MINJA RAKIĆEVIĆ ima 26 godina i najmanje 26 posebnih talenata. Sjajna je glumica, još bolja pevačica, ogromnom brzinom pamti korake i skida koreografije, a plesne veštine usavršavala je na časovima baleta, kao i na folkloru. Ništa manji nije ni njen talenat za komunikaciju, pa je u ekipi predstave “Moja zemlja” veoma brzo postala omiljena ličnost. Uvek je nasmejana, lako od poznanika pravi prijatelje, a na audiciji za predstavu nas je upozorila da je u Reflektor teatar došla da tu i ostane. Nismo imali ništa protiv!
Pored toga što završava studije hotelijerstva i turizma, Minja Rakićević zna da svoj život ne može da zamisli bez pozornice. Rešena je da se bori za svoje mesto pod reflektorima, jer pod njima blista i ima šta da pokaže.
Pored umetničkih angažmana i obaveza na fakultetu, Minja radi u baru čija su specijalnost dobra vina. Zahvaljujući ovom poslu, svakodnevno uči o enologiji, pa napominje da su pozorište i vino – neraskidivo povezani.
Patriotizam je za Minju Rakićević jednostavan: baci svoje đubre u kantu i budi dobar prema komšijama! Kada je reč o komšijskim zemljama u regionu, svuda rado odlazi i svuda ima prijatelje.
Kako bi se ukratko predstavila? Ko si ti i šta radiš kada ne igraš u predstavi „Moja zemlja” Reflektor teatra?
Ja sam Minja Rakićević – sa dva „ć”. Završavam hotelijerski i turistički menadžment, a u slobodno vreme se bavim muzikom: pevanje je moja terapija. Pišem poeziju, ne volim da kuvam, ali volim da jedem, plus sam tvrdoglava bikica koja širi mnogo pozitivne energije – reklisuomeni tačka com.
Kako si došla na ideju da se prijaviš za rad na projektu „Moja zemlja”? Kako si saznala za audiciju i šta te je u ovom projektu motivisalo da se uključiš?
Za audiciju sam saznala preko Instagram posta. Ranije sam radila sa Jelenom Bogavac: igrala sam u dve njene predstave… tako da mi je ovo bila super prilika da se ponovo vratim u ono što totalno ispunjava moj duh i moje telo – umetnost.
Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu” bavi se izrazito političkim temama. U javnosti, često čujemo kako današnje mlade ne zanima politika. Šta ti misliš o ovoj tvrdnji? Da li se ona odnosi i na mlade ljude iz tvog okruženja?
Moje mišljenje je podeljeno. Oko sebe imam ljude koje politika zaista ne zanima, a isto tako i prijatelje koje idu na proteste, imaju formirano mišljenje o aktuelnim temama i žele da pričaju o tome. Čini mi se da u većini slučajeva omladinu danas zanimaju ove stvari, zanima nas aktuelna situacija u zemlji. Odrasli smo i postaju nam bliske teme vezane za naš grad, za spomenike, za Beograd na vodi, izmeštanje Starog mosta… sve više nas zanima ekologija, svesni smo da hrana i voda koje konzumiramo i vazduh koji udišemo – nisu najboljeg kvaliteta i sve nas to, na neki način tera da stvari gledamo kroz politiku. Politika pravi probleme, ali politika ih takođe i rešava. Mislim da je sve više mladih koji žele da pokažu zube i da se bore za neko bolje sutra… Podržavam i grlim to!
Veoma važna komponenta rada na predstavi „Moja zemlja” bilo je učenje i istraživanje u okviru obrazovnog modula „Devedesete: prošlost koja traje zauvek”… Šta će tebi lično ostati najupečatljiviji utisak iz ovog modula? Šta si bitno novo saznala? Kog predavanja, radionice ili javnog vođenja se prvo setiš, kad pomisliš na naše radionice iskustvenog učenja?
Nisam ni znala da mi je ovo zapravo trebalo! Moram priznati da nisam bila sasvim upućena, niti sam imala tačne informacije o gomili stvari. Jednostavno: niko te u školi ne uči koji su to ratovi bili devedesetih, šta se desilo u Srebrenici, šta je Oluja, odakle masovna grobnica u Batajnici, kada i zašto je bila opsada Sarajeva, koliko je trajala, ko se tu borio protiv koga i tako dalje… U ovom modulu, dobili smo te informacije posložene i objašnjene od strane profesionalaca… i tako smo shvatili… ili sam bar ja shvatila da je romantizacija devedesetih glupost i da ne važe jadikovke: „svet je nepravedan, pa uvek mi Srbi ispadnemo krivi za sve”. Da se razumemo: svet jeste nepravedan, ali ni mi nismo samo žrtve. U svemu što se desilo u prošlosti, bilo je i naše odgovornosti, odnosno odgovornosti našeg naroda koji je birao pogrešno… ili se nije dovoljno trudio da shvati šta se to događa… a to je važno da se razume danas, jer samo na taj način iz prošlosti nešto može i da se nauči. Bila sam potresena, začuđena, zbunjena, ali na kraju: srećna što mi je neko to znanje preneo na pravi način.
Da li te je nešto posebno potreslo i da li želiš da podeliš šta je to bilo?
Predavanja, radionice i javna vođenja sa Centrom za primenjenu istoriju su bila veoma zanimljiva, ali često i potresna. Najviše mi je u sećanju ostala priča o hladnjačama, masovna grobnica u Batajnici, kao i priča o Košarama. Znala sam nešto o Košarama, ali nisam sve. Na javnom vođenju, posvećenom ovoj temi, Marijana Stojičić se potrudila da nam ovaj patriotski mit, rasvetli sa različitih strana i mislim da je svako do nas, otišao kući sa mnogo pitanja. Na neka pitanja, možda i ne postoje pravi odgovori, ali je dovoljno dobro ako se stalno pitamo. Čovek koji se pita, ima manju šansu da pogreši… i tu dolazimo do teme kritičkog mišljenja: čemu ono služi i zašto je važno.
Koliko znaš o prostoru bivše Jugoslavije, koji se danas zove „region”? Gde si putovala imaš li negde prijatelje, gde bi najviše volela da odeš? Postoje li mesta kojih se plašiš i zašto?
Kad čujem reč Jugoslavija, odmah mi se pred očima stvori slika moje mame koja mi zaljubljeno priča o tim najboljim godinama. Mislim da bih ja kidala, da sam tada rasla. Jer, iz priča mojih roditelja deluje kao da je stara Juga stvarno bila vrh! Što se tiče ovog posle, odnosno regiona, putovala sam najviše u Lijepu Našu i uvek bih joj se vratila… Imala sam divna iskustva sa novostečenim prijateljima iz Zagreba, Pule i Splita i nikada nisam putovala u Hrvatsku sa predrasudama, jer ih nisam ni imala. Pre svega što sam naučila ovog leta, ja zapravo nisam tačno znala šta se dogodilo devedesetih, pa nisam ni mogla da imam neka loša očekivanja ili strah. Moji roditelji mi nikada nisu pričali ništa loše, niti bilo šta protiv nekog naroda Jugoslavije… i prosto: tako sam odrasla. Vaspitana sam u tom nekom duhu: kao da bratstvo i jedinstvo nikada nije ni prestajalo. Išla sam i na Kosovo, jednom… to ističem, jer većina ljudi iz moje generacije, pa ni iz ove naše grupe, tako nikada nije bila. I ono što je možda još važnije da kažem, jeste da bih se vratila tamo, jer je moj boravak na Kosovu bio topao i lep. Ponekad se više plašim Beograda, nego što se plašim naših komšija – tako da NE, ne plašim se ni jednog mesta u regionu.
Kakav je odnos tvoje generacije prema istorijskom nasleđu devedesetih? I koji su ključni izvori odakle mlad čovek, u Srbiji, danas, može da nauči nešto o ovom periodu?
Do početka rada na ovoj predstavi, nikada nisam ulazila duboko u teme devedesetih sa svojim prijateljima. Nekako svi smo čuli te iste priče- da su devedesete bile ludilo. U školi ćeš najmanje naučiti o svemu tome, nažalost. Ali mlađe generacije mogu dosta da se informišu o ovom periodu, preko filmova i serija, a najviše u razgovoru sa nekim ko je živeo te devedesete. I ovde moram da kažem jednu kontroverznu stvar: ura za dizelašku garderobu i turbo folk! Jasno mi je da ne treba romantizovati devedesete, ali ne mogu da se pravim da mi se ne sviđa pop kultura u kojoj sam odrasla. Današnja mejnstrim muzika, pa i moda, u velikoj meri vuku korene iz turbo folka i da – ja znam da je to kič, ali to je naš kič, to je zabava, nešto što nam je poznato i blisko, estetika sa kojom smo odrastali. Sve je to danas dosta evoluiralo… izvođači popularne muzike pripadaju novoj generaciji, a apsurd je to što baš ta muzika, nastala u toku ratova, danas povezuje mlade u regionu. Ako pogledate bilo koji pevački talent-šou, videćete da smo tamo svi zajedno. Razumem da je nekom ko je živeo devedesete to danas čudno, ali mislim da nije konstruktivno zgražavati se nad popularnošću ove muzike. Sem toga, imam još jednu tezu, koja se neće svima dopasti: i svetska popularna muzika, od devedesetih pa do danas, kombinuje elektronski zvuk sa etno elementima. Ne verujem da mlade u drugim zemljama neko osuđuje zbog toga što slušaju popularnu muziku… Što se mojih vršnjaka tiče, nikada nisam razumela pojedince koji uzvikuju parole o Kosovu, i generalno, vode neku diskusiju o tome… Uvek sam mislila sam da oni znaju nešto što ja ne znam, pa se nikada nisam udubljivala. Pretpostavljam da je i njihovo znanje o tim događanjima veoma ograničeno, i da su te stavove mogli da pokupe jedni od drugih, ili da ih nose iz porodice.
Smatraš li sebe patriotkinjom? I naravno: šta je za tebe patriotizam?
Moram da citiram moju dragu drugaricu Žanu Jelovac, koja je u intervjuu za Zoomer kazala: „Ja volim svoju zemlju bezuslovno, iznova i iznova, čak i kada me razočara.” Često nas razočara a opet nekako stojimo tu i ne damo je. Ne znam da li sam patriotkinja, ali mislim da na kraju dana ne bih nigde mogla da se osećam ovako dobro kao u svojoj zemlji. Koliko god ona bila teška, surova i pomalo siva, mislim da jednostavno ne bih mogla da spakujem svoje kofere i da odem. Za mene je patriotizam kada voliš svoj komšiluk, zgradu, ulicu i grad. Ako je tako, ja sam patriotkinja.
Važno političko pitanje za sve mlade ljude tiče se obrazovanja. Zato nas zanima kako ti vidiš prosvetni sistem u Srbiji, danas? Kakav je tvoj odnos prema obrazovanju, u kontekstu školovanja u doba korone, ekspanzije vršnjačkog i drugog nasilja u školama, štrajkova prosvetnih radnika i slično?
Skoro smo o vršnjačkom nasilju ragovarali, na jednoj probi. U grupi imamo školarce koji nam direkt iz klupa donose razne priče… Ne znam kada su se deca pretvorila u surova stvorenja bez empatije, gde su naučili da budu drski i da se tako ophode prema svojim vršnjacima, a posle toga i prema odraslima. Profesori nemaju kontrolu, pa postepeno gube snagu i autoritet, dok na kraju čitava stvar ne prestane da ih zanima… Tužno je to, mislim da taj sistem neće ići na bolje, jer digitalno društvo počinje da vlada svim sferama rada, pa i obrazovanjem… Moje iskustvo iz redovnog školovanja, nije bilo loše… pa sam i na toj probi gde smo razgovarali na ovu temu i kazala: išla sam u školu sa pristojnom decom, bili smo dobri, pošteni, brinuli smo jedni za druge i poštovali smo nastavnike, a pritom nisam išla u školu koja se smatra „elitnom”. Zato mislim da je možda problem i u tom stalnom jurcanju za nekim uspehom, koje na kraju vodi u „znaš ti ko sam ja” ponašanje.
Teško pitanje: gde vidiš sebe za deset godina? Ako sve bude idealno i sve baš onako kako si zamislila, gde ćemo doći u jesen 2034. godine, da s tobom napravimo novi intervju?
Za deset godina sam možda u Andaluziji, igram flamenko na ulici i pevam, a možda sam i ovde na nekoj sceni – muzičkoj, pozorišnoj, filmskoj… Nadam se i dalje da ću se ostvariti u tom pravcu, jer su scenske umetnosti najvažnija komponenta života, bez koje mislim da ne bih mogla da živim.
Šta bi rekla ljudima iz svoje generacije? Šta je važno da znaju, šta treba da rade, koje greške treba da isprave.. i najzad: da li će sve biti i redu i kada?
Baci svoje đubre u kantu! To je patriotski čin. Izađi na proteste. Vikni NE! Grli i voli… Sve će biti u redu. Kada? Zavisi od nas!
Ekipa predstave „Moja zemlja” je velika i mnogo vas se u ovom projektu srelo i upoznalo. Ko je u ovom novom društvu najbrže osvojio tvoje prijateljstvo i zašto?
Ja sam najstarija članica ove sjajne ekipe, tako da ih sve gledam kao moju malu dečicu. Svašta sam novo naučila za ovo vreme od kada se družimo, jer smo svaki dan zajedno, tako da: drugari, hvala vam svima! Ipak bih izdvojila moju grupu „piźončića” sa kojima sam za nijansu bliža. Neću da navodim imena, same će se prepoznati.
Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“, nastala je kao deo projekta „Moja zemlja: Omladinsko pozorište kao sredstvo suočavanja s prošlošću“ čiji je nosilac Centar E8, a partnerske organizacije Centar za primenjenu istoriju i Propaganda film. Projekat je podržan od strane Evropske unije i Programa Ujedinjenih nacija za razvoj – UNDP, u okviru šire regionalne inicijative “Podrška EU izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu.“
Sadržaj ovog intervjua isključiva je odgovornost autora i ne održava nužno stavove EU niti UNDP-a.
Razgovarala: Minja Bogavac
Fotografije: Nebojša Babić Predstava će imati svoja prva izvođenja 4, 5. i 6. novembra, na Sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu. Svoje ulaznice možete kupiti online, na ovom linku.