Predstavom „Da li bi htela da se još ponekad nađemo?” Ana Isaković postavila je svetionik za sve one koje misle da nemaju kome da se obrate. Za sve one koje lunjaju po tmini, tražeći izlaz iz pakla. Koje se plaše sopstvene senke. Svog odraza u ogledalu. Svog glasa.
Prišao joj je otpozadi. Kroz zube je zapretio. Stavio joj je obe ruke iza leđa, a prislonio svoju na njena usta. Ugrizla ga je za šaku, ali joj je on ponovo zarežao. Bacio je na zemlju. Opet zaškrgutao. I krenuo da je siluje. Željko Pantelić je danas raznosač peciva. Oženjen je. Nema decu.
Sve je to moglo da se čuje i vidi na daskama Narodnog pozorišta na sceni „Raša Plaović” u četvrtak uveče na premijernom izvođenju predstave „Da li bi htela da se još ponekad nađemo?” Ane Isaković i Ramiza Huremagića, u režiji Ninoslava Šćepanovića. Ana Isaković je bila žrtva silovanja.
Kroz predstavu publika je bez daha pratila kako se zarđale institucije i mračno okruženje ophodi prema žrtvi. Kroz momente satirično, ali sve vreme veoma traumatično, pred očima publike dekonstruisana je i ogoljavana ona pod tepih gurana istina o krvavom teretu i nametnutom krstu koje žene kroz svoj život nose.
Jer u trenutku kada Mirka Vasiljević, kao javna ličnost, izgovara da svoje ćerke uči kada treba da zaćute, da bi spasile brak, a Marija Lukić se bori kao lavica protiv svih sila mraka i bezumlja, Ana Isaković pokušava svim snagama da prikaže u kakav je bezdušni vir društvo u Srbiji potonulo. Jer u tamnom vilajetu gde vladaju opskurna patrijahalnost, crkvenjačke dogme i dubinska mržnja prema ženama, žrtve seksualnog nasilja za sistem u ovoj državi su samo broj predmeta.
Predstava „Da li bi htela da se još ponekad nađemo?” (FOTO: Reflektor Teatar)
Dok sa jedne strane Amerika se ruši pod #MeToo talasom, u Srbiji se i dalje prebira da li je žrtva bila provokativno obučena. Da li je išla sama. U koliko sati. Zbog čega. Gde je krenula. Kako joj je to dopušteno. Zna li ona kakvi sve manijaci napolju vrebaju. Da li je uopšte svesna da je zapravo ona kriva što joj se to desilo.
U momentu kada Sofija Tuner (Sansa iz Igre prestola) otvoreno priča o svojoj depresiji, o suočavanju sa istom, u ovoj zemljetini ženama su zapušena usta. Ćute zato što su tako naučene od malena. Mozak su im ispirali da su dečaci jači. Da bi trebalo da ih poštuju. Da ih se plaše. Da su zbog njih sigurne. Da su oni njihov Početak i Kraj. Spas i Kazna.I upravo zbog te katastrofalne indoktrinacije žene su ostale same, odbačene i povređene. Izdane i pljunute od onih u koje su imale beskrajno poverenje.
Zbog svega toga Ana Isaković je predstavom, ako ništa drugo, postala tračak nade u ovoj zoni sumraka. Postavila je dovoljno visok svetionik za sve one koje misle da nemaju kome da se obrate. Za sve one obljubljene od strane najrođenijih. Za sve one koje godinama to trpe, da bi sačuvale brak. Za sve one koje ne smeju da pričaju o tome jer će ih se porodica odreći. Za sve one koje lunjaju po tmini, tražeći izlaz iz pakla. Koje se plaše sopstvene senke. Svog odraza u ogledalu. Svog glasa.
Za sve njih, ova predstava je megafon koji vrišti do neba i nazad da nisu same.
I da to nikada neće biti.
Članak preuzet sa: vugl.rs