Kao studentkinji treće godine pozorišne produkcije na FDU, bilo mi je važno da iskusim u praksi sve ono što učim o pozorištu. Još pre prijave na konkurs, bilo mi je jasno da je Reflektor totalno drugačije pozorište od ostalih, pre svega po temama koje obrađuje, načinu na koji radi predstave i bavi se svojom ekipom. Srodila sam se sa misijom Reflektora dok još nisam bila članica ovog pozorišta, a već na prvom krugu i sa ljudima koji tamo rade i volontiraju. Ono što me posebno motivisalo jeste dobar tajming mog ulaska u tim, odnosno, početak rada na novoj predstavi „Back to Amy“. Sa gomilom posla, dolazi i gomila izazova, ali sve to deluje vrlo jednostavno kada se ekipa sakupi u takozvanom Kancu i prione na posao. U Ejmin život i rad sam do sada bila uključena na „nivou prepoznavanja“, ali sam se usput, u toku rada na predstavi srodila sa celom pričom, a prvenstveno zbog ljudi sa kojima radim na njenom stvaranju. Izlazak iz okvira teorije zna da bude prilično stresan i naporan, ali ovo iskustvo čini da meni ta vrsta odrastanja predstavlja uživanje i potvrdu da se bavim onim što želim i što treba, kao i da ništa nije nemoguće. Rad na predstavi kreće u aprilu kada je projekat postavljen na sajt IndieGoGo, platformu za prikupljenje sredstava, zatim sledi radionica u maju, jer Reflektor u kreativni proces svake predstave ulazi iz praktično-istraživačkog rada koji podrazumeva (u ovom slučaju) prikupljanje priča fanova-šta za njih Ejmi znači, kako bi se dobila potpuna priča o njoj, na osnovu čega se kasnije definiše tekst predstave. Iako unapred očekujemo pedalu od Ministarstva kulture na čijem konkursu smo se prijavili sa projektom Ejmi da dobijemo novac za produkciju predstave, ta silna želja da se ovakvoj umetnici digne spomenik na ovaj način, vozi dovoljno jako da zavarava i daje taj 1% (lažne) nade, a još bolje, ne da nam da stanemo sa realizacijom i bez tih para. Sledeći korak je sastanak cele ekipe i Vojkanov motivacioni govor – Okej ekipo, znali smo da će se ovo desiti, ali svi znamo i da to nije kraj. Nije ni prvi ni poslednji put da od države i gradskih i državnih institucija nismo dobili ni dinara za svoj projekat, ali ono što oduševljava je način na koji smo mi to prihvatili. Sa (pod) smehom, otvaranjem lap topova i „Okej, radimo ŠTA?!“, svi naprženi troduplo više i spremni za akciju. Odmah kreće radionica, delimo se u tri grupe, uzimamo markere, papire, lap topove i ostale gadgete, mozgovi rade 300 na sat i smišljamo kome sve možemo da se obratimo za prikupljanje sredstava na IndieGoGo gde je projekat postavljen, promociju predstave i obaveštavanje uže i šire (svetske) javnosti da će se sve ovo uopšte dešavati. Sada našu bazu čini gomila ljudi povezanih sa Ejmi na ovaj ili onaj način.
Otišli smo toliko daleko da slušam Dunju koja sedi pored mene i, oduševljena, priča o tome kako komunicira sa fudbalskim klubovima. Ne biste verovali šta sve mejling lista producenta podrazumeva! Već u periodu od nedelju-dve, uspeli smo da kontaktiramo na stotine ljudi sa kojima prepiske i pregovori i dalje traju. Pored toga, aktivan je sajt Reflektor teatra sa raznim obaveštenjima na ovu temu, kao i blog našeg reditelja Vojislava Arića, a facebook stranica i naši lični profili užareni od najava, heštegova i statusa. Tako prolazi dan za danom, ja sam u kontaktu sa njenim basistom, drugar pravi video o događaju, fotkamo, radimo promo i smišljamo nove načine za obaveštavanje ljudi i prikupljanje sredstava.
Projekat podižemo na viši nivo, obaveštavanjem svetske javnosti o Beogradu, Srbiji, ovdašnjem kulturnom životu i situaciji, bez pomoći državnih nadležnih organa, već svojom voljom, energijom i željom. Intenzivno se bavimo Ejmi kao velikom umetnicom, provlačeći i teme koje su nam u fokusu – mladi i njihovi problemi, u ovom slučaju zavisnosti, kako pristupiti tome, pomoći, a NE osuđivati.
Pored toga, ovih dana se aktivno bavimo događajem „Amy’s Brunch“ , koji će početi u nedelju, 18. juna na Kalemegdanu, gde je i održan njen poslednji koncert. Ideja je, da se u krugu prijatelja i saradnika Beograd podseti zvuka ove umetnice, koje će dočarati beogradski tribute band Amy’s House. Ovaj događaj je jedna vrsta najave za predstavu, čija je premijera planirana za septembar 2017. godine.
Ne mogu ni da zamislim kakav će osećaj biti posle premijere, posle svega što smo uložili u stvaranje predstave, ono što znam definitivno je da će mi nedostajati ceo proces, ali i to da tu nećemo stati, zato što Reflektor nikada ne staje jer ga pokreće posebna priča i posebni ljudi!
Sada desetak nas sedi u čuvenom Kancu, uključujući i volontera na razmeni iz Španije, svima opada koncentracija ali se držimo, motivišemo i guramo napred jedni druge. Ja završavam ovaj tekst koji sam krenula da pišem sa ogromnom tremom, ubeđena da ja to neću moći, a posle probne verzije i pohvale drage direktorice Anete već uživam u tome i jedva čekam sledeći sličan zadatak! Brzo se razilazimo i pravimo plan za naredne dane, a nedelju i Amy’s Bruch jedva čekamo!
Anuška Antić