23. jul 2011. godine.
Umrla je jedna devojčica.
Krha i mlada devojčica koja je bila usmljena.
Alkohol, droga, depresija, samopovređivanje.
Gomila posledica koje skrivaju problem.
Problem je u samoći.
Samoći koju osećaš kada si okružen svetom.
Kada ti se ne izlazi na ulicu, jer su tamo ljudi i hladno je.
Kada dobijaš ogromnu ljubav i podršku.
Kada ti talenat izlazi na nos.
Kada jednostavno ne znaš kako da apsorbuješ lepotu.

Stvarala je iz sopstvenog srca.
Iz dubine u kojoj se krije lični mrak, bol, tuga i ništa.
Iz dubine koju svako od nas ima,
Ali samo neki umeju da od nje naprave umetnost.

O predstavi "Back to Amy"

Predstava «Back to Amy» je predstava o kantautorki koja je nekomercijalne muzičke sadržaje učinila veoma popularnim, osvojivši svet i sva muzička relevantna priznanja. Predstava će dokumentarno pristupiti radu umetnice kroz prizmu Beograda i njenog poslednjeg koncerta, kroz razmišljanja o kapitalizmu i surovim pravilima sveta zabave, kroz scenski osvrt o uzrocima i posledicama.

Tema koja nas sada zanima je Ejmi Vajnhaus: fenomen njene popularnosti, kao i životna priča ove umetnice kao pop-kulturni mit, novovekovna tragedija, ali i povod za širu društvenu debatu o problemima mladih, koji ih dovode do različitih oblika autodeskruktivnog ponašanja.

Naša predstava o Ejmi Vajhaus nije dramska i nije biografska. Ovo je dokumentarni, autobiografski izraz o tome zašto je volimo, zašto se poistovećujemo sa njenim pesmama i pitanjem: jesmo li od nje nešto naučili?

U ovoj predstavi, niko ne glumi Ejmi. Glumice i glumci na sceni, igraju umetnički uobličene priče ljudi širom sveta, ljudi koji su bili na njenom poslednjem nastupu u Beogradu… Koji vole njenu muziku i koje je, iz brojnih razloga, potresla Ejmina tragična smrt.

Zašto je predstava «Back to Amy» važna!

Naša predstava je način da podignemo spomenik Ejmi Vajhaus.

To je ujedno spomenik njenom stvaralaštvu, ali i opomena svima nama, koji se prema svom životu i zdravlju odnosimo bez poštovanja.

Baveći se svojim sećanjima i razmišljanjima o Ejmi, želimo da preispitamo: u čemu je fatalna privlačnost autodestrukcije? Šta se desi kada se lični problemi tretiraju kao senzacija? Ima li Ejmina tragedija katarzički potencijal? Može li se stvarati umetnost, bez bola? Da li je bol osnovni sastojak umetničkog dela? I najzad: zašto toliko volimo tuđi bol?

Da li je čovek sam sebi najveći neprijatelj?

Da li smo voleli Ejmi više nego što je ona volela sebe?

Da li smo je voleli baš zato što se nije volela?

Šta je nova tragedija, šta je tragičko i tragetsko u 21. veku?

Čega se plašimo? Koga sažaljevamo? Hoće li biti katarze?