(…) Iako nalikuje verbatimu, te glumci često govore iz sopstvenog iskustva, predstava nije dokumentarna, tekst povremeno dirljivo naivan i pamfletski direktan, ipak uspeva da se nametne svojom jedinstvenom poetikom, tom zgusnutom smesom osećanja i stavova, stečenih ili otkrivenih, gde jedna sluđena i zbunjena mlada osoba pokušava da se snađe u tim različitim konceptima ženstvenosti koje joj okolina nameće. (…) Ako pozorište može da menja nešto u društvu, onda ono to čini upravo ovakvim predstavama. Zato one i jesu važne i neophodne.

Boban Jevtić

Nin
CRVENA je predstava o besu, bolu i očaju mladih u Srbiji. Žestoka, brutalna, visokog intenziteta. Savršenom alhemijom scenskih pokreta, reči, zvuka, ona vas drži omadjijanima, čak i dok vas boli dok gledate, čak i dok osećate strah od nabujale energije i nepredvidljivosti toka u kome ta bujica može da krene. Ona vam nudi vašu sopstvenu realnost, zgusnutu i otrovnu, u kratkom trajanju, opisuje vaš sopstveni život, razotkriva vaše sopstveno lice i naličje. Jak otrov traži jak protivotrov, i ona je upravo to. Konsekventna u svom stavu, potkovana znanjem i kritičkim mišljenjem, beskompromisna, ova predstva vas lako pretvara u saučesnika/ saučesnicu.Svi su razapeti. Između prošlosti i budućnosti, istoka i zapada, muškosti i ženskosti, pravde i nepravde, smisla i besmisla, ljubavi i mržnje, pitanja i nepostojanja odgovora. To su NAŠA DECA koja nas bole, NAŠA DECA, razapeta i žrtvovana. I rođena i nerođena.Mogla bih da kazem, ČESTITAM, ali ja ću reći: PRIMITE MOJE ISKRENO SAUČEŠĆE.P.S. Bila sam uvek na pravoj strani, ali sada se samo stidim. I stid je CRVEN.

Marina Blagojevic Hughson

Research Professor/scientific counselor Institute for Criminological and Sociological Research

Milena Bogavac

CRVENA: SAMOUBISTVO NACIJE

Mizoginija je uzrok demografske katastrofe

Režija: Vojislav Arsić

Demografska slika Srbije govori da smo nacija koja izumire.

Svake godine Republika Srbija ostaje bez približno 30 000 stanovnika i stanovnica.

Svake godine u Srbiji se izvrši od 100 – 200 000 namernih prekida trudnoće.

Svakog sedmog u mesecu pripadnici ekstremističkih, desničarskih organizacija prave javne skupove na kojima prikupljaju potpise za zabranu abortusa.

Niko ne prikuplja potpise kojima se od države traži da zaustavi nasilje nad ženama.

U 2013. godini, u partnersko-porodičnom nasilju ubijeno je 43 žene.

U 2014. godini, ubijeno je 27 žena.

Od januara do aprila 2015. godine, ubijeno je 15 žena.

Svaka treća žena u Srbiji žrtva je fizičkog, psihološkog ili seksualnog nasilja.

Demografska slika Srbije govori da smo nacija koja izumire.

Povežite sami!

Pravo na abortus je u saglasju sa pravom žene da raspolaže svojim telom.

Politika ograničavanja abortusa ne povećava stopu nataliteta, već doprinosi porastu smrtnosti i zdravstvenih problema žena usled nestručno i nelegalno obavljenih abortusa.

 Tekst predstave nastao je kolažiranjem teza iz knjige Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi i prakse (Marina Blagojević, urednica), isečaka iz dnevne i nedeljne štampe (Politika, Blic, Kurir, Informer i Nedeljnik, tekst: Majke koje to nisu, autorka: Zorica Marković), objavljene u Srbiji, u periodu od decembra 2014. do aprila 2015; semplovanjem govora predsednika Srbije Tomislava Nikolića sa pesmama Goce Tržan, grafitima iz javnih toaleta i s drugih, sličnih mesta. Tekst scene Slem Srba s krstačama nastao je na radionici slem poezije i kolektivno je delo izvođača predstave. U predstavi se koristi song Crvena koji je za praizvedbu ovog komada (2004. godine) komponovao i otpevao Igor Marković aka Cutout MC.

Predstava je nastala kroz šestomesečni proces umetničkih i edukativnih radionica, koje je koncipirao i vodio tim ko-autora/ki i stručnih saradnika/ca. Proces je ispraćen andragoškim istraživanjem čiji su autori Aleksandar Bulajić i Maja Maksimović.

Koncept, režija i dizajn scene:  Vojislav Arsić

Izvedbeni tekst i dramaturgija: Milena Bogavac

Igraju: Đorđe Živadinović Grgur, Mladen Sovilj, Zoran Pajić, Zoltan Pletl, Anđelko Beroš, Janko Cekić, Aleksandar Jovanović, Uroš Milojević, Uroš Mladenović, Uroš Novović, Marko Panajotović, Alek Surtov, Stefan Uroš Tešić, Jovan Zdravković

Originalna muzika: Bojana Vunturišević

Scenski pokret: Andreja Kulešević

Stručni saradnici i saradnice: Jelena Bogavac, Aleksandar Bulajić, Nađa Duhaček, Maja Maksimović

Asistent režije: Uroš Novović

Producentkinja: Andreja Koršič, Aneta Goranović

PR: Marina Ugrinić

Dizajn štampanog materijala: Sanja Drakulić

Fotografije: Sonja Žugić

Dizajn zvuka: Ivan Mirković Bambi

Video: Ivan Stojiljković

Direktorka fotografije: Marina Perović

Produkcija Bitef teatra

Izvršna produkcija: Jovana Janjić

PR i protokol: Slavica Hinić

Šef tehnike: Ljubomir Radivojević

Inspicijentkinja: Maja Jovanović

Svetlo: Dragan Đurković, Milan Neić

Ton: Miroljub Vladić, Jugoslav Hadžić

Garderoberka: Marta Narančić

Dekorateri: Goran Gavrančić, Aleksandar Marinković, Vladan Milošević

Zahvaljujemo se: Nikoli Pavloviću, Zvonimiru Peraniću, Tijani Mijalković, Mileni Vasić, Branku Biraču, Marini Blagojević Hughson, Isaku Marinkoviću, Semihu Duroviću, Danijeli Jović, Svetlani Kijevčanin, Ani Jokić, Zoranu Maričiću, Igoru Markoviću, Džemalu al Kisvaniju, Mariji Stojanović, Vladimiru Tagiću, Jeleni Žigić i Maši Stojanović. Posebno se zahvaljujemo Centru modernih veština i KPGT-u.

LIČNO JE POLITIČKO: OD SEKSA I POSLEDICA DO SAMOUBISTVA NACIJE

Deset godina od praizvedbe Crvene u Bitef teatru

Komad Crvena: seks i posledice napisala sam 2002. godine. U to vreme, dakle: u svojoj dvadesetoj godini, bila sam inspirisana sopstvenim otkrićem feminizma i pojma mizoginije, s kojim se nisam sretala tokom formalnog obrazovanja. Kada mi je, posredstvom čudne igre slučaja, u ruke došla knjiga ,,Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi i praksekoju je priredila Marina Blagojević, nisam znala šta je mizoginija, niti u kojoj meri određuje društvo u kom sam odrastalaMoj odnos s tom knjigom i esejima u njoj bio je neobično uznemirujuć. Na prvo čitanje, knjiga me je iznervirala: ona je uzdrmala moju sliku sveta u kom su ženska prava i rodna ravnopravnost bila stvar koja se podrazumeva.

Ipak, informacije koje sam u knjizi pronašla, ostale su u mojoj svesti i ja sam, sve češće, hvatala sebe kako prepoznajem mizoginiju u mnogim poljima svakodnevnog života: od ulice, do fakulteta, u medijima, na šalterima instutucija, u vicevima i tračevima koji se prepričavaju, u gradskom prevozu... Nekako, baš u to vreme, dogodila mi se neželjena trudnoća i bolan period preispitivanja i samoosuđivanja kroz koji sam prošla, uticao je da sebe počnem da posmatram kao ženu.

Moja spoznaja sopstvene ženskosti bila je obeležena traumom i ja sam neminovno počela da se pitam: da li je sve to moralo da se desi baš tako, zašto je moje poimanje sopstvenog roda u neraskidivoj vezi sa osećanjem tuge, stida, besa i straha? Primetila sam da su mi neke životno važne informacije, u obrazovanju, bile uskraćene i tada sam se vratila knjizi Marine Blagojević. Ona je sadržala jasne i precizne odgovore na pitanja koja sam sebi postavljala i ja sam, najzad, bila spremna da iza ogromnog i nedefinisanog osećanja bola u kom sam se pronašla, uvidim – sistem.

Više nisam prepoznavala mizoginiju, oko sebe. Počela sam da je prepoznajem u sebi, pa sam na svoje čuđenje, otkrila da u mojoj glavi paralelno egzistiraju tri kosmosa, tri vrednosna sistema, prema kojima je biti žena značilo sasvim oprečne stvari.

Uvidela sam da s ova tri sistema u svom biću – nisam rođena. Sva tri su bila naučena i sva tri su se u mojoj glavi smenjivala neshvatljivom brzinom. Otkrila sam da istovremeno pokušavam da budem smerna, ljupka, poslušna devojčica i dobra hrišćanka; opasna i mračna, seksualno oslobođena cica iz pornića i razumna, obrazovana, finansijski i intelektualno nezavisna osoba koja uživa u svojim pravima, trudeći se da svetu pokaže šta zna i može, na polju karijere- štreberka.

Uvidela sam oprečnost i međusobnu isključivost ovih principa i razumela da su tuga, bes i stalni osećaj krivice s kojima se borim, posledica šizofrene situacije u koju su me gura sopstvena neodlučnost između tri moguća modela ženstvenosti, koje naše društvo priznaje. Pretpostavila sam da se slično osećaju i druge žene i poželela da taj problem učinim vidljivim.

Pišući Crvenu, postala sam feministkinja. U ovom komadu, prvi put sam se odvažila da dosledno primenim feminističku krilaticu lično je političko i da na scenu istresem najmračnije delove svog mladog bića, verujući da na taj način radim nešto isceljujuće za društvo u kom odrasta generacija podjednako zbunjenih žena, ali i muškaraca, nesvesnih s čime se suočavaju njihove partnerke, majke, sestre i prijateljice. Nesvesnih svoje privilegije.

Takođe, i - za mene kao pozorišnu umetnicu - podjednako bitno, u Crvenoj sam se prvi put odvažila da pišem drugačije, postmoderno, bezobrazno, bez poštovanja zakona scenskog realizma, aristotelovskih jedinstava i drugih pravila dramskog pisanja, s kojima sam se na studijama dramaturgije upoznavala.

Crvena je, s podnaslovom: seks i posledice, praizvedena u Bitef teatru 2004. godine, u režiji moje sestre Jelene Bogavac i izvođenju Vladislave Đorđević, Jelene Ilić, Hristine Popović i Danijele Vranješ, glumica koje su (tokom procesa rada na predstavi) postale i naše bliske prijateljice.

Od samog početka, Jelena i ja smo insistirale da na ovom komadu rade žene. Verovale smo da se ženstvenost i ženskost mogu istraživati samo među ženama i ova je predstava postala naš kolektivni manifest samoosećanja u društvu koje svoj jedini kontinuitet nalazi u različitim obrascima mizoginije. Radeći Crvenu, sve smo postale feministkinje!

Predstava Crvena: seks i posledice igrana je na repertoaru punih pet sezona, što je za nas (ali i ovo pozorište) postalo svojevrsni rekord. Deset godina nakon praizvedbe ovog komada, mislim da znam u čemu je bila tajna dugog i uspešnog života ove predstave. Ona je stavila pod reflektore iskustvo koje većina gura pod tepih, ali i više od toga: ova je predstava jasno i nedvosmisleno govorila o tome da je pravo na legalan i medicinski abortus neotuđivo pravo svake žene, bez obzira na to šta joj govore partner, mediji, crkva... ili ma koja društvena instanca zainteresovana za raspolaganje vašom matericom, vašim telom, dakle: vašim životima.

Predstava Crvena: seks i posledice bila je predstava o mizoginiji, ženskim pravima, ženskoj psihi ali i čas pro-choice edukacije vođen tako da žene uteši, ohrabri i osnaži da uzmu svoj život u svoje ruke.

Za mene, Crvena je bila odrastanje. Nakon pet godina njenog života na sceni Bitef teatra, više nisam bila ista zbunjena devojka koja ju je napisala. Knjiga zahvaljujući kojoj sam završila komad, postala je prva tačka u mom feminističkom (samo)obrazovanju ... i deset godina kasnije: zatičem sebe kao ženu koja zna da feminizam nije stav, već korpus znanja; kao ženu kojoj je ovo znanje pomoglo da prevaziđe osećaj rastrzanosti između različitih pogleda na rod i oprečnih (autodestruktivnih) emocija s kojima sam se (u odrastanju) borila. Osećam se slobodnom! Verujem da sam slobodna da budem žena onako kako ja to želim, a ne onako kako bi se to od mene moglo očekivati.

Deset godina kasnije, međutim, razumem i da sam pripadnica ciljne grupe koju država, sistem i mediji optužuju za hedonizam, sebičluk, produženo školovanje, belu kugu i najzad: odumiranje srpskog naroda. Pročitajte ovo naglas i oslušnite kako zvuči: odumiranje srpskog naroda!

Zatičem sebe kao ženu koju opominju na biološki sat, kao da je on nešto što nije deo mene i čega nisam svesna. Zatičem sebe kao ženu koju pitaju: „Pa, kad ćeš ako ne sad?“ i „Zar ne želiš da se ostvariš ko majka?“, kao da to pitanje nije intimno i kao da se može plasirati u bilo kojoj, učtivoj konverzaciji. Na kraju, zatičem sebe kao feministkinju koja odgovara: A ŠTA VAS BRIGA?! Sebe kao ženu koja, na sebi svojstven način, odgovara pitanjem: A ŠTA VAS TO BOLI KURAC?!

Nisam primetila da bilo koju instancu sistema zanima kako (kao slobodna umetnica, dakle: nezaposlena osoba) živim u Srbiji; koliko radim a koliko zarađujem; koliko dana godišnje provodim na putu (u stalnoj jurnjavi za poslovima koje ne smem da odbijem, iz egzistencijalnih razloga); kako se snalazim za svoje zdravstveno i socijalno osiguranje i kad sam poslednji put bila na odmoru. Nisam primetila da bilo koju instancu sistema zanima kako se osećam kad, kao relativno afirmisana autorka, zarađujem manje nego u vreme kada sam bila studentkinja i ne primećujem da bilo koju instancu sistema zanima iz kojih razloga ne uspevam da zasnujem zdrav partnerski odnos, u kom bi bilo moguće planirati budućnost i organizovati život tako da dete koje bih rodila može da raste u normalnoj i stabilnoj atmosferi.

Nisam primetila da u našem društvu postoji bilo koja institucija koja će mi pomoći da svoje dete vaspitam u skladu s principima nenasilja ili da ga lečim – ako se razboli, bez onog dela kad ja, kao majka, treba da prosim po tabloidima i rijaliti šou emisijama.

Nisam primetila da će sistem zaštiti moje dete od vršnjačkog ili drugog rodno zasnovanog nasilja, ako se desi da se rodi kao homoseksualna osoba, ili ako se desi da mu/joj je otac homoseksualac, niti smem da mislim šta bi se desilo ako bih rodila dete druge boje kože.

Dokle god u našem društvu ne budu postojale instutucije i jasne procedure po ovim pitanjima, od mene niti bilo koje druge žene, ne možete očekivati da se „ostvarimo kao majke“ – šta god ova fraza značila.

U tom smislu, za opstanak Srba i Srbije, brinem isto onoliko koliko Srbi i Srbija brinu za mene!

Roditi dete, u ovom društvu, značilo bi produžiti agoniju... i nova verzija Crvene govori upravo o tome.

Deset godina i stotinak predstava nakon praizvedbe ovog komada u režiji moje Jelene (rođene sestre i

doživotne rediteljke!) Crvenu na scenu postavlja moj najbliži prijatelj i dugogodišnji kreativni saradnik Vojislav Arsić.

Deset godina kasnije, osećam da mi je ovaj komad, u svojim ličnim i političkim implikacijama, podjednako važan, s tim što- ovoga puta, ne mislim da je njegov cilj tešenje, ohrabrivanje i osnaživanje žena. Ideja nove predstave sadržana je u šamaranju sistema, kog nije briga i u čijim mehanizmima, svesno ili nesvesno, (sa)učestvujemo- svi. Pa, ako se prva Crvena bavila konstatacijom mizoginije u društvu, druga za cilj ima da joj izađe na crtu.

Previše ste mizogine i mizogini da biste slušali žene koje vam pričaju o mizoginiji!

Zato je došlo vreme da o njoj govore muškarci.

Uostalom, njene smo žrtve – svi.

Isto tako kao što svi učestvujemo u njenom umnožavanju.

Milena Bogavac

FEMINIZAM NIJE PITANJE BIOLOŠKE PRIPADNOSTI

Intervju sa Vojislavom Arsićem, rediteljem predstave

 Komad Crvena bavi se ženskom psihom, mizoginijom i različitim aspektima abortusa. Zašto si odlučio da ga postaviš sa šesnaestoricom muškaraca?

Pitanje abortusa je primer na kome ispitujemo problem nasilja nad ženama. Predstava polazi od statistike prema kojoj se u Srbiji, svake godine, izvrši 100- 200 000 namernih prekida trudnoće. Mi ne oplakujemo ove cifre, već pokušavamo da shvatimo zašto se to dešava, s tim da se pravo žene na legalan, medicinski abortus ne dovodi u pitanje. Muškarac i žena imaju ravnopravnu ulogu u procesu reprodukcije, ali žena ima isključivo pravo na svoje telo i odluke koje ga se tiču. Time što muškarci igraju u predstavi koja tematizuje žene i ženska prava, želeo sam da kažem kako pitanje nasilja nad ženama nije problem grupice glasnih žena, već celog čovečanstva.

U svom aktivističkom i umetničkom radu, dugi niz godina baviš se uključivanjem muškaraca u borbu za rodnu ravnopravnost. Gde je na tom putu mesto ove predstave i kakvu društvenu promenu ona treba da izazove?

Pitanje rodnog identita ključno je u stvaranju ravnopravnog društva u kome će žene biti bezbednije. Socijalne konstrukcije roda u pogledu maskuliniteta deluju na stavove i ponašnje muškaraca u odnosu prema ženama. Mi se u predstavi bavimo položajem žena u Srbiji i time kako ih društvo tretira, društvo koje čine muškarci i žene. Velika većina će se složiti sa tim da je bela kuga i smanjenje nataliteta jedan od najvećih problema u zemlji. Ista ta velika većina će vam reći da je uloga žene u rešavanju ovog problema ključna, ali će nakon toga – na primer, prošle godine, u porodičnom nasilju ubiti 27 ženaOvde nešto ne valja. Želimo da nam žene rađaju male Srbe i Srpkinje, a onda ih tučemo, maltretiramo, ponižavamo, diskriminišemo i ubijamo. Prošle godine u Srbiji su dve žene ubijene sekirom. Sekirom…

Kada pričamo o neupitnom problemu povećanja nataliteta, ja postavljam pitanje: šta je konačni cilj naše nacije? Koliko želimo da nas bude? Kakvih da nas bude? I u kakvoj zemlji želimo da živimo? U kakvom društvu ta deca treba da odrastaju? Mislim da podsticanje rađanja nije pitanje kampanje, već je pitanje uređenja društva.

 Može li se predstava u kojoj igraju muškarci tretirati kao feministička?

Apsolutno da. Ako shvatimo da je feminizam korpus znanja o društvu, rodu i politikama, jasno je da on nema nikakve veze sa biološkom pripadnošću. Trudili smo se da istražimo i spoznamo ženstvenost, pomešamo identitete i emocije, a s ciljem da podelu na muškarce i žene artikulišemo kao biološku. Predstava je nastala kroz istraživački i edukativni proces tokom kog smo analizirali identitete, društvo, ženstvenost, muškost … i tokom kog smo pokušali da spoznamo bol s kojim se žene suočavaju nakon zajedničkog čina muškarca i žene.

Zašto je istraživački i edukativan proces kroz koji su tvoji glumci prošli bio ključan za nastanak ove predstave?

Meni je važno da kroz umetnički rad imam uticaj na društvo. Ne zanima me kulinarsko pozorište, već pozorište koje adresira društvene teme i gura zajednicu ka promenama. U tom pogledu glumci ne mogu da oponašaju tekst, već moraju da ga žive. Oni moraju duboko analizirati temu kako bi o njoj mogli sigurno da govore na sceni i van nje. Glumci u ovoj predstavi igraju u svoje ime i stoje iza onoga što govore. Oni svoje stavove ne dele na one koje zastupaju na sceni i druge, van nje. Divni i talentovani mladi ljudi koji igraju u ovoj predstavi su ambasadori nenasilja, pokretači promena, borci za ženska prava i rodnu ravnopravnost. Kao takvi služe Srbiji. To je pravi patriotizam.

Festivali

6. Kikindski medjunarodni pozorišni festival

Bitef polifonija

Art trema fest, Ruma

A.N.F.I teatar, Kraljevo

Nagrade

Nagrada “Anđelka Milić” za feminističko stvaralaštvo, 19. Art Trema Fest - 3 nagrade: Plaketa za total dizajn predstave, Zlatna maska za najbolju mušku epizodnu ulogu glumcu Zoranu Pajiću i Specijalna nagrada za tekst drame spisateljici Mileni Bogavac.