NIKOLA JOVANOVIĆ je učenik završnog razreda Gimnazije „Sveti Sava“. Zahvaljujući višegodišnjoj saradnji koju Centar E8 ima sa ovom školom, već nekoliko godina je uključen u razne programe i aktivnosti koje Centar E8 organizuje za učenike ove gimnazije. Za početak, istakao se na radionicima vezanim za rodnu ravnopravnost i prevenciju nasilja, pa je tako postao aktivista i član Budi muško kluba. U Budi muško klubu, prošao je obuku za trenere, pa će uskoro imati prilike da se oproba i kao vršnjački edukator.
S obzirom da mu je želja da nakon gimnazije upiše smer za dizajn zvuka na Fakultetu dramskih umetnosti, Nikola se priključio i Omladinskom klubu Reflektor teatra, gde je brzo postao jedan od naših stalnih saradnika u sektoru tehnike. Na predstavama Reflektor teatra, često vodi svetlo ili ton, a nije mu strano ni da se uključi ni u druge „radne akcije“, vezane za produkciju, logistiku i organizaciju. Iako mnogo vremena provodi u pozorištu, do predstave „Moja zemlja“ još nije imao glumačkog iskustva.
Ipak, u radu na ovom komadu, pokazao je veliki talenat i veliko interesovanje. Ništa manje aktivan nije bio ni u toku modula „Devedesete: prošlost koja traje zauvek“, gde je slušao predavanja i obavezno davao zanimljive komentare. … Intervju za Zoomer poslao je sa maturske eksurzije, što znači da ovi odgovori stižu pravo iz Severne Italije.
Kako bi se ukratko predstavio? Ko si ti i šta radiš kad ne igraš u predstavi „Moja zemlja“ Reflektor teatra?
Volim da putujem bar onoliko koliko mi godine i mogućnosti pružaju. Kad ne igram u predstavi ,,Moja Zemlja” ne igram nigde, ali volim da slušam. Uživam u živoj muzici i svaku priliku da je slušam prihvatam bez obzira na žanr. Dakle: svirke i koncerti su mesta gde me uvek možete sresti!
Kako si došao na ideju da se prijaviš na ideju za rad na projektu „Moja zemlja“? Kako si saznao za audiciju i šta te je u ovom projektu motivisalo da se uključiš?
Za projekat sam saznao tokom volontiranja na TOP festivalu u Reflektor teatru, gde sam upoznao rediteljku predstave, Jelenu Bogavac. Učestvovao sam na pozorišnoj radionici koju je vodila i ona me je, na moje iznenađenje, pozvala da se priključim ovom projektu i glumačkoj ekipi predstave. Najveća motivacija za učestvovanje mi je bila želja za novim iskustvom. Nikad se pre nisam bavio glumom i prvenstveno sam hteo da se oprobam i vidim da li to mogu.
Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“ bavi se izrazito političkim temama. U javnosti, često čujemo kako današnje mlade ne zanima politika. Šta misliš o ovoj tvrdnji? Da li se ona odnosi i na tvoje prijatelje, koleginice, kolege i druge mlade ljude iz tvog okruženja?
Sa tom tvrdnjom se slažem, većinu mladih politika ne zanima i na našu političku scenu gledaju kao sprdnju. Ne veruju da imaju moć niti da kao pojedinci mogu nešto da promene. Sa druge strane imamo veliki broj mladih koji bi hteli da se uključe u taj strašan svet odraslih, ali ih sprečava neobrazovanje ili to što ne znaju odakle da počnu. Bombardovani su informacijama sa svih strana i najčešće izgrade mišljenje na osnovu toga koje informacije najpre dođu do njih. To uopšte nije dobra podloga za dalje učešće u političkom životu.
Veoma važna komponenta rada na predstavi „Moja zemlja“ bilo je učenje i istraživanje u okviru obrazovnog modula „Devedesete: prošlost koja traje zauvek“… Šta će tebi lično ostati najupečatljviji utisak iz ovog modula? Šta si bitno saznao? Kog predavanja, radionice ili javnog vođenja se prvo setiš kad pomisliš na naše radionice iskustvenog učenja?
Sve radionice i javna vodjenja su bila izuzetno važna. Izdvojio bih predavanje o ulozi medija u ratovima devedesetih Dinka Gruhonjića, koje mi je bilo iznenađujuće, ali pre svega – veoma zanimljivo. Sve pohvale Dinku Gruhonjiću, idu za način na koji nam je predstavio kakva je uloga medija, u formiranju javnog mnjenja, a posebno na tome što nam je detaljno objasnio kako zapravo funkcioniše ono što zovemo propaganda. I naravno: ne mogu da izostavim javno vođenje u Batajnici, koje nikog nije ostavilo ravnodušnim. Samo deset kilometara od strogog centra Beograda dogodile su se tako strašne stvari… a danas o tome ne znamo puno i ne pričamo ništa.
Teme kroz koje je ekipa predstave prošla sa timom Centra za primenjenu istoriju, nisu ni lepe ni lake ni prijatne. Kako si emotivno prošao kroz edukativni deo procesa? Da li te je nešto posebno potreslo i da li želiš da podeliš šta je to bilo?
Osećao sam se kao budala. Nisam verovao koliko mogu da ne znam o periodu koji se teško može nazvati prošlošću… Primetio sam i da se drugi tako osećaju i na kraju shvatio da nisam ja kriv zbog svog neznanja.
Ono što mladi znaju ili ne znaju dosta verno oslikava šta društvo, sistem ili prosveta, uopšte žele da mladi znaju. Ili ne znaju.
Koliko znaš o prostoru bivše Jugoslavije, koji se danas zove „region“? Gde si putovao, imaš li negde prijatelje, gde bi najviše voleo da odeš? Postoje li mesta kojih se plašiš i zašto?
O prostorima bivše Jugoslavije ne znam mnogo , posetio sam samo Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu. Imam dosta prijatelja u obe države i koliko se radujem igranju ove predstave u Sarajevu, radujem se i samoj poseti tom predivnom gradu. Ne plašim se nijednog mesta u region, jer znam da svuda dolazim bez zadnjih namera, otvoren da upoznam ljude i steknem prijatelje. Zato se nadam se da ću sto pre obići ceo region… ili bar: veći deo onih mesta koja su po nečemu značajna.
Kakav je odnos tvoje generacije prema istorijskom nasleđu 90-ih? I koji su ključni izvori odakle mlad čovek, u Srbiji, danas, može da nauči nešto o ovom periodu?… Izvori u smislu: škola, porodica, mediji, filmovi, serije, muzika… ili nešto drugo?
Mislim da ogroman broj mladih žali sto nisu proživeli devedesete i da svi razmišljaju o tome kako bi im bilo da su rođeni malo ranije. Delom je to do roditelja, koji svaki dogadjaj iz svoje mladosti – koliko god on bedan bio – prepričavaju kao najbolji period njihovih života. Ogroman uticaj imaju i današnji mediji gde dominira trenutna komercijalna muzika, koja je direktan naslednik turbo folka. Ne može ni jedan dan da prođe bez da čujemo jedno: RA-GA-DA-DA-GA-DA-DA!
Smatraš li sebe patriotom? I naravno, šta je za tebe patriotizam?
Patriotizam je najbolnija neuzvraćena ljubav. Smatram sebe patriotom, volim moju zemlju, moj grad, moje ulice i ne mogu da zamislim život bez njih ili život na bilo kom drugom mestu. Ne želim da idem odavde i hoću da ostanem ovde. Moje okruženje se oseća isto ali svakog kopka pitanje: šta ova država radi za njih i da li ona njima uzvraća ljubav?
Važno političko pitanje za sve mlade ljude tiče se obrazovanja. Zato nas zanima kako ti vidiš prosvetni sistem u Srbiji, danas?
Prosvetni radnici jedva preživljavaju sa trenutnim platama, a to im oduzima vremena i snage da se posvete učenicima i nastavi. Učenik sam Gimnazije ,,Sveti Sava ” i tako primećujem: velika je razlika u odnosu između đaka i profesora koji žive od svoje profesorske plate, u odnosu na profesore sa stabilnim finansijama. U učionici, ne može da se ne primeti, ako neko od profesora ima povoljnu porodičnu situaciju ili možda neki drugi posao, koji im omogućava da pristojno žive. I nije kao da se to vidi po odevanju ili nečemu spolja: vidi se baš po odnosu prema nastavi i prema đacima, jer su profesori koji manje brinu kako će izgurati do kraja meseca, uspeli da zadrže svoje ideale i istinsku zainteresovanost za učenike, kao ličnosti. Učenici prepoznaju mizernost u životima svojih profesora… prepoznajemo kada su razočarani i samim tim, niko ne moze očekivati od učenika da se na svoje profesore ugledaju. A pretpostavljam da bi tako trebalo da bude. U tim situacijama dolazi do većeg međusobnog nepoštovanja, koje negativno utiče na nastavu. Što se tiče nastave u toku korone, može se reći samo: bravo prosvetari, dobar pokušaj! Jer, realno, nije bilo mnogo rešenja za držanje nastave u tom period, ali snalazio se ko je kako mogao . Lično se školovanja tokom pandemije ne sećam, niti sam siguran kako sam uopšte završio dva razreda, ali evo me sada: igram na velikoj sceni Reflektor teatra! I to u predstavi koja će sigurno biti edukativna i za naše vršnjake, ali i za starije.
Politička situacija na svetu, danas, nije ni malo bezopasna, bezbedna ni naivna. Na našim prostorima, shvatili smo – nikada nije ni bila. Kako izgleda odrastati sa tim uverenjem? Čemu se nadaš, čega se plašiš?
Mislim da su se ljudi na našim prostorima već navikli na tenzije i iščekivanje sledećeg rata. I da je sasvim normalno da u špajzu, pored mlevenog keksa stoji utoka i da se u vreći krompira tu i tamo nađe neka kašikara… Nadam se miru, što dužem miru, a plašim se da će i moja deca prolaziti kroz nove, možda čak i gore devedesete.
Teško pitanje: gde vidiš sebe za deset godina? Ako bude sve idealno i sve onako kao što si zamislio, gde ćemo doći u jesen 2034. da s tobom napravimo novi intervju?
Ako sreće bude bilo, naći ćete me negde u Africi, sa mojim psom, na svetskoj moto turneji. Srećno vam bilo u potrazi!
U toku edukativne faze rada na predstavi, imao si priliku da saznaš više o prilikama u kojima su odrastali tvoji roditelji i drugi, bliski odrasli ljudi iz tvog okruženja. Šta bi im danas rekao?
Progovorite.
Šta bi rekao ljudima iz svoje generacije? Šta je važno da znaju, šta treba da rade, koje greške treba da isprave… i najzad: da li će sve biti u radu i kada?
Pričajte više, živite više, ne plašite se života. Učite na iskustvima i tuđim i svojim, razmišljajte o sebi i drugima. Znači: više razmišljajte! Jako jednostavan savet koji može promeniti skoro sve, a da će biti bolje biće. Da li mogu da kažem kada? Ne, ali sa sigurnošću znam da dok sam živ biće bolje!
Ekipa predstave „Moja zemlja“ je velika i mnogo vas se u ovom projektu srelo i upoznalo. Ko je u ovom novom društvu najbrže osvojio tvoje prijateljstvo i zašto?
Prvo moram da kazem da smo jedna raznolika grupa i da samim tim imamo zanimljivu dinamiku. Svakog iz ekipe volim i mislim da ćemo, što više vremena bude prolazilo, mi biti bliži i bliži. Ali, ljudi stvarno ste ponekad energetski vampiri! Lagao bih kada bih rekao da mi sve ovo nije i naporno… trenutno imamo svakodnevne probe, posle kojih se vraćam kući umoran. Ipak, moram da izdvojim Saru Krstić, jer dugo nisam upoznao nekoga ko bolje razume moju neverbalnu komunikaciju. Jedan pogled nam je sasvim dovoljan da se potpuno skapiramo. I nadam se da ovo niko neće shvatiti pogrešno, ali nekad mi je previše moje zemlje, nekad mi je previše i „Moje zemlje“, al mi nikad previše Sare!
Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“, nastala je kao deo projekta „Moja zemlja: Omladinsko pozorište kao sredstvo suočavanja s prošlošću“ čiji je nosilac Centar E8, a partnerske organizacije Centar za primenjenu istoriju i Propaganda film. Projekat je podržan od strane Evropske unije i Programa Ujedinjenih nacija za razvoj – UNDP, u okviru šire regionalne inicijative “Podrška EU izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu.“
Sadržaj ovog intervjua isključiva je odgovornost autora i ne održava nužno stavove EU niti UNDP-a.
Razgovarala: Minja Bogavac
Fotografije: Nebojša Babić Predstava će imati svoja prva izvođenja 4, 5. i 6. novembra, na Sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu. Svoje ulaznice možete kupiti online, na ovom linku.