Prošle nedelje, premijerno smo izveli predstavu „Ustav“, inspirisanu najvišim pravnim aktom naše države. Za datum premijere, odabrali smo prvi septembar – jer „Ustav“ treba da bude edukativna predstava, zamišljali smo. Nešto kao scenska nastava građanskog vaspitanja.

Polazeći od pretpostavke da prosečan građanin Srbije, nikada nije pročitao dokument, donesen i u njegovo ime, u predstavi smo pokušali da prepričamo šta piše u Ustavu… a ciljem da naglasimo jednu jedinu ideju: To je naš Ustav i naša država. Za sve što u njoj radi i ne radi, krivi smo i odgovorni isključivo mi.

U nizu razgovora sa pravnicima, koji su prethodili pisanju teksta ove predstave, često smo se vraćali na školski predmet „Ustav i prava građana“ i postavljali pitanje: Da li se sećamo ovog predmeta i šta smo tamo naučili?

U slučaju moje generacije, ovaj predmet bio je forma. U završni razred gimnazije, pošla sam septembra 1999. Na prvom času Ustava, profesorka se predstavila i rekla: „Iz ovog predmeta, svi ćete imati petice! Možete da dolazite na ove časove, ali i ne morate. Mi živimo u državi čiji najviši predstavnici vlasti, krše Ustav na dnevnom nivou. Sve dok je tako, sasvim je besmisleno da vas ocenjujem.“

„Čekajte, profesorka… To znači da mi sad možemo da ustanemo i odemo? I nećete nas upisati?“ „Neću“, kazala je, „nek ostane samo onaj ko želi.“ Još jednom smo se pogledali, ali, učionicu niko nije napustio. Umesto toga, otvorili smo sveske i zapisali prvu i jedinu definiciju koju još pamtim: „Ustav je najviši pravni akt jedne države, zakon iz koga proizilaze svi ostali zakoni.“

Do kraja školske godine, dolazili smo na ove časove i diskutovali. Bili smo prilično slobodni u postavljanju pitanja i predlaganju tema za razgovor. Profesorka se donekle držala plana i programa nastave, ali su primeri koje je davala bili dnevno-politički primeri, iz svakodnevnog života. Održala je obećanje sa uvodnog časa: Svi smo imali petice! Sledeće godine, svi smo postali punoletni, i svi smo, po prvi put u životu, izašli na izbore…

Rezultat je bio Peti oktobar. U mojoj, tinejdžerskoj glavi bila je to pobeda naše generacije. Mi smo – tako sam verovala – ta generacija glasača koja je napravila razliku i mi smo ta generacija koja će napraviti promene. Dvadeset godina kasnije, znam da nisam bila u pravu…

Ipak, sećam se te hrabre profesorke i njenog stava: „Dok živimo u državi čiji se Ustav krši, besmisleno je ocenjivanje đaka“. Podelila sam ovo iskustvo sa mlađim kolegama i koleginicama. Zauzvrat, čula sam njihove priče.

Nastavu Ustava, doživeli smo na različite načine. Koleginice iz Prve beogradske, obožavale su svog profesora. Na njegovim časovima, gledali su relevantne filmove i diskutovali. Drugi kolega, seća se da mu je ovaj predmet bio dosadan, da su napamet bubali definicije, kojih se, naravno, više ne seća. Na kraju, stigli smo i do kolege koji se ne seća čak ni da smo u školi imali taj predmet!

U predstavi „Ustav“ podelili smo svoja iskustva sa scene, uz zaključak da je nastava iz poznavanja Ustava Republike Srbije, bila baš kao i Ustav Republike Srbije – ostavljena da zavisi od ličnog entuzijazma profesora, više formalna, nego suštinska. Evo je, tu je. Imamo nastavu… Ipak, da li će i šta maturanti na toj nastavi nešto naučiti, sasvim je nevažno. Za prosvetu, za sistem, za život u Republici Srbiji

Nakon premijere, jedan od stručnih saradnika nam je rekao: „Ona scena o predmetu Ustav i prava građana – to ne stoji…“ „Zašto ne stoji? Pa, to su naša lična sećanja i iskustva!“ „To je u redu, ali taj predmet više nije obavezan“, kazao je, „i moguće je da će biti ukinut.“ Toliko o tome.

Ovih se dana ponovo priča o „ustavnosti“ državne odluke da se zabrani Europrajd i svi građani Srbije znaju da ova odluka nije ustavna. Građani Republike Srbije, međutim, ne misle da je to problem, dokle god im se takva odluka lično dopada. Iz sasvim iracionalnih razloga, građani Srbije u ovu priču, ulaze srcem i emocijama, šaljući jasnu poruku kako im Ustav nije važan i kako njegovo kršenje nije neki ozbiljan problem.

Ne mislim da će svi građani Srbije doći na našu predstavu, niti imam načina da vas na to nateram. Ono, međutim, što bih volela svima da kažem, jeste da Ustav ne sme da bude „samo forma“, niti skica za improvizaciju, u praksi. Ukoliko se prema Ustavu odnosimo „fakultativno“, fakultativna su i sva naša prava koja nam Ustav jemči.

Između ostalog, to je i pravo na život. Da li ste sigurni da imate ovo pravo? Ko vam to kaže i šta vam to garantuje?! Ustav Republike Srbije? Pa, dobro. Da… Ali, taj Ustav – jel tako – to nije nešto baš mnogo važno. Jel stvarno nije?! Razmislite o tome.

Izvor DANAS.RS