Jedan od aktera predstave „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“ je i ĐORĐE MATIJAŠEVIĆ, student dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti. Kao i svaki budući dramaturg, Đorđe je radoznao, sklon kritičkom razmišljanju i uvek spreman da postavlja važna pitanja. Ipak, ono što ga razlikuje od prosečnog studenta dramaturgije, jeste njegov talenat za glumu, a posebno: scenski pokret i ples. Da vlada svojim telom, Đorđe je – kako kaže, naučio na karateu, a motivaciju da se prijavi za rad na predstavi „Moja zemlja“, našao je u svojoj velikoj želji da razume devedesete i istorijske okolnosti koje su dovele do raspada Jugoslavije. Poznavanje istorije za Đorđa je nulta tačka patriotizma.
Kako bi se ukratko predstavio? Ko si ti i šta radiš kad ne igraš u predstavi „Moja zemlja“ Reflektor teatra?
Zovem se Đorđe Matijašević, student sam dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti. Stoga je igranje u ovoj predstavi i učestvovanje u pozorišnim procesima generalno povezano sa onim što studiram i čime bih voleo da se bavim, nakon što diplomiram. Takođe, majstor sam karatea. Uvek postoji puno aktivnosti kojima se posvećujem, ali sada od obaveza na fakultetu i sa Reflektor teatrom, moj se identitet privremeno svodi na te dve stvari.
Kako si došao na ideju da se prijaviš na ideju za rad na projektu „Moja zemlja“? Kako si saznao za audiciju i šta te je u ovom projektu motivisalo da se uključiš?
Rediteljka predstave Jelena Bogavac mi je skrenula pažnju na ovaj projekat, kada smo jednom prilikom razgovarali o drami koju sam pisao za ispit na fakultetu. Veoma me je obradovala vest o ovom projektu, jer je gluma moja velika ljubav, još od najmanjih nogu, kad sam pravio scene po kući. Išao sam i u Dadov neko vreme i malo mi je falilo da na Fakultetu dramskih umetnosti, umesto na prijemi za dramaturgiju, odem na prijemni za glumu. Tu je moja ljubav prema pisanju ipak prevagnula, ali – da nije, ne bih mogao da glumim u predstavi „Moja zemlja“, jer ona nije namenjena profesionalnim glumcima, ni studentima glume… Takođe, jako me tišti i interesuje pitanje 90-ih. Kad god bih pokušavao da saznam više o tome, bio bih ućutkivan i kritikovan kako nekome kvarim dan, pričajući o užasima rata. Ovde je ta tema bila otvorena i elaborirana, bez osećanja da se o nečemu ne bi smelo pričati.
Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“ bavi se izrazito političkim temama. U javnosti, često čujemo kako današnje mlade ne zanima politika. Šta misliš o ovoj tvrdnji? Da li se ona odnosi i na tvoje prijatelje, koleginice, kolege i druge mlade ljude iz tvog okruženja?
U mom okruženju ima raznih ljudi. Od onih kojima je jedina tema politika, do onih koji naprimer ne znaju šta znači moto „Nema predaje“. Smatram da je mladost toliko uzbudljiva, sadržajna i burna, da preterano trovanje politikom može samo doneti negativne posledice. Ipak, potpuna nezainteresovanost za politiku je po mom mišljenju neodgovorna, banalna, pa mogu čak reći i sebična… I kakav intelektualac, u bilo kojoj sferi, može biti neko ko ne zna koja stranka upravlja njegovim gradom, državom, koju politiku vode, čemu teže i šta je njihova politička prošlost?! U demokratiji, svako ima moć da određuje svoju vlast, što je povlastica koliko i odgovornost. A od politike, nažalost, zavisi sve.
Veoma važna komponenta rada na predstavi „Moja zemlja“ bilo je učenje i istraživanje u okviru obrazovnog modula „Devedesete: prošlost koja traje zauvek“… Šta će tebi lično ostati najupečatljviji utisak iz ovog modula? Šta si bitno saznao? Kog predavanja, radionice ili javnog vođenja se prvo setiš kad pomisliš na naše radionice iskustvenog učenja?
Kao što sam spomenuo, pitanje raspada Jugoslavije me je jako interesovalo, upravo zato što se o tome nije mnogo pričalo, što u školi, što van nje. Prvi svetski rat nam je manje-više svima poznat. To je matematika. Zna se zašto je počeo, ko je bio na čijoj strani, šta se desilo i tako dalje. Drugi svetski rat, iako je danas sporan, ima dosta jasnu liniju dešavanja, od početka do kraja… Na kraju, dolaze devedesete kao period o kome se – ako ne ćuti, a onda: priča jako ostrašćeno. O tom periodu, ja sam više čuo od pripitih ljudi na slavama, nego od stručnjaka sa naučno potkrepljenim činjenicama. Ta je tema bolna jer se sve desilo veoma skoro i jer su mnogi ljudi koji su učestvovali u tim ratovima još uvek živi. I kako možemo da očekujemo da objektivno i neostrašćeno priča neko kome su prijatelji ginuli, na njihove oči?! Ta nemogućnost da čujem objektivno sagledavanje ovog perioda zbog njegove skorašnjosti me je izluđivala. Tu su nacionalisti koji na iskaz kako naprimer nije bilo genocida u Srebrenici, viču da je upravo tako, pa se čak i šale na taj račun, kao: „do koje ga mere nije bilo“… a tu su drugosrbijanci koji od ove teme postaju furiozni, vređaju se i ljute. Tu nema argumentovane rasprave i ne može da je bude. Zato su ova predstavanja bila dobra. Iako se u mnogome nisam slagao sa izlagačima, sve je to bilo osvežavajuće i otrežnjujuće iskustvo, jedinstvena u nekoj objektivnosti i naučnosti, kojom se pristupalo temama.
Teme kroz koje je ekipa predstave prošla sa timom Centra za primenjenu istoriju, nisu ni lepe ni lake ni prijatne. Kako si emotivno prošao kroz edukativni deo procesa? Da li te je nešto posebno potreslo i da li želiš da podeliš šta je to bilo?
S obzirom na interesovanje prema ovoj temi koje imam već duže vreme, verujem da sam bio sa većinom događaja koji su se spominjali, bio bolje upoznat od većine ljudi u grupi. Svakako, teme su bile mračne i odgovornost je na svim stranama rata za sve što se desilo, ali naravno, Srbija koja je bila pijemont Jugoslavije, Beograd koji je glavni grad, predsednik koji je srpske nacionalnosti i uloga Srbije kao jedine federativne republike koja grčevito nije davala nezavisnost ostalima je samim tim najveća. Naravno, srpsko nacionalno pitanje je nešto što ne sme da se previdi kad su ovakve teme u pitanju, ali teško da se neko ne zapita šta bi bilo da nije bilo rata? Da li bi iko od nas imao više nego što sad ima?! Da se Jugoslavija rastala na miran način, da je Miloševićeva politika bila promišljenija, da li bi Srbija manjkala u nečemu što ima sada?!
Koliko znaš o prostoru bivše Jugoslavije, koji se danas zove „region“? Gde si putovao, imaš li negde prijatelje, gde bi najviše voleo da odeš? Postoje li mesta kojih se plašiš i zašto?
Tokom popunjavanja prijave pri ulasku u ovaj proces, spomenuo sam da sam „jugonostalgičar“ iako sam rođen godinama nakon što je Jugoslavija nestala. Ali, dok gledam slike mojih roditelja kad su bili mojih godina i mlađi, koji su odrastali u toj velikoj i bezbrižnoj zemlji, dok slušam muziku koju je tada nastala (a slušam je i sada), dok gledam filmove i slušam priče, čitam knjige i slično, ne mogu da ostanem ravnodušan… Region mi je poznat i u svakoj državi sam makar nekoliko noći prespavao. U Hrvatskoj sam bio najviše puta, zbog neverovatne morske obale koju imaju i zbog rodbine koja tamo živi. Objave po društvenim mrežama sa tekstovima poput: „Ne letuj ovde“, pa ispod stave sliku nekog deteta iz Jasenovca, smatram tragikomičnim, jer hiljade ljudi koji to kače ni ne žive u Srbiji, već to „šeruju“ iz svojih stanova u Nemačkoj, naprimer. Nikada ni najmanjih neprijatnosti nisam imao u Hrvatskoj, naprotiv, svi su mi uvek pokazivali dodatnu naklonost, kao da su hteli da mi kažu „Vidimo da si Srbin, i to nam uopšte ne smeta“.
Kakav je odnos tvoje generacije prema istorijskom nasleđu 90-ih? I koji su ključni izvori odakle mlad čovek, u Srbiji, danas, može da nauči nešto o ovom periodu?… Izvori u smislu: škola, porodica, mediji, filmovi, serije, muzika… ili nešto drugo?
Moja generacija, ako nije ostrašćena ni prema jednoj strani, zbunjena je po tom pitanju. Onda se o tomer uglavnom ćuti i gleda se da se time ni ne bavi. U školi se tim temama nedovoljno bavimo, mediji, filmovi, serije su u propagandne svrhe u velikom procentu… muzika o tome slabo i govori, jer ona treba da bude lepa i vesela, a ne da nekome upropasti raspoloženje. Tako da su jedini izvor porodice, koje su, u ogromnom broju slučajeva, ostrašćene. Jer su to porodice stradalih u ratu, učesnika u ratu ili u najmanjem slučaju porodice svedoka tog rata, koji ni sami ne znaju šta je istina a šta je samo delić koji su oni osetili. Delimo se na one koji ne žele da znaju i one koji misle da sve znaju, a zapravo, istina je suprotna. Retke porodice možda mogu da svojoj deci predstave situaciju koliko- toliko objektivnom, ali mislim da bi za šire osvešćivanje na ovu temu neophodne još mnoge godine, i istorijsko distanciranje od ovog perioda.
Smatraš li sebe patriotom? I naravno, šta je za tebe patriotizam?
Smatram sebe patriotom. U patriotizmu nema ničeg ružnog, i svako, nadam se, voli svoju zemlju i želi joj dobro. Patriotizam, pored ljubavi prema svojoj zemlji, smatram da znači i osećanje zajednice sa svojim narodom. Na primer, zašto bih navijao za reprezentaciju Srbije u bilo kom sportu, za Novaka Đokovića, ili za pesmu Srbije na Evroviziji? … Šta ja imam sa tim što neki ljudi igraju neki sport ili pevaju neku pesmu, a pritom dolaze iz iste zemlje kao i ja? … Ali, to je taj osećaj zajedništva, pripadništva, koji nije moguće objasniti, kao što nije moguće objasniti potrebu za slušanjem muzike. Takođe, za mene je patriotizam i poznavanje svoje istorije, jer mislim da je najmanje što mi možemo da učinimo za sve žrtve, ali i za heroje sa svih strana – da barem znamo za njih.
Važno političko pitanje za sve mlade ljude tiče se obrazovanja. Zato nas zanima kako ti vidiš prosvetni sistem u Srbiji, danas?
Smatram da prosvetni sistem u Srbiji nije uopšte loš. Naša deca redovno osvajaju medalje na olimpijadama iz matematike, naši đaci i studenti su redovno među najboljima kad dođe do razmene srednjoškolaca ili studenata, a neradnika koji ne znaju ništa i ne žele da znaju imamo svuda. Pogotovo obrazovanje u SAD je neuporedivo slabije od našeg, makar u osnovnim nivoima. Svima su nam poznati video klipovi u kojima prolaznici u Americi na pitanje da prepoznaju zastave zemalja sveta tvrde da zastava Japana nije nikakva zastava nego crvena tačka, da je zastava Francuske zastava sladoleda, itd… Školovanje u doba korone je bilo veoma slabo organizovano i po mom mišljenju, ta školska godina je trebalo da se poništi i da se krene posle pandemije tamo gde smo stali kad je počela. To bi bilo gubljenje vremena, ali samo na taj način se može detaljno obrazovati omladina bez preskakanja ključnih delova gradiva.
Da bi se govorilo o prosvetnom sistemu, važno je da razumemo ekspanziju vršnjačkog i drugog nasilja u školama. Isto tako, zanima nas kako gledaš na organizaciju školovanja u doba korone i status prosvetnih radnika, o kome se ovih dana mnogo priča u kontekstu štrajkova?
Što se tiče nasilja, to uglavnom ide iz kuće. Televizijske programe na kojima se pušta nasilje u vidu rijaliti programa, fini ljudi neće puštati nikada, pogotovo ne pred svojom decom. Uticaj roditelja na decu uopšte nije precenjen, pogotovo u osnovnoškolskom periodu. Ako su roditelji u harmoničnom braku, deca neće biti nasilnici… Ali, mi u porodicama imamo razne tragične posledice devedesetih godina… Što se tiče štrajkova prosvetara, u potpunosti ih mogu razumeti i podržati. Njihove plate nisu više od plata perača sudova u restoranima (proverena informacija!) a bave se najodgovornijim poslom na svetu. Formiraju nove generacije. Njihov uticaj, pa samim tim i odgovornost je ogromna. Mediokriteti mogu da decu odbiju od škole, od knjige, od kritičkog mišljenja ili bilo kog kreativnog razvitka, dok oni nadareni i nadahnuti, mogu da decu potpuno transformišu, da ih preobraze i da im daju krila ka daljem razvitku i traženju sebe. Profesura je divan poziv, i ja bih se prvi time bavio da plate nisu toliko mizerne… Zbog toga mnogi divni mladi ljudi odbijaju da se tim poslom bave, a takvom platom se zadovolje ljudi koji i nisu za bolje plaćen posao, i tu nastaje cela problematika. Ali, da budemo iskreni: učitelja, nastavnika i profesora u svim osnovnim i srednjim školama je zaista jako mnogo, pa samim tim i ne bi bilo moguće da im se plate sad drastično povećaju. Ipak, nekakvog podsticaja uvek mora biti… Dao bih ovde i jedan primer iz svog života. Naime, imali smo u trećem razredu osnovne na pismenom iz srpskog da izaberemo jednu od tri teme na koju ćemo da pišemo. Teme su bile „Jesen u mojoj ulici“, „Jesen u mom kraju“ i „Jesen u mom gradu“. Ja sam pitao koja je razlika između tih tema i učiteljica mi je rekla da sam drzak i bezobrazan i da će mi pozvati roditelje u školu na razgovor. To je jedan od primera u kom je škola „prokustova postelja“ koja kažnjava kritičko i slobodno mišljenje.
Politička situacija na svetu, danas, nije ni malo bezopasna, bezbedna ni naivna. Na našim prostorima, shvatili smo- nikada nije ni bila. Kako izgleda odrastati sa tim uverenjem? Čemu se nadaš, čega se plašiš?
Politička situacija na svetu nikada nije bila naivna ni bezbedna. I to nije nimalo ohrabrujuće, sa obzirom da nikad nije bilo perioda kad je ceo svet bio u miru, još od Oktavijana Avgusta (1. vek). Zanimljivo je da je najduži period mira kod nas upravo bio od 1945. do 1991. U svakom slučaju u Srbiji je statistika da još od doba Stefana Nemanje, svaka generacija preživi najmanje dva rata. Ma koliko to kontroverzno zvučalo, NATO u ovim krajevima sveta drži mir, kao i atomske bombe koje poseduje previše država. Iz straha od rata i potpunog kraja sveta, niko se ne usuđuje na preveliki potez. U svakom slučaju, na to, makar za sada, ne mogu da utičem, tako da mi nespokoj ne može ništa doneti. Tragedija leži u rastanku, a ako nas raznese nuklearna bomba i svi zajedno odemo sa ovoga sveta, to ni nije tragično, ako nema ko da nas oplakuje, zar ne?
Teško pitanje: gde vidiš sebe za deset godina? Ako bude sve idealno i sve onako kao što si zamislio, gde ćemo doći u jesen 2034. da s tobom napravimo novi intervju?
Slažem se da je teško pitanje. Ovo je najneizvesnije vreme. Veštačka inteligencija je u razvoju, možda kroz tri godine nikome neće trebati umetnik, jer roboti mogu da štancuju mnogo brže i više nego čovek… a još su i jeftiniji… Ali, ako bi roboti zaista zamenili sve poslove i a ako niko ne bi radio, to bi zaista bio kraj društva. A nisam sklon smatranju da se društvo razvijalo hiljadama godina da bi se sa mojom generacijom završilo… Što se tiče mojih želja, ja bih voleo da radim u pozorištu: da li kao dramaturg, pisac ili direktor pozorišta – ne znam, i ne bih sad izvoljevao kad bi mi se bilo šta od toga ponudilo, ali me ne odbija ni ideja da budem teoretičar, filmski i pozorišni kritičar ili možda pak kreator serije, video igre ili stripa. Vidim sebe i kao romanopisca… Ne znam, zaista je neizvesno, i u toj neizvesnosti leži lepota dramske, kao i svake druge umetnosti.
U toku edukativne faze rada na predstavi, imao si priliku da saznaš više o prilikama u kojima su odrastali tvoji roditelji i drugi, bliski odrasli ljudi iz tvog okruženja. Šta bi im danas rekao?
Rekao bih im da se ne brinu za našu budućnost, jer sada je u našoj zemlji sve dostiglo svoj istorijski minimum osim kriminala i korupcije, ali to je sve posledica devedesetih i tog nesrećnog raspada zemlje koja više nikada neće postojati. Citirao bih im zabranjeno pušenje koje kaže: „Sneg se topi i ništa neće zaustaviti dolazak novog proleća!“
Šta bi rekao ljudima iz svoje generacije? Šta je važno da znaju, šta treba da rade, koje greške treba da isprave… i najzad: da li će sve biti u radu i kada?
Ljudi se dosta razlikuju po svojim životima, težnjama, željama, tako da ne postoji univerzalna rečenica koju bih svima rekao. Nadam se da je iz gorkog iskustva poslednje decenije prošlog veka, svima postalo jasno da rat apsolutno nikada ne može doneti ništa dobro. Pobednika u ratu nema. Svi su manje ili više gubitnici. A da li će sve biti u redu? Smatram da je čovek pogrešiv i da je zato ceo svet u greškama. Ali, čvrsto verujem da samo jedan Čovek nije bio pogrešiv. On nam je on obećao da će doći i da će nakon toga, sve, ama baš sve, biti u redu.
Ekipa predstave „Moja zemlja“ je velika i mnogo vas se u ovom projektu srelo i upoznalo. Ko je u ovom novom društvu najbrže osvojio tvoje prijateljstvo i zašto?
Svi ljudi koje sam upoznao u ovom procesu su toliko fini, kulturni, vaspitani, obrazovani, saosećajni, prijatni i pametni, da smatram da bi bilo nefer prema bilo kome ako bih ga/je izdvojio iz ove grupe. Sve ih mnogo volim!
Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“, nastala je kao deo projekta „Moja zemlja: Omladinsko pozorište kao sredstvo suočavanja s prošlošću“ čiji je nosilac Centar E8, a partnerske organizacije Centar za primenjenu istoriju i Propaganda film. Projekat je podržan od strane Evropske unije i Programa Ujedinjenih nacija za razvoj – UNDP, u okviru šire regionalne inicijative “Podrška EU izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu.“
Sadržaj ovog intervjua isključiva je odgovornost autora i ne održava nužno stavove EU niti UNDP-a.
Razgovarala: Minja Bogavac
Fotografije: Nebojša Babić Predstava će imati svoja prva izvođenja 4, 5. i 6. novembra, na Sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu. Svoje ulaznice možete kupiti online, na ovom linku.