Praznike sam provela skromno: u krugu porodice. Ali, moja porodica je i moje pozorište… Zato mogu da kažem da sam praznike provela radno, u krugu porodice i pozorišne porodice.

Kada ste nezavisna trupa, bez svog i samo svog prostora za probe, praznici su idealno vreme za ozbiljan, posvećen rad. Nikome ne smetamo. I niko ne smeta nama.

Ništa se ne događa paralelno sa našim probama. U istom prostoru. Ili u prostoru pored, kako smo odavno navikli da radimo, svim ostalim danima.

 

Naše probe se uglavnom odvijaju na javnim i prolaznim mestima, pa svako ko svrati na kafu u Dorćol Platz, uz kafu može da popije i nekoliko scena u nastajanju, mada ih nije naručio, ni očekivao.

Ekipa Reflektor teatra zato nije tražila „hrišćansko izuzeće“, u toku Božića.

Tražili smo mir i tišinu, u praznom klubu Bitef teatra, gde su bili ljubazni i i solidarni da nas puste da vežbamo, u toku praznika. Hvala! <3

Godišnja doba su se smenjivala postmodernom eklektikom klimatskih promena. Jednog dana, bilo je proleće. Došli smo u jaknicama. Sledećeg dana je padao sneg… i skupili smo se, kostimirani kao superheroji: lica sakrivenih maskama, toplim kapama i šalovima.

Adekvatan stajling za probu predstave naslova: „Betmen Robin Beograd“.

Superheroji, heroine i pravednici našeg ličnog Gotama!

U probnoj sali, međutim, vremenska prognoza je irelevantna. Utoneš u topli, divni, pozorišni mrak.

U novu predstavu, pod radnim svetlima, pod kojim nikad ne zamišljaš sunce, već samo reflektore, koje nemaš… A mi smo Reflektor teatar. Dali smo trupi ime po jedinom Suncu, pod kojim ćemo se zauvek boriti za svoje i samo svoje mesto. Jer, to je naša najvažnija borba.

U svakoj drugoj smo poraženi, mada ne priznajemo kapitulaciju.

Dali smo trupi ime koje svetli. Jer, bacamo svetlo na one teme, koje društvo gura u mrak.

Deluje tužno i naporno to što radimo i za praznike… Pa, ipak: da li je rad u pozorištu uopšte rad?!

Pozorište je rad i misija i religija, ideologija i familija. Crveno slovo je premijera, a praznici su samo šansa da budemo bolji ljudi, jer – ljudi su ono od čega se pozorište i pravi. Pod propustljivim nebom, skrivenim iza plafona. Pod promenjivim nebom iznad Beograda, koji se takođe menja, ostajući dosledan samo u tome što jede svu svoju decu, svih generacija.

Što nas žvaće i posle pljuje naše revolucije u pokušaju. Kao košpice i kao kosti.

Praznike smo proveli žvaćući sebe, na probama, nalazeći u tome metafizički, sveti smisao praznika.

Sa znanjem da naša trupa, ove godine, puni – deset! Po računanju vremena od premijere „Muškarčina“, kao jedinom zvaničnom kalendaru Reflektor teatra. Deset godina, devet predstava i 350 repriza.

Jubilej u koji ulazimo i tema predstave na kojoj radimo, učinili su da se osećamo svečano i super-herojski: mi smo prvi beogradski građanski teatar!

Predstavu koju pravimo, finansirali su građani i građanke, ali ne kroz porez – kako to ide sa narodnim pozorištima – već dobrovoljnim prilozima, uplaćenim sa punom svešću o tome šta, kome i koliko daju.

Ta svest je građanska svest – verujemo u Reflektor teatru… pa, kada radimo i za praznike, to radimo i zato što smo odgovorni svojoj publici. Jer, naša publika nije samo publika – apstraktna grupa slučajno okupljenih pojedinaca i pojedinki. Naša publika je #VišeOdPublike: zajednica prijatelja, prijateljica, saveznika, saborkinja, producenata, producentkinja i finansijera.

Mogu li onda, ovako ponosna, da kažem kako sam praznike provela skromno?!

Mogu li uopšte da kažem da sam praznike provela radno?!

U nedostatku jednog odgovora na ova dva pitanja, pitam se: kako sam uopšte provela praznike?

U čemu?!

Pa, uglavnom sam plakala. Mada uopšte nisam bila tužna! Praznike sam preplakala, od sreće, ponosa i vrlo sredovečne nemogućnosti da savladam te emocije, bez prokišnjavanja. U katarzičnom osećanju, dakle, da će sve biti dobro, dokle god mi imamo nas! Naše pozorište, pozorišnu porodicu.

Našu trupu i njenu istoriju, koja raste.

„BETMEN ROBIN BEOGRAD – to je priča o herojstvu. O pogrešnoj inicijaciji. O propalim pokušajima da se poleti. O antiherojima. O tome kako su se uzneli pacov, zmija i narkoman. Ili o tome kako su se zakucali u asfalt, prilikom poletanja. O tome kako su se okliznuli o svežu farbu prekrečenih, pa oribanih murala. O tome kako je u Beogradu klizavo.“, napisala je autorka i rediteljka, u slobodno vreme: moja starija sestra, Jelena Bogavac, u programu.

Crveno slovo je 15. januara. Mesto premijere je Dorćol Platz.

Pripremite kovid sertifikate i maramice. Jer, biće Pozorište i biće plakanja!

Mi nismo Beograd na vodi. Mi smo top svetla na onaj Beograd u suzama. Naravno da radimo i za praznike, jer takav je posao propalih heroja i heroina, u mračnim vremenima.

 

Izvor: Danas