U septembru, Reflektor teatar počinje rad na novoj predstavi „Manifest 2.0”.
Po prvi put u jedanaest godina dugoj istoriji ovog pozorišta, autor i reditelj je gost.
To je FILIP PETKOVSKI, koreograf i pozorišni umetnik iz Skoplja. Do sada, još nije imao prilike da radi u Srbiji, pa će saradnja sa Reflektor teatrom, ujedno biti i Filipov prvi susret sa ovdašnjim glumcima, ali i publikom. Zanimljivo je da je do ove saradnje došlo na Filipovu inicijativu. Prateći rad Reflektor teatra, više na internetu, a manje uživo, Filip Petkovski je stekao utisak da sa ekipom ovog pozorišta, ima nešto zajedničko. U pitanju je društveno-angažovani teatarski izraz, kao i interesovanje za procesno pozorište, koje nastaje kroz edukativne i donekle eksperimentalne načine rada. Pošto je odlučio da kontaktira ekipu Reflektor teatra, sa predlogom za saradnju na predstavi, dogodila se „ljubav na prvi e-mail”. Premijera Filipove predstave „Manifest 2.0” još nije zakazana, ali jeste uvodni masterklas, odnosno: radionica za glumce i glumice Reflektor teatra, koja će ujedno biti i audicija za rad na predstavi. Filip Petkovski svoj rad bazira na tehnikama fizičkog teatra, na savremenom plesu, ali i na ključnim umetničkim i političkim manifestima, koji su trajno uticali na društvo u kome živimo.
Intervju na Zoomeru, njegovo je prvo predstavljanje beogradskim medijima, ali i prva ekskluzivna najava predstave „Manifest 2.0” u produkciji Reflektor teatra.
Ko je Filip Petkovski i kako bi se čitateljskoj publici Zoomera, predstavio u tri rečenice?
Filip Petkovski je reditelj i koreograf iz Skoplja. Njemu je jako teško da bilo šta objasni u tri rečenice, a ne u deset, pa se zato bavi sa pokretom i govorom tela. Voli da gleda restauracije umetničkih dela pred spavanje.
Trodnevnim masterklasom za glumce i glumice Reflektor teatra, počinje rad na tvojoj predstavi „Manifest 2.0” u produkciji ovog pozorišta. Kojom će se temom baviti ova predstava i šta mogu da očekuju polaznici i polaznice uvodnog masterklasa?
Polaznici uvodnog masterklasa mogu da očekuju da će ih boleti vrat i kičma i da će da bude dosta naporno. (osmeh) Verujem da naporan fizički trening rezultira u boljoj glumi, jer kada se telo grči u bolu i znoju, ostaju samo one prave emocije koje ne treba glumiti, već samo pokazati. Osim što će biti naporno, siguran sam da će to biti i zabavno edukativno iskustvo, budući da ćemo učiti jednu novu tehniku koja glumcima daje puno slobode i prostora da se sami izražavaju. Inače, pretstava se bavi sa temom ideologije i toga kako je ona predstavljena u pisanim tekstovma, čiji su autori, recimo: Karl Marx, Filippo Tommaso Marinetti, Tristan Tzara, Wu Yeol Yun, Andre Breton i Yvonne Rainer… Oni su u svojim manifestima, svetu saopštili svoje radikalne ideje i stavove. Dakle, predstava je zapravo kompilacija nekoliko manifesta koje će biti dramatizovani i stavljeni u novi kontekst, kome prirodno ne pripadaju, a gde se koristi telo, pokret i fizički teatar. Želimo da ove radiklakle ideje, čuje i razume današnje društvo.
Doktorirao si na katedru za kulturološke studije i studije performansa u Kaliforniji. Šta te je privuklo ovim studijama i kako su znanja iz oblasti performansa, uticala na tvoj pozorišni rad?
Katedra za svetske umetnosti, kulture i ples mi je bila izazov, pogotovo zato što na ovom univerzitetu predaju profesori kao što su Peter Sellars i Susan Foster, koji su definsali šta znače plesne studije, koreografija, režija i performans. Od njih sam mnogo naučio i oni su promenili moje mišljenje, kad su u pitanju ples i performans. Prirodno mi je bilo da nakon studija pozorišne režije, a zatim i master studija plesne antropologije, pokušam da sve to pogledam kroz prizmu performansa. Tako smo moji cimeri i ja, na doručku, čitala Marksa, a zatim francuske postrukturaliste Fukoa I Deridu, i tako svaki dan… sve dok nismo potpuno ušli u neki drugi fazon i zaboravili čime se zapravo bavimo. Hoću da kažem da smo se u jednom momentu, baš skroz bacili na teoriju. Ali…!!! Ta teoriju, koju sam u početku mrzeo i nisam shvatao mi je pomogla da predstave koje gledam i radim, razumem kroz drugačiju prizmu. Postalo mi je mnogo jasnije koliko je bitan kontekst u kojm se predstave pišu i rade, i kako oni mogu da se dekonstruišu i adaptiraju. Ako redatilj treba da bude neko ko će publici poručiti nešto, onda to nešto ne treba striktno da dolazi iz ličnog iskustva. Lično iskustvo zna da bude limitirano. Zato volim da mu dodam i deo rasprava i teza koje nemaju direktne veze sa pozorištem.
Tehnika koju koristiš u radu sa glumcima zove se „Viewponits”. Šta nam možeš reći o ovoj tehnici? Gde si je naučio i da li si je, u svom umetničkom radu, donekle prilagodio?
Dok sam studirao na UCLA, radio sam kao asistent na dve predstave koje su režirali J. Ed Araiza i Jose Luis Valenzuela, koji su tamo radili kao profesori i koji su bivši članovi pozorišne kompanije „The Wooster Group”, čijoj se performativnoj estetici divim. Od njih sam učio tehnike Viewpoints i Suzuki. Posmatrao sam kako oni studentima glume, ta znanja prenose s lakoćom. Tehniku Viewpoints su inače prilagodile rediteljke Ann Bogart i Tina Landau iz kompanije CITI, a tehnika služi kao medij za podizanje svesti o čulnosti gesta, pokreta i kreativnog izražavanja u prostoru. Ova tehnika se fokusira na fizičku i prostornu interakciju glumaca unutar scene, kao i na njihovu sposobnost da spontano reaguju na okruženje i akcije drugih glumaca. Viewpoits naglašava improvizaciju, brzu reakciju i senzibilnost za prostor i vreme. Ova tehnika promoviše kolektivnu saradnju i osećaj prisutnosti unutar ansambla, istovremeno omogućavajući glumcima da istraže različite načine izražavanja i interpretacije likova i situacija. Tehnika Viewpoints je postala popularna u savremenom pozorištu i nastavlja da utiče na način na koji se glumačke veštine razvijaju i izvode. Naravno, koristeći moje znanje i iskustvo sa plesom, pokretom i ritmom, do sada sam prilagođavao tehniku onim ljudima sa kojima radim. Moj princip je da im nikada ne govorim šta da rade, nego vidim šta oni mogu, pa zatim kako da to naglasim.
U Srbiji, čini se da postoji dubok jaz između institucionalnih pozorišta i nezavisne scene. Razlike nisu samo produkcijske, već često i estetske i ideološke. Kako gledaš na ove razlike? I kakva je, u ovom smislu, situacija u Makedoniji?
Nezavisna scena je uvek bila ta koja je postavljala nove parametre, novu estetiku novi način gledanja i tumačenja pozorišta i to uvek će biti tako. Svi su najbolji glumci i rediitelji kojima se divim počeli su sa rade u nekom podrumu, na nezavisnoj sceni. Svi su oni, skoro uvek radili besplatno, zbog čiste ljubavi prema tome što rade. Njihov pristup je bio, a i danas zna da bude, preterano eksperimentalan za velika institucionalna pozorišta, što svakako ne znači da se takve predstave ne rade i tamo. Što se tiče produkcijske razlike, situacija je ista i kod nas: uvek se molimo za neki sitan budžet koji tražimo od Ministarstva kulture, jer to je jedina institucija koja finansira umetnost. I to je često naš jedini način da napravimo neku predstavu. Ne verujem da postole velike razlike izmedju Srbije i Makedonije po ovom pitanju: taj jaz je jako vidljiv. Iako moram da napomenem da se pre nekoliko godina kod nas razvila jedna inicijativa koja se zove „Audicija sada!” i koja je uspela da izdejstvuje da u svakoj institucionalnoj produkciji, mora da bude jedan glumac ili glumica, koji nije zaposlen u pozorištu gde se ta predstava radi. Takođe, postoji nekoliko pozorišta i kulturnih institucija koje su mi nesebično pomogle, meni i nekim kolegama i to tako što nam daju scenu i prostor za probe, kao i tehniku za izvođenja. Tako da mogu da kažem da se situacija, barem u Makedoniji, malo poboljšava.
Predstava koju radiš u Reflektor teatru, zasniva se na umetničkim i društveno-političkim manifestima, koji su menjali svet. Zašto je važno vratiti se na manifestnu literaturu? I zašto pisanje manifesta više nije toliko popularno, kao u XX veku?
Mislim da je pisanje manifesta danas postalo apsolutno besmisleno, zbog platformi kao što su Facebook i Twitter, na kojima ljudi pišu male delove svojih manifesta, svaki dan. Danas više ništa nije radikalno, sve je već rečeno. Sve što je neko hteo da smisli, da napiše, da poruči, da stvori, već je neko uradio, već je neko ispljuvao, neko je pobio, problematizovao i kenselovao. Ideje i radikalni stavovi pojedinaca koji su pisali poznate manifeste, pokazuju ne samo ugnjetavanje, već i borbu sa ugnjetavanjem u različitim istorijskim kontekstima, zbog čega se publika još uvek pita šta im je zajedničko i šta ih čini apsolutno hitnim. Danas forma manifesta doživljava popularnost drugačije vrste. Sa širenjem interneta, manifest se proširio na svaki kutak umetnosti, kao i akademske zajednice (naprimer: „Manifest digitalnih humanističkih nauka 2.0”).
Da li je manifestima danas mesto u pozorištu?
Manifesti su uvek dramatični, pa je njihovo mesto u pozorištu isto koliko je i na ulici, na protestu. Performans je deo materijalnosti manifesta i njegovog postojanja u svetu. Od Dada manifesta u Kabareu Volter, 1916, preko radikalnog uličnog pozorišta šezdesetih, do Larsa fon Trira i razbacivanja crvenih letaka na kojima je štampan njegov „Zavet čistote“, publici na Pariskoj bioskopskoj konferenciji posvećenoj budućnosti filma 1995, manifest – manu festus, „rukom napisan“ – uvek se odnosio na neku vrstu performansa. Manifesti su fikcija prerušena u činjenice. Naročito u preambuli, manifesti su neka vrsta pripovedanja. Dva najpoznatija manifesta, Manifest komunističke partije i Manifest futurizma, počinju kao priče… Prvi počinje pričom o duhovima („Bauk kruži Evropom“), drugi je priča o tome kako je napisan manifest i kako je futuristički pokret osnovan. Ubedljiva priča o poreklu futurizma uključuje poteru automobilom (1909. godine!!!) koja se završava tako što Marineti pada u jarak, odakle ga spašava grupa ribara. Prolazni i trajni, ozbiljni i smešni, iskreni i ironični, uvek podrivajući sopstveni autoritet, manifesti su krajnje nestabilni tekstovi. Na primer, hrabrost bilo kog futurističkog manifesta je i autoparodija i ozbiljna polemika.
Često se čuje da živimo u „postideološkom” vremenu. Šta ovo zapravo znači? Da li su ideologije danas bolje sakrivene ili su zaista prevaziđene?
Ne slažem se da živimo u „postideološkom” vremenu, zato što je ideologija deo našeg svakodnevnog života, hteli bi mi to ili ne. Kada se koristi u kritičkoj teoriji, pojam ideologije često nosi negativno značenje jer se percipira kao manipulativna i mistifikacijski orijentisana aktivnost, posebno u marksističkoj tradiciji. Naprimer, prema Siniši Maleševiću, postoji razlika između marksističke upotrebe ideologije i poststrukturalističkih ideja, budući da koncepti „diskursa“ i „diskurzivne prakse“ imaju dijagnostičku relevantnost, kao što je pokazano u djelima Fokoa, Laklaua i Šantal Muf. Slično Marksu, Altiser tvrdi da društvom upravljaju klasni odnosi. Oni su predmet klasne moći koju sprovode privatne i državne institucije, koje on naziva „ideološkim državnim aparatima,” a to je i danas naša realnost. Ideologija i baza deluju zajedno, budući da ideologija nije odvojena od moći. Vođen Gramscijevom kritikom dominantnog marksističkog shvatanja koncepta ideologije kao totalizirajuće sile koja deluje odozgo prema dole i koja društvu nameće dominantne vrednosti, smatram da taj „post“ u post-strukturalizmu, post-modernosti i post-fordizmu jeste samo konceptualna činjenica. Ideologiju ćemo uvek pokušati da sakrijemo, ali nikada je nećemo prevazići.
Šta zameraš ideologiji neoliberalizma?
Ja bih na ovu temu mogao da napišem nekoliko strana, ali kako sam već dosta smarao sa teorijom, samo ću reči da je Marks bio u pravu, pa ću svima nama da poželim „Good night and good luck”!
Kada bi danas pisao svoj lični, umetnički i politički manifest, šta bi napisao?
Ništa.
Masterklas Filipa Petkovskog u organizaciji Reflektor teatra, održaće se u periodu od 1-3. septembra. Masterklas okuplja petnaestoro glumaca i glumica Reflektor teatra. Nakon toga, Filip nastavlja svoj rad, sa odabranih sedmoro, koji će imati priliku da prođu kroz intenzivni, višemesečni proces rada na predstavi. O datumu premijere, obavestićemo vas naknadno.
#ReflektorTeatar #SvetlaStranaScene
Izvor ZOOMER.RS