(...) Reč je pre svega o strasnom teatarskom eseju koji rekontekstualizuje sam komad vraćajući mu onu britkost i oštrinu koju je imao i u svojoj praizvedbi. (...) Dobro poznate scene smo navikli da vidimo u sasvim drugom ključu te nas ovde šokiraju razotkrivanjem koliko iza lakog Nušićevog humora u stvari stoji jedna mračna vizija ovdašnjeg društva u kom je nasilje jednostavno imanentno. (...) Nekoliko vizuelno upečatljivih, a značenjski preciznih rediteljskih rešenja daju nov podsticaj i ovako izuzetno nadahnutnom ansamblu koji strasno, žestoko i potpuno uvereno "brani" koncept projekta. Reakcija publike je još jedan segment koji ne treba izostaviti, energija predstave koja nalikuje energiji rok koncerta prenosi se u talasima i na gledalište, te publika, očigledno željna ovakve vrste "ventila" uzvraća izvođačima gromoglasnom podrškom. (...) Na kraju treba još jednom podvući, za to što je Nušić naš najsavremeniji pisac njegova genijalnost je samo delimično odgovorna, ostatak krivice je na nama. A kroz ovu predstavu neki mladi ljudi sa punim pravom pitaju zašto je to tako i mora li tako da bude.

Boban Jevtić

Nin
(...) Za ovo treba biti i dovoljno bezobrazan, i dovoljno hrabar, malo lud, a ipak ponajpre zajebano pametan. Nekako osećam da ova predstava dostojno komunicira sa čitavom našom komediografskom tradicijom. Svi ti pokojnici i ožalošćene porodice, pokondirane tikve i ministarke, udadbe, ženidbe, laže i paralaže, Kir Janje, ujka Vase i Viće – stapaju se u jednu, donkihotovsku komediografiju koja je sve ove godine pokušavala da kurtališe srpsko stado. Pa ipak, i nakon svih ovih godina, cela ta komediografska linija ispada blejanje u prazno, blejanje koje je što se više ponavljalo sve više bilo očajničko meketanje nego smejanje. (...) Politički potencijal SL prepoznali su mnogi političari koji su se načičkali na premijeri. Ipak, iako je SL podložno političkim manipulacijama, ono ima svoju logiku – SL je prava opozicija. I to ne nekom političkom režimu. Već nama, svemu onome što smo postali i idiolatriji idiotluka kojoj robujemo. Kultura i umetnost jesu prava opozicija društvu koje ih zanemaruje i državi koja ih finansira na nivou statističke greške. Ovakve predstave treba da postanu platforma za okupljanje novog društva, i u tom smislu ne treba bežati od usmerene suštine ovakve angažovanosti. (...)

Nevena Milojević

Portal Mladi
Izvedbeni tekst Minje Bogavac je već prepoznatljivo direktan, pulsirajući, uznemirujući. Ovaj put on nema trenutka predaha koga i ne treba imati jer „pozorište“ postavlja pitanja i brehtijanski podučava ne samo publiku, već i glumce (Zoran Pajić, Jelena Bogavac, Isidora Simijonović, Predrag Vasić, Marko Panajotović, Đorđe Živadinović Grgur, Uroš Novović, Aleksandar Jovanović i Aleksandar Vučković). Osvešćenost, namera i ukazivanja ogleda se u svakoj njihovoj gesti i reči. Izvedbeni tekst Minje Bogavac i režija Vojkana Arsića promišljaju svakog od likova drame prenoseći ga u aktere sadašnjeg trenutka. Promišljajuči klišee, tabue i konstrukte društva otvoreno se govori o pruduktima medijskog mehanizma koje čine spektal i unutar njih životni privid.

Ana Isaković

Kontra Press

Ova verzija Sumnjivog lica jeste predstava po komadu, ali i o komadu Branislava Nušića, koji se nalazi na spisku obavezne lektire za učenike i učenice svih osnovnih škola u našoj zemlji. Kao jedan od najigranijih i najpoznatijih komada u istoriji srpske dramaturgjie, Sumnjivo lice se u široj javnosti percipira kao laka, bezbrižna komedija. U ovoj postavci, postavlja se pitanje o kritičkom potencijalu ove komedije. Umesto lakoće i razbibrige, ova predstava tera vas da se zamislite: na koji način sistem prisvaja anti-sistemsku umetnost i kako kontroverzni, osporavani tekstovi na kraju postaju klasika, lektira za osnovnu školu? Sumnjivo lice tretiramo kao politički komad, preispitujući da li se i u kojoj meri društvo promenilo od trenutka kada je napisan, pa do danas. IZVINI NUŠIĆU!

Igraju: Zoran Pajić, Jelena Bogavac/Aleksandra Cucić, Isidora Simijonović, Đorđe Živadinović Grgur, Marko Panajotović, Uroš Novović, Aleksandar Vučković, Aleksandar Jovanović i Predrag Vasić

Izvedbeni tekst i dramaturgija: Milena Bogavac

Orginalna muzika: Irena Popović Dragović

Scenski pokret: Andreja Kulešević

Dizajn scene i kostima: Ana Zarubica

Producentkinja: Aneta Goranović

PR i protokol: Marina Ugrinić

Dizajn: Sanja Drakulić

Video: Ivan Stojiljković

Fotografija: Jelena Janković

Community manager: Miloš Krneta

Koproducenti: Anja Aranđelović, Oleg Misirača, Stefan Todorović, Vera Jovanović, Zorana Parezanović

Organizator: Jovan Bulat

Asistentkinja produkcije: Bjanka Gabrić

Priprema za štampu: Marko Zuber

Dizajn svetla: Arijan Igić

Asistent muzike: Ivan Mirković

Ton: Filip Verkić

Sumnjivom licu Branislava Nušića prišli smo kao artefaktu koji svedoči o svom vremenu i kontekstu. Ovaj komad je bio polazna tačka istraživanja društvenih okolnosti u kojima je napisan, ali smo se u dramaturškoj adaptaciji vodili pokušajem da za Nušićeva formalna rešenja, nađemo odgovarajuće savremene ekvivalente. Isto tako, pokušali smo da između Nušićeve i naše Srbije, povučemo oštre paralele. Utvrdili smo da se mnoge stvari nisu promenile, od XIX veka do danas, ali i da su se mnoge druge promenile. Na gore.

Od originalnog teksta Branislava Nušića, zadržali smo elemente koji odgovaraju današnjici. Ostale smo adaptirali, tako da o savremenom trenutku govore na isti način na koji je Nušić promišljao sopstvenu epohu. Nušić je, u svoje vreme, bio izrazito kritički nastrojen pisac. Verujemo da ga, s tim u vezi, ne bi zadovoljilo da se danas igra muzejski, u estetici koja odgovara njegovom vremenu, odnosno: na način na koji se pozorište doživljavalo onda kada je on za njega pisao. To je put kojim se tupi njegova oštrica, političnost, angažman i hrabrost, koje doživljavamo kao osnovne odlike Nušićevog pisanja.

Ključan dokument u radu na Sumnjivom licu bio nam je Nušićev predgovor ovom komadu. U tom tekstu, Nušić daje informacije o svom dramaturškom postupku, ali i o istorijskim okolnostima u kojima je nastao i čekao trideset šest godina do svoje praizvedbe. Teme koje Nušić ovde otvara jesu cenzura, autocenzura i političke promene koje atmosferu javnog života dižu do tačke ključanja, i ako se – iza te buke, vike i hajpa, malo toga suštinski menja i događa.

Kao što Nušić, u svom predgovoru, piše o Gogoljevim uticajima, ni mi ne sakrivamo uticaje naših savremenika, niti autora koji su se političkim pozorištem bavili između Nušićevog i našeg vremena. Kao što Nušić hrabro iznosi istorijske činjenice o svojim savremenicima, ni mi ne bežimo od toga da će se mnogi naši savremenici prepoznati u ovoj predstavi. Ipak, nije sve isto. Jedna veoma važna stvar se promenila. Diktatura se danas ne sprovodi strogo poverljivim, šifrovanim depešama, već javno: širenjem straha, panike i sveprodiruće gluposti i beznačajnih sadržaja, putem medija.

Upravo zbog toga, nismo stali na adaptaciji, već smo u dijalogu s Nušićevim Sumnjivim licem, napisali novi, izvedbeni tekst. Naše Sumnjivo lice nema srećan, već sumnjiv kraj, jer su društvene bolesti koje je Nušić tačno dijagnostifikovao, došle na nivo metastaze. S tim u vezi, smatramo da više nije dovoljno anestezirati se smehom. Želimo li da postanemo zdravo društvo, neophodni su nam radikalniji, invazivniji zahvati: kako u dramaturgiji, tako i u politici.

Milena Bogavac

U godišnjaku profesionalnih pozorišta koji izdaje Sterijino pozorje, piše da je ovo 195. profesionalna produkcija komada Sumnjivo lice. Amaterske, školske i omladinske postavke istog komada, nije moguće izbrojati, ali je vrlo moguće da je njihov broj četvorocifren. Zbog toga što nam je sadržaj ovog komada poznat, počeli smo da ga podrazumevamo, pa sto trideset godina pošto je napisan, izlazimo iz pozorišta nasmejani i srećni, jer je “sve isto kao nekada”. A zašto je to tako?

Da li smo srećni što smo društvo koje sto trideset godina ima iste probleme i da li to znači da, zapravo, i ne želimo da se menjamo? Da li se stidimo što delo ovog genijalnog pisca opisuje sve naše mane, ili smo srećni zbog tih mana, pa ih ističemo kao osnovu našeg mentaliteta i kulture? Cilj ove predstave nije da konstatuje kako je Nušić naš savremenik, već da postavi pitanje: zbog čega su stvari nepromenjive? Ima li ovo društvo želju da se menja? I šta je to što nas navodi da beskonačno mnogo puta ponavljamo iste greške?

Sumnjivo lice je komad o vlasti, o želji za vlašću, ali i strahom od nje; o potrebi da te onaj ko je na vlasti voli, što dovodi do korupcije i cenzure. Ovo je takođe komad o komunikaciji unutar državnog aparata i činovnicima, koji nisu servis građana, već rade za sebe, smatrajući da su im pozicije u državnoj službi zagarantovane. U Srbiji se veruje da je vlast, lično vlasništvo, sa kojim svako radi šta želi i to je osnovni mehanizam po kome društvo funkcioniše. Sve su to teme koje su u našoj zemlji aktuelne već sto trideset godina, a novo pitanje koje postavljamo jeste pitanje medija, odnosno: vođenja države kroz medije.

Pitamo gde je mesto sudu i pravosuđu, policiji, državnom aparatu i njegovim činovnicima, kada se sve važne odluke donose na naslovnim stranama? Da li je Srbija zemlja u kojoj su svi sumnjivi? Da li živimo u društvu straha od toga da ne postanemo sumnjiva lica, da ne dobijemo već pripremljene etikete i budemo osuđeni, na trafici, umesto u sudnici?

Klasik srpske dramaturgije, ovde je polazna tačka za pričanje priče o promenama, koje se u Srbiji večito čekaju, ali i priča o genijalnosti pisca koji nam je u nasleđe

ostavio blago: ozbiljan, komediografski opus, iz koga nismo naučili ništa, sem da se smejemo i zabavljamo. Uopšte nije smešno! Možda nikada nije ni bilo… s tim što, do danas, nisu bile uključene kamere.

Sada, svako od nas, zna da se kamere, u jednom trenutku, mogu okrenuti ka njemu i protiv njega… a država je tu da, iz senke, vlada pokretima kamere. To je strašno, ali sigurno da nije smešno. Ne smejte se Nušiću, već probajte da ga razumete!

Vojislav Arsić

Festival Internacionalnog Alternativnog Teatra (Podgorica)

Festival Nušićijada, Ivanjica