Zoran Pajić: Moja baba je znala da, kada čuje da se rodilo žensko dete, pljune i kaže: “Još jedno prokleto žensko, da zna šta je čeka ne bi se ni rađala”.

Prema procenama se u Srbiji godišnje izvrši 120.000 abortusa, a rodi se skoro duplo manje beba. O toj poraznoj statistici iz svog ugla piše glumac Zoran Pajić, koji se tim problemom bavio radeći na predstavi “Crvena: Samoubistvo nacije”.

Moja baba je znala da, kada čuje da se rodilo žensko dete, pljune i kaže: “Još jedno prokleto žensko, da zna šta je čeka ne bi se ni rađala”. Nije imala tu sreću da ima sina, već dve ćerke. Znala je tačno šta čeka i moju majku u ovom muškom svetu. Znala je da će i pored muža morati sama da podiže dete, da će sklanjati rakiju od njega kada se vrati kući pijan posle nekoliko noći bančenja. Da će sama voditi dete sa temperaturom po ambulantama, da će morati da krije pare za detetove patike i da će se sklanjati od ljudi kako ne bi videli masnice po licu. I kad bi se moja baba i požalila nekom, niko joj ne bi dao savet da beži iz takvog braka, a kamo li da ga prijavi policiji, jer takav brak je nešto što se podrazumevalo. Pa muško je, mora ponekad da popije i da digne ruku na ženu. A i gde će ona jadna nepismena sa dve ćerke u naručju. Kod njenog oca alkoholičara sigurno neće, iz te kuće je jedva čekala da pobegne. Nego ćuti i trpi, takav je život. E, takav život je dočekao i moju majku. Samo što je ona rodila sina. Pričali su mi da je baba častila celo selo kada sam se rodio. Samo kad je muško, da se ne pati u životu. Ali nije bilo lako ni meni u takvom muškom svetu, gde je otac više na poslovnim putovanjima nego kod kuće. Gde i kad se vrati sa puta, ili je umoran, ili pijan, ili se svađa sa majkom. A majka je pokušavala da izađe iz takvog braka i kada bi se požalila njenom ocu, on bi joj rekao da skrati jezik.

Baba je morala da krije modrice
Baba je morala da krije modrice Foto: Predrag Ilić / Noizz.rs

Kao sin jedinac nikada nisam tražio od roditelja da mi roda donese batu, ili seku. Jednom sam, još kao mali, načuo razgovor moje majke sa tetkom koja ju je pitala zašto ne rodi još jedno dete. Ona se branila rečima da ne želi jer nema sa kim da podiže to dete, da neće dozvoliti da i ono pati za ocem i raste u takvom okruženju kao što sam i ja. A kada su je to isto pitanje pitali u mom prisustvu, ona bi rekla da ne može toliko jako da voli ni jedno drugo dete kao mene. Kasnije sam razmišljao kako bi izgledao taj moj brat, ili sestra. Ni jedno ni drugo nisam mogao da zamislim kao srećne i zadovoljne ljude.

Kada sam počeo da radim predstavu Crvena: Samoubistvo nacije, koja govori između ostalog o nasilju nad ženama i abortusu, pitao sam majku da li je imala abortus. Stidljivo je rekla da jeste. Saznao sam i od nekih drugih žena u mom okruženju da su imale abortus, i to više puta, i dok su govorile o tome osetio sam njihovu bol koja i posle toliko godina ne jenjava. Kakav god da su razlog imale nisam ih osuđivao. To je njihovo pravo, to su njihovi razlozi i ja to razumem. Razumem zašto je moja majka abortirala, zašto nije želela da to buduće dete oseti njenu bol i tugu. Tu tugu u očima i patnju koju sam ja mogao da osetim kod svih žena koje su me okruživale. Razumem jer znam kroz šta bi i moj nerođeni brat, ili sestra prolazili da su se rodili u destruktivnoj porodici, u okruženju gde se od žene očekuje da ćuti i trpi, a ako glasno progovori, ili se suprotstavi muškarcu, okarakteriše se kao kurva, ili veštica. U društvu u kome muškarci koji zaplaču, ili pokažu bilo kakvu emociju, su ili pederi, ili pičkice. Svaka čast današnjim roditeljima kojima država i društvo više otežava nego što im pomaže u odgajanju dece. Ali ne treba suditi ni onima koji iz slabosti, nemoći, ili bilo kog drugog razloga žele da abortiraju, ili da nemaju poroda.

Ženi nije suđeno da pati
Ženi nije suđeno da pati Foto: Sonja Žugić / Noizz.rs

Više puta sam pitao majku, zašto je ostajala u takvom braku. Imala je i moju podršku, tako da nisam prihvatao njen odgovor da je ostajala samo da bih ja imao oca. I na kraju se uvek dođe do jednog odgovora. Takva je sudbina. Taj odgovor sam čuo od mnogo žena. Tako je zapisano da bude, takva nam je sudbina.

I baš zbog toga ne verujem u sudbinu. Ne verujem da je ženi suđeno da je muž prebije na mrtvo, da je gazi i šutira i psihički uništava i da se na njenoj sahrani ljudi pravdaju time da je tako sudbina htela. Baš ti ljudi bi trebalo da prijave nasilje, da je ne osuđuju ako čuju da je abortirala, da ne sklanjaju pogled kada je vide u modricama. Već da pomognu, da prijave nasilje, da razumeju, jer sudbinu mi krojimo. Niko drugi. Mi smo ti koji drže život u svojim rukama.

Pokušavao sam to da objasnim majci, ali nije razumela. Ne razume jer ju je društvo i okruženje učilo da je žena manje vredna. Nadam se da će buduće generacije razumeti, da ženi nije suđeno da pati, da oseća stid i udarce. Ona je ta koja može da napusti nasilnika i da spasi svoju decu takvog braka, ona je ta koja odlučuje o svom životu, a ne ta prokleta sudbina žena na Balkanu.

Izvor: Noizz.rs