIZMU, RODNOJ RAVNOPRAVNOSTI? NA ČEMU POČIVA JUGOSLOVENSKI PROSTOR? KO SU NASLEDNICI IVE LOLE RIBARA? 

 

Izvor: Karakter