U Centar E8, došla je kao učenica gimnazije, koju su zainteresovale radionice vezane za rodnu ravnopravnost. Uskoro se pridružila Budi muško klubu i postala jedna od liderki u projektu “Budućnost za mlade”, koji promoviše obrazovanje zasnovano na životnim veštinama. Redovno je dolazila na predstave Reflektor teatra, ali sved do audicije za “Moju zemlju” sa našim timom nije podelila informacije o svom glumačkom iskustvu. A ono je ozbiljno. Možda i preozbiljno, za njene godine – složili smo, u Reflektor teatru, procenjujući Mašinu prijavom.
Pre svega, Maša Obradović igra mladu junakinju Elene Ferante – Đovanu Tradu, u predstavi “Lažljivi život odraslih” Beogradskog dramskog pozorišta. Ovu predstavu, režirao je Sebastijan Horvat, proslavljeni slovenački reditelj, koga mnogi smatraju jednim od najznačajnijih pozorišnih autora u Evropi. U “Lažljivom životu odraslih”, Maša deli i scenu i ulogu sa Isidorom Simijonović; dakle: Maša je, dakle, devojčica koja poraste u Isidoru… Slučajnost? … Ne bismo rekli! … Jer, baš kao i sjajna Isidora Simijonović, Maša Obradović je u velike, profesionalne uloge, ušla već kao tinejdžerka.
Ovog meseca, premijerno će odigrati predstavu “Moja zemlja”, a samo dva dana ranije, počinje da snima i prvi dugometražni film. Iako nije vreme otkrivamo detalje o ovom projektu, sigurni smo da ćemo uskoro praviti novi intervju s Mašom Obradovoć, povodom bioskopske premijere filma sa važnom temom, u kome Maša igra važnu ulogu.
Na sceni i pred kamerama, Maša se uspešno nosi sa najsloženijim umetničkim zadacima. Ipak, kad nije glumica, Maša je i dalje , koja se mnogo smeje, koju sve zanima, koja je neumorna i koja bi u svemu da učestvuje. Posebno, Maša je nasmejana tinejdžerka koja voli da se druži, pa u svakoj novoj grupi, lako nađe prijatelje. Dobra je i u održavanju prijateljstva na daljinu, pa zato krug Mašinih “bestija” čine devojke i mladići, iz celog regiona. U ovom intervjuu, nije propustila priliku da ih pozdravi.
Kako bi se ukratko predstavila ? Ko si ti i šta radiš kada ne igraš u predstavi “Moja zemlja” Reflektor teatra?
Učenica sam četvrtog razreda Pete beogradske gimnazije. U slobodno vreme, volim da čitam, moja omljena knjiga je “Sve je u redu” od Jasminke Petrović… Zapravo, moja omiljena spisateljica je Jasminka Petrović, mislim da sam čitala sve njene knjige, a kada čujem da negde ima promociju ili književno veče, gledam da budem tamo, da je slušam. Knjiga koju nije napisala Jaminka Petrović, a koju svima preporučujem je knjiga “Ja kao ti” od Paole Kapriolo… Volim i filmove, a jedan od najdražih mi je film “Miris žene” u kom igra i moj omiljeni, strani glumac Al Paćino. Naravno, imam omiljene glumce: i strane i naše. Od muzike najviše slušam Ex Yu i hitove i tu sam malo retro: dvehiljadite, devedesete, osamdesete… Uživam u kuvanju, u dugim šetnjama u prirodi, sa prijateljima i sa porodicom, a mnogo volim i životinje, najviše kuce, mace i vidre. Ali više od svega što volim, najviše volim kako se osećam u pozorištu, na sceni. Od prvog razreda osnovne škole, idem u školicu glume Snežane i Nenada Nenadovića. Od kada znam za sebe, sanjam da budem glumica, a tokom godina, shvatla sam da se moji glumački snovi ispunjavaju. Prvo veliko iskustvo, stekla sam kao voditeljka festivala “Svesrpski dečiji sabor”, u Dečijem kulturnom centru Beograd. To je veliki događaj, a za mene je bio neprocenjiv, kada je u pitanju velika scena i komunikacija sa mnogo publike. Zatim sam počela da sinhronizujem likove iz crtaća: “Blui”, “Moćni rendžeri” i “Infiniti Nado”. Igram u predstavi “Lažljivi život odraslih” u Beogradskom dramskom pozorištu… Mislim da je dobro kad glumica zna da peva, a moja sreća je što volim da pevam. Išla sam u školu pevanja Artistikum, dve godine, ali kasnije nisam mogla da nastavim, zbog drugih obaveza. Stalno imam puno obaveza. Naprimer, trenirala sam tradicionalni aikido i plivanje osam godina, a u poslednjih godinu dana, treniram sportsko penjanje.
Kako si došla na ideju da se prijaviš za rad na projektu “Moja zemlja”? Kako si saznala za audiciju i šta te je u ovom projektu motivisalo da se uključiš?
Već sam sarađivala sa Centrom E8 u okviru projekta “Budućnost za mlade”, aktivna sam članica BMK-a, od marta 2023, učestvovala sam u radionicama, akcijama i volontiranju u Beogradu, i bila sam dve dve godine za redom na regionalnom kampu na Tjentištu, gde sam bila liderka svog tima. Upoznala sam puno ljudi iz Centra E8 i ubrzo saznala za Reflektor teatar. Odgledala sam sve predstave na repertoaru, a “Muškarčine” bar pet puta… i kada sam na sajtu videla da prave audiciju za novu predstavu, znala sam da moram da se prijavim, pogotovo što me je sam naslov predstave zaintrigirao.
Predstava “Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu” bavi se izrazito političkim temama. U javnosti, često čujemo kako današnje mlade ne zanima politika. Šta ti misliš o ovoj tvrdnji? Da li se ona odnosi i na tvoje prijatelje, koleginice, kolege i druge mlade ljude iz tvog okruženja?
Istina je, mnoge današnje mlade apsolutno ne zanima politika, niti ko je na vlasti, niti ko nije, šta se dešava u svetu, šta se dešava u Srbiji, ništa, kao da tu ne živimo, i kao da politika na naš život uopšte ne utiče. Manje više tako sam i ja razmišljala, to je bilo i do manjka obaveza i odgovornosti i prepuštanja svega roditeljima, pa tako i razmišljanja o politici. Uostalom, tako i treba da bude kad si dete. Ali, ja više nisam dete. Imam osamnaest godina, na sledećim izborima treba da glasam i mislim da je važno da upravo sada shvatim koji su moji stavovi, po raznim pitanjima. Od kako sam počela rad na ovoj predstavi, u toku koga sam napunila osamnest godina, naučila sam puno toga i počela da se interesujem za politiku.
Veoma važna komponenta rada na predstavi “Moja zemlja” bilo je učenje i istraživanje u okviru obrazovnog modula “Devedesete: prošlost koja traje zauvek”… Šta će tebi lično ostati najupečatljiviji utisak iz ovog modula? Šta si bitno novo saznala? Kog predavanja, radionice ili javnog vođenja se prvo setiš, kad pomisliš na naše radionice iskustvenog učenja?
Moram da priznam da sam bila malkice skeptična u vezi predavanja, ne zbog teme, nego zbog reči “predavanja”. Imamo svakodnevna predavanja u školi i onda kad srednjoškolcu kažeš da treba da ima predavanje van škole, to zvuči užasno. Ali, jedno veliko ALI… modul “Devedesete: prošlost koja traje zauvek” mi je bio prezanimljiv. Predavanja nisu bila klasična predavanja iz istorije, gde sedimo, ćutimo i slušamo i sve uzimamo zdravo za gotovo, nego: interesantne teme, obrađene na interesantne načine, i meni najdraže – interaktivne radionice, kao i odlaženja na mesta događaja, o kojima govorimo. Javno vođenje, koje je održao Mirko Medenica u Batajnici bilo je jedno od najupečatljivijih. Svi smo se skupili i krenuli na jednosatno putovanje, gradskim prevozom, pa još malo peške… kroz polja kukuruza i pšenice I tako smo stigli do jednog prigradskog naselja, gde smo saznali: tu se desilo nešto strašno. Putovanje je bilo zabavno i smešno, a onda nas je presekla spoznaja da na nekom tako lepom mestu: livade, polja, Dunav… može da bude nešto tako strašno. Masovna grobnica u kojoj su žrtve albanski civili ubijeni tokom rata na Kosovu. To je prvo čega se setim kada pomislim na predavanja. Kako? Zašto? Koliko je ljudi u tome učestvovalo? Kako ljudi koji tu žive nisu ništa primetili? Ili jesu, ali su bili uplašeni? … Da li smo i danas uplašeni? Šta čovek treba da uradi kada dobije takav neljudski zadatak? Šta čovek teba da uradi ako sazna da se tako nešto događa u njegovoj blizini? … U Batajnici sam, kao da sam mogla da osetim sekund kada sam odrasla. Iz neke bezbrižne, letnje eksurzije, odjednom smo shvatili: mi hodamo po masovnim grobnicama!
Teme kroz koje je ekipa predstave prošla sa timom Centra za primenjenu istoriju, nisu ni lepe, ni lake, ni prijatne. Kako si ti emotivno prošla kroz edukativni deo procesa? Da li te je nešto posebno potreslo i da li želiš da podeliš šta je to bilo?
Da, teme nisu bile ni malo jednostavne ni lepe, meni je bilo većinom teško da shvatim neke stvari a i emotivno teško, kao i sigurna sam, svima ostalima. Aleksandra Janković i ja smo puno pričale na tu temu, možda su nama kao najmladjima, najshvatljivije teme o sadašnjosti i aktuelnijim dešavanjima, ali itekako su me pogodili dogadjaji iz devedesetih, pogotovo što sam se naslušala priča mojih roditelja i ostalih ukućana, iz tog vremena.
Koliko znaš o prostoru bivše Jugoslavije, koji se danas zove “region”? Gde si putovala, imaš li negde prijatelje, gde bi najviše volela da odeš? Postoje li mesta kojih se plašiš i zašto?
Bila sam u svim državama bivše Jugoslavije. Moje prvo putovanje van Srbije, a u regionu bilo je u Skoplje. Najviše volim Bosnu i Hercegovinu zbog prirode, a Hrvatsku zbog mora, moje omiljeno ostrvo u Hrvatskoj je ostrvo Vis na kome sam ovog leta provela mesec dana. U Crnoj Gori volim Žanjice gde sam završila kurs ronjenja. U Sloveniji sam bila na fenomenalnoj razmeni učenika. Moja najbolja dragarica je Nejra, iz Travnika u Bosni i Hercegovini, koju sam upoznala na TOP festivalu, koji je organizovao Reflektor teatar i mnogo sam zahvalna na tome… Učešće na TOP festivalu, bilo je deo naših priprema za predstavu i jedno predivno iskustvo… Na istom festivalu sam upoznala još mnogo prijatelja iz Bosne, Crne Gore i Kraljeva. Takođe, na gore pomenutom kampu na Tjentištu sam upoznala mnogo drugara sa kojima sam idalje u kontaktu… Naprimer Sedin – jedan je od mojih najboljih prijatelja! Sve ih puno pozdravljam, uz poruku: znajte da mi nedostajete! Volela bih da se Jugoslavija nije raspala, da barem nemam taj osećaj da ne živimo u istoj zemlji.
Kakav je odnos tvoje generacije prema istorijskom nasleđu devedesetih? I koji su ključni izvori odakle mlad čovek, u Srbiji, danas, može da nauči nešto o ovom periodu? … Izvori u smislu: škola, porodica, mediji, filmovi, serije, muzika… ili nešto drugo?
Svi mi, koliko sam bar imala prilike da shvatim, najviše naučimo u kući, na porodičnim okupljanjima, a pogotovo slavama. Mislim da se na slavama dosta toga čuje o istoriji, pogotovo o devedesetim… Po nešto smo naučili i u školi, ali slabije, najviše oni koji se baš interesuju za istoriju, jer to se devedesete uče pred sam kraj školske godine. Tada se spremaju prijemni ispitim pa ko sprema istoriju – prati čas; ko ne mora da polaže istoriju, baš ga nešto i ne zanima. Ali, zato smo puno naučili iz pesama kao sto su “Bombe devedesetih Rejv 1”… Šalim se!
Smatraš li sebe patriotkinjom? I naravno: šta je za tebe patriotizam?
Ja sam patriotkinja. Patriota je za mene neko ko voli svoju domovinu, mesto gde je rođen, gde je odrastao, svoj narod, jezik, kulturu i običaje ali isto tako poštuje i druge zavičaje, narode i njihove kulture.
Važno političko pitanje za sve mlade ljude tiče se obrazovanja. Zato nas zanima kako ti vidiš prosvetni sistem u Srbiji, danas? Kakav je tvoj odnos prema obrazovanju, u kontekstu školovanja u doba korone, ekspanzije vršnjačkog i drugog nasilja u školama, štrajkova prosvetnih radnika i slično?
Prosvetni sistem… Pa realno, mislim da smo svi svesni da je loš. Mnogo puta se tako pokazalo, da li to bilo do đaka, nastavnika, ostalih zaposlenih u prosveti, načina rada, predmeta, nastavnih jedinica? Pa, sve jedno… Što se tiče načina rada mislim da se zaboravlja da je škola pre svega vaspitna, pa onda i obrazovna ustanova. Smatram da bi u još u osnovnoj školi više trebalo da se uči o shvatanju i kontrolisanju svojih emocija. To je prva stvar, jer kada shvatimo sebe i pomognemo sebi na taj način, možemo da pomognemo i drugima i da ako se ne slažemo rešimo sve razgovorom, ako imamo problem, da nije nikakva frka da se obratimo psihologu i da on nije bauk. Mislim da te stvari, što bi bila neka psihologija za početnike, treba da se uče od malena, kao i neke druge korisne informacije koje kasnije mogu da se upotrebe u životu. Umesto da umaramo mozgiće dečice sa previše nebitnih informacija koje će zaboraviti odmah nakon testa: bolje bi bilo da uče nešto što će im značiti dalje u životu… Eto, to je moje mišljenje što se tiče obrazovnog dela škole. Takođe neka možda i važna predavanja nas možda i ne interesuju ako ih nastavnik ili nastavnica ne predaju na zanimljiv način i sa željom da nas nečemu nauče. Ali, kako i da imaju želju kada su im plate bedne! Iz korena treba menjati prosvetni sisitem, ali prvo treba podići plate prosvetnim radnicima, pa onda i sve ostalo… Zaglupljuju nas nebitnim stvarim, niko nas ne uči o tome kako svet funkcioniše i kako treba da funkcioniše, pa onda kasnije političari mogu lako da manipulišu informacijama. U tome im pomažemo, ako smo mi neobrazovani i zato zaostajemo, dok neki drugi deo sveta napreduje.
Politička situacija u svetu, danas, nije ni malo bezopasna, bezbedna ni naivna. Na našim prostorima, shvatili smo – nikada nije ni bila. Kako izgleda odrastati sa takvim saznanjem? Čemu se nadaš, čega se plašiš?
Iskreno dok odgovaram na ovo pitanje osećam se kao svoja baba: “Ma pusti sine, samo da je mir” – eto toliko o tome. Postalo je strašno u šta se ovaj svet pretvorio, svakog dana čujemo nasilje, silovanje, ubistva, i dovodimo se u situaciju da penzioneri glasaju za trenutnu vlast samo da “bude mir”, a mira nema! Na ulicama je haos, ne zna se nikakav red, niko nema empatiie prema drugima, nema normalnih odnosa, zaboravilo se da “lepa reč gvozdena vrata otvara”… Molimo se za mir, plašimo se rata, a sa druge strane pravimo novi obavezni vojni rok da mladi brane svoju državu od neprijatelja, a ljudi iz iste države, istog porekla, iste nacionalnosti, potuku se na ulici zbog utakmice, verske pripadnosti, ili recimo seksualne orijentacije… A da ne pričam o manijacima kojih je Beograd prepun, i tome da se mlade devojke plaše da izađu u suknji posle da im se nešto ne desi, jer ljudi će reći: “Pa šta si radila u suknji tako kasno?” … IŠLA JE DA SE DRUŽI SA DRUGARICAMA, ETO ŠTA JE RADILA. Ali, mi i dalje dalje krivimo devojke za seksualno nasilje prema njima.
Teško pitanje: gde vidiš sebe za deset godina? Ako sve bude idealno i sve baš onako kako si zamislila, gde ćemo doći u jesen 2034. godine, da s tobom napravimo novi intervju?
Sebe za deset godina, ako sve bude išlo po planu, vidim negde u Srbiji, ali zbog čistijeg vazduha i prirode negde van Beograda… mada možda i negde van Srbije, ali svakako u nekoj lepoj prirodi, da imam blizu more ili Jezero, ali i planinu. Srećno sam udata, glumica, kreativno se ispoljavam kroz različite aspekte umetnosti, pravim svašta sama, svojim rukama, imam baštu, svoje voće, povrće, imam puno životinja i živim neki miran farmerski život, dok me neko glumački ne angažuje. Znači, želela bih imam nešto svoje od čega živim, pa da na taj način ne zavisim od glumačkog posla, a opet kad ga ima, da budem presrećna jer radim šta volim, a i sa novcem koji od toga zaradim, mogu negde da otputujem.
Šta bi rekla ljudima iz svoje generacije? Šta je važno da znaju, šta treba da rade, koje greške treba da isprave.. i najzad: da li će sve biti i redu i kada?
Kratko: Volite se i čuvajte jedni druge. Nadajmo se da će ove generacije uspeti da promene svet!
Ekipa predstave “Moja zemlja” je velika i mnogo vas se u ovom projektu srelo i upoznalo. Ko je u ovom novom društvu najbrže osvojio tvoje prijateljstvo i zašto?
Jedva sam čekala ovo pitanje! Ljudi iz projekta su super, dobri su ljudi, kolegijalni su i lako je raditi sa njima. Svi su toliko talentovani, a probe su nam uvek zabavne: radimo i zezamo se u isto vreme. Brzo i lako smo kliknuli i postali zajednica. Preovladava ženska energija, koja je jako snažna, da svaka čast momcima koji igraju sa nama: treba izaći na kraj sa toliko moćnih žena! Ali, ako mogu nekoga da izdvojim, to bi svakako bila Aleksandra Janković zvana Aleks, još jedna moja najbolja drugarica. Ona ima posebno mesto u mom srcu, još od početka projekta! Aleks i ja smo se zbližile na TOP festivalu, kada smo skontale da imamo jako sličnu energiju, i da nam se interesovanja i razmišljanja skoro potpuno poklapaju. Slične smo klinke, pune energije… Zajedno smo spremale prijemni za glumu, pomagale jedna drugoj što se tiče toga, ali i u svim ostalim stvarima, poput ljubavnih nedaća, prijeteljstava, škole, treninga… Aleks je mnogo kul devojka, veoma harizmatična, pametna i duhovita, dobra drugarica, uvek me razume, i UVEK je tu za mene, za šta god da mi treba… Kad je pozovem u tri ujutru da mi slika tekst, ona se javi i pošalje mi taj tekst, za pola minuta… I kad joj u sred dana kažem: ajde napolje, reći će: ajde… i otići ćemo bilo gde i biće nam kidanje! Takodje želim da pomenem i Tamaru Stojković, prepametnu devojku, koja zrači predivnom energijom. Zblizile smo se kada smo shvatile da nam je humor identičan! Tako da nam je zapravo rad na ovoj predstavi bio lep, zbog dobrih ljudi… Sve što je možda bilo i teško, sa ovakvom ekipom se lako pregura.
Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“, nastala je kao deo projekta „Moja zemlja: Omladinsko pozorište kao sredstvo suočavanja s prošlošću“ čiji je nosilac Centar E8, a partnerske organizacije Centar za primenjenu istoriju i Propaganda film. Projekat je podržan od strane Evropske unije i Programa Ujedinjenih nacija za razvoj – UNDP, u okviru šire regionalne inicijative “Podrška EU izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu.“
Sadržaj ovog intervjua isključiva je odgovornost autora i ne održava nužno stavove EU niti UNDP-a.
Razgovarala: Minja Bogavac
Fotografije: Nebojša Babić Predstava će imati svoja prva izvođenja 4, 5. i 6. novembra, na Sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu. Svoje ulaznice možete kupiti online, na ovom linku.