Najmlađi član glumačke podele u predstavi “Moja zemlja” je Boris Pobrić, učenik Gimnazije “Sveti Sava”.
I ako u svom predstavljanju kaže da ga ne zanimaju društvene nauke, kultura, ni filozofija – Boris je zapravo pravi mladi filozof: udubljen u velika pitanja vezana za čovečanstvo, duhovnost, etiku i tehnologiju. Sklon je razmišljanju „iz kontre”, pa svaku činjenicu propituje, a tokom glumačkih vežbi i radionica, važno mu je pokaže originalnost: obično radi ono što nikom ne bi palo napamet. Teško ga je pobediti u debati, jer vlada širokim sprektrom tema, koje upotpunjuje svojim neobičnim razmišljanjima. Veruje u zdrave stilove života: puno vežba, koristi svaki trenutak da bude u prirodi i nada se da nikad neće postati osoba koja puši ili pije. Na pauzama, kad svi drugi piju kafu, Boris obično radi sklekove. Voli šumu i diviljinu i da hoda bos. Radoznao je i kreativan: voli da pravi stvari, svojim rukama.
Na jednoj od radionica gde smo razgovarali o tome kakav je naš lični odnos prema Zemlji, kao planeti i životnoj materiji, Boris je jasno rekao: “Zemlja, to sam ja: zato hodam bos, zato volim da kopam rupe i da podižem teret – vežbe sa teretom su zapravo vežbe sa gravitacijom!” … Iako je još od detinjstva, provodio mnogo vremena u pozorištu, gledajući predstave za sve uzraste, učešće u “Mojoj zemlji” njegovo je prvo iskustvo na sceni i u omladinskom teatru.
Kako bi se ukratko predstavio? Ko si ti i šta radiš kada ne igraš u predstavi „Moja zemlja” Reflektor teatra?
Ima ljudi koji se predstavljaju profesijom ili interesovanjima, ali ja to ne radim. Ima ljudi koji se predstavljaju imenom, ali ja nisam plemić. Ima ljudi koji se predstavljaju tako što kažu da pripadaju nekoj grupi ili religiji, ali ja nisam deo sekte. Nažalost. Voleo bih da imam neku grupu koja deli sve moje stavove… Na kraju, postoje i ljudi koji bi da se predstave uspomoć neke ideje, nečim što žele da “šampionišu” ili pokažu ovom svetu. Toj grupi pripadam, a ideja koju predstavljam je ideja pobede, snage, časti, mudrosti i ljudskosti. U svetu gde je sve debilizam i bazanje i mišolovljenje, biram da budem vo. U grupama što voluju, biću pacov. U svetu gde ljudi varaju sebe i navijaju za nehumane ideje visoke nauke, biram da budem iskren. Za one koji bi se molili miru i leširenju, strankarenju i korupciji prirode, ja bih da budem i strah i trepet. Ja nisam klošar, adikt, manijak, ludak, narkoman, sluga ili rob. Ne zanima me politika, nauka, gluma, kultura, filozofija. Zanima me pobeda, posledica pobede i šta dobijamo mi iz nje.
Kako si došao na ideju da se prijaviš za rad na projektu „Moja zemlja”? Šta te je u ovom projektu motivisalo da se uključiš?
Dunuo mi je takav vetar, bilo je leto i pitala me majka da li hoću sa njom, da prisustvujem nekim predavanjima u Centru E8. Predavanja su bila u redu, samo ponekad malo smor, ali – odlučio sam da ostanem, da nastavim sa predstavom i sada uživam u plodovima svog truda. Prvo, zato što sam zbog rada na predstavi, proveo malo manje vremena u školi, a onda zato što se radujem da obiđem širi komšiluk na turneji. Na kraju, shvatio sam i da je gluma, neki posao koji bih možda mogao da radim, ako se plaća.
Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu” bavi se izrazito političkim temama. U javnosti, često čujemo kako današnje mlade ne zanima politika. Šta ti misliš o ovoj tvrdnji? Da li se ona odnosi i na tvoje prijatelje, koleginice, kolege i druge mlade ljude iz tvog okruženja?
Nikoga rođenog posle 2008. ne zanima ni trunka politike. Pametni su, pa vide da se u teoretskoj političkoj grani ljudskog razmišljanja, nalazi samo gubljenje vremena i pameti.
Veoma važna komponenta rada na predstavi “Moja zemlja” bilo je učenje i istraživanje u okviru obrazovnog modula „Devedesete: prošlost koja traje zauvek”… Šta će tebi lično ostati najupečatljiviji utisak iz ovog modula? Kog predavanja, radionice ili javnog vođenja se prvo setiš, kad pomisliš na naš put iskustvenog učenja?
Bilo je jedno dugačko predavanje o generalnoj hronologiji i događajima ratova devedesetih. U tom trenutku, predavanje je trajalo već četiri sata, a ja pošto mislim da već znam sve što treba da znam o tome, odlučio sam da upadnem u neki polusan, kao Salvador Dali. U tom stanju uma mi je došla jedna misao: da pokušam da prebrojim koliko je zapravo ljudi, stradalo u ratovima. Ne samo devedesetih, već u svim ratovima u istoriji. Počeo sam o tome da razmišljam i da se igram neke statistike (mogu sada pet sati da objašnjavam svoj matematički metod, ako vas zanima!), pa sam na kraju došao da zaključka kako su velike bolesti – kao što je bila kuga u Srednjem veku, odnele više ljudskih života, nego svi ratovi… Ali, ono zbog čega uvek razgovaramo o žrtvama ratova, jeste činjenica da su ratovi pod kontrolom ljudi. Onda sam, naravno, počeo da razmišljam da li su danas i pandemije, kao i prirodne katastrofe, takođe pod kontrolom ljudi i to me razmišljanje dovodi do citata iz naše predstave: “Svi smo mi ljudi, ako smo ljudi, i dok smo ljudi bićemo prokleto sposobni da činimo zlo.” Čini mi se da je bitna je činjenica da posle velikih ratova, često dolazi vreme blagostanja: kao “baby boom” posle Drugog svetskog rata, naprimer.. Posle ratova devedesetih, blagostanje nije došlo, ali mislim da su ljudi u toku tih ratova, mislili da hoće.
Teme kroz koje je ekipa predstave prošla sa timom Centra za primenjenu istoriju, nisu ni lepe, ni lake, ni prijatne. Kako si ti emotivno prošao kroz edukativni deo procesa?
Šteta je što je brat ubijao brata.
Koliko znaš o prostoru bivše Jugoslavije, koji se danas zove „region”? Gde si putovao, imaš li negde prijatelje, gde bi najviše voleo da odeš? Postoje li mesta kojih se plašiš i zašto?
Znam koliko mi treba: bio sam u većini zemalja bivše Jugoslavije. Ali, gde bih zapravo hteo da provedem više vremena, to je u nekoj divljini. U Istočnoj Srbiji, na Đerdapu, u močvarama oko Đavolje varoši, u Deliblatskoj peščari, na Vidovom imanju… Privlači me i planina Velebit u Hrvatskoj, kao i sva mesta koja uključuju neke pećine… Ali, naravno: tamo bih išao bez vodiča, u pravu ekspediciju, a ne kao turista.
Kakav je odnos tvoje generacije prema istorijskom nasleđu devedesetih? I koji su ključni izvori odakle mlad čovek, u Srbiji, danas, može da nauči nešto o ovom periodu? … Izvori u smislu: škola, porodica, mediji, filmovi, serije, muzika… ili nešto drugo?
Život kao generalno znanje, plus par puta po petnest minuta videa Jutjubu. Za ambicioznije, tu i tamo nađe se i neki dokumentarac, uz neizbežnu teoriju zavere, na kraju.
Smatraš li sebe patriotom I naravno: šta je za tebe patriotizam?
Patriotizam je prosta reč i znači vladavinu oca, odnosno: očeva. Ako se misli na vladavinu naših nebeskih, časnih i zakopanih otaca, onda ja sam patriota. Ali, ako se priča o balkanoidnim mačo-taticama, ja bih od patriotizma bežao kao đavo od krsta, mada smatram da je uvek bolje da neko ima decu nego da ih nema. Sad sa ovom tezom jako lepo ide jedna mudrost koja kaže da na zemlji imaš samo dva roditelja, na nebu milione, a pod zemljom milijarde.
Važno političko pitanje za sve mlade ljude tiče se obrazovanja. Zato nas zanima kako ti vidiš prosvetni sistem u Srbiji, danas? Kakav je tvoj odnos prema obrazovanju, u kontekstu školovanja u doba korone, ekspanzije vršnjačkog i drugog nasilja u školama, štrajkova prosvetnih radnika i slično?
Što se tiče korone, to je bilo pre pet godina, pa ću tu temu ostaviti nekom manje pametnom. A sad kad smo skinuli šlag, daj da uđemo u meso! Što se tiče školskog sistema, on tu i tamo radi, ali je loš, kao i njegovi đaci. Skoro je sigurno da će nakon izvesnog vremena naš škoski sistem morati da se reformiše, po ugledu na neki evropski, ali to me i brine… Jer, trenutno se svi u Srbiji slažu da je školski sistem loš i ja mislim da u tome postoji šansa da se stvari promene, iz korena. Mogle bi da se promene u nešto stvarno korisno, unikatno, humano i najbolje na svetu. Ali, prvo će doći reforma, po ugledu na prosvetni sistem u Evropi, i vlada ili neki ljudi će onda reći da je dalja reforma nepotrebna: što bi menjao sistem ako je već dobar? U takvom slučaju, mi bismo u Srbiji imali samo lošiju kopiju francuskog ili holandskog sistema… i bila bi propuštena prilika da se smisli nešto skroz novo i drugačije. U svakom slučaju, od svih reformi koje možeš da uradiš kad dođeš na vlast, reforma sistema prosvete je jedna od najvećih. Ona svakako ide i pre ekonomske ili agrarne ili bilo koje druge reforme. Bilo bi dobro kada bi naša buduća reforma prosvete mogla da prođe bez eksperata iz ovog sistema kakav je sada: oni ne mogu da zamisle ništa radikalno drugačije… Ali, pritom, ja ne verujem čak ni da bi neki široki, demokratični komitet vršnjaka mogao ovo da izvede. Više nam treba neka olagarhija, ali – ko da je prevodi?! … Evo, mogu ja. Ja sam za to najviše kvalifikovan! (smeh) … Meni lepo ide škola, imam dobre nastavnike i ništa mi ne smeta u mojoj srednjoj, sem što se zove po svecu, a prvo mi padne napamet kako je zovemo u slengu. Neću da kažem kako. Zna ko treba da zna.
Politička situacija u svetu, danas, nije ni malo bezopasna, bezbedna ni naivna. Na našim prostorima, shvatili smo – nikada nije ni bila. Kako izgleda odrastati sa takvim saznanjem? Čemu se nadaš, čega se plašiš?
Dubokim razmišljanjem sam stigao do nekih zaključaka. Tehnologije kao što su super napredna artificijalna inteligencija, ljudska augumentacija sa neruolinkovima, genetičke modifikacije i kloniranje treba momentalno da se zaustave. Svaki naučnik ili investitor u tim poljima treba da zna da je izdajnik čovečanstva. Trebalo bi investirati u minimizaciju zračenja u velikim gradovima, a ne u infrastrukturu kao što su mreže 5G i u budućnosti: 6,7,8.. i 100G. Što se tiče duhovnosti ili etike – mislim da će doći do opadanja i hrišćanstva i islama. Bitno je shvatiti da je njihova vernička skripta, bila to Biblija ili Kuran, u velikoj meri korumpirana i argumenti koji se koriste da očuvaju uticaj dominantnih religija, ne piju vodu. Ali, ni opadanje hrišćanstva i islama, neće izmeniti generalni duhovni sistem čovečanstva. To je način razmišljanja koji se sastoji od verovanja u jednog boga, alhemije – što shvatam kao veru da se sve na kraju sastoji od istog… i na kraju, tu je sistem točka– koji simboliše da sve funkcioniše u nekim ciklusima. Veliki, novi, društveni pokret, koji mogu da zamislim, tiče se filozofije koja odbija kategorije dobra i zla, kao da je sve to relativno, pa čak mislim da je taj pokret možda negde već i postoji… Sada nam govore da će se etički i duhovni sistem čovečanstva promeniti augumentacijom, to jest proširivanjem čoveka, kroz njegovu integraciju sa tehnologijom. Ali, to zvuči gadno i demonski i otvara puteve kojima niko ne želi da pođe, ako ima zdrav razum. Ne verujem da ideje o ugrađivanju tehnologije u ljude, mogu da nas odvedu do nečeg dobrog. Zato bi neko morao hitno da smisli ili otkrije radikalno drugačiji način gledanja na svet. Inače, naši trenutni sistemi vode u đubre ili u ekstrem ili u spin-off.
Teško pitanje: gde vidiš sebe za deset godina? Ako sve bude idealno i sve baš onako kako si zamislio, gde ćemo doći u jesen 2034. godine, da s tobom napravimo novi intervju?
U Islamu postoji koncept “zlog oka”, a i u drugim kulturama postoje slična verovanja: ako nekome nešto kažeš ili pokažeš, on može tebi nekako metafizički da naškodi… Ja nemam nerve za crnu magiju, ali ipak ne bih da javno govorim o svojim planovima. Zbog toga kakav je trenutno svet, takve misli i planove delim samo sa bliskim i iskrenim ljudima.
U toku edukativne faze rada na predstavi, imala/imao si priliku da saznaš više o prilikama u kojima su odrastali tvoji roditelji i drugi, bliski odrasli ljudi iz tvog okruženja. Šta bi im danas rekao/rekla?
Da su bili glupi kao sivo jaje i da će snositi posledice. Ali, to ne zavisi od mene. I nije do mene.
Šta bi rekao ljudima iz svoje generacije? Šta je važno da znaju, šta treba da rade, koje greške treba da isprave.. i najzad: da li će sve biti u redu i kada?
Idealno društvo je kao trougao: deca uče odrasle, odrasli uče starce, starci uče decu. Ako bi bilo tako, sve bi bilo u redu, nakon četiri generacije, u budućnosti.
Ekipa predstave “Moja zemlja” je velika i mnogo vas je u ovom projektu srelo i upoznalo. Ko je u ovom novom društvu najbrže osvojio tvoje prijateljstvo i zašto?
Mnogo sam zahvalan ovoj grupi što je proširila moje znanje o ljudima. Dali su mi motivaciju da postanem jači. Ova grupa je razigrana na neki prijatan način, pa ne moram da propitujem svoj karakter, ako se smejem na njihove fore. Drago mi je zbog toga. Dobri su, pametni, dobrodušni… Biće zanimljiva turneja. U poslednjih pet meseci, od kad provodim vreme sa njima, čini mi se kao da su ljudi, ne samo u ovoj grupi nego i generalno, manje demonizovani. Zahvalan sam na tome.
Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“, nastala je kao deo projekta „Moja zemlja: Omladinsko pozorište kao sredstvo suočavanja s prošlošću“ čiji je nosilac Centar E8, a partnerske organizacije Centar za primenjenu istoriju i Propaganda film. Projekat je podržan od strane Evropske unije i Programa Ujedinjenih nacija za razvoj – UNDP, u okviru šire regionalne inicijative “Podrška EU izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu.“
Sadržaj ovog intervjua isključiva je odgovornost autora i ne održava nužno stavove EU niti UNDP-a.
Razgovarala: Minja Bogavac
Fotografije: Nebojša Babić Predstava je izvedena 4, 5. i 6. novembra, na Sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu. Za više informacija, posetite sajt Reflektor teatra: www.reflektorteatar.rs