Redovna publika Reflektor teatra, Saru Krstić poznaje kao jednu od akterki predstave “Devojčice”. U ovom komadu, Sara govori o svom odrastanju i odluci da upiše studije psihologije: “Nakon svih ratova, izolacija, demonstracija, masovnih ubistava i vanrednih stanja, svima bi nama ovde dobro došla pomoć psihloga”, izgovara na sceni. U radu na novoj predstavi “Moja zemlja”, čini se da je dobila priliku da svoj umetnički i aktivistički rad nastavi baš od ove replike: kroz učenje i istraživanje dramatičnih istorijskih okolnosti, koje su oblikovale naše društvo.
Osim što studira psihologiju i igra u predstavama Reflektor teatra, Sara je takođe i članica Omladinskog kluba našeg pozorišta. Ako je ne vidite na sceni, sigurno je iza scene: na biletarnici, u fundusu ili kancelariji Reflektor teatra, gde pomaže u organizaciji predstava. Pored glumačkog iskustva koje je stekla u Reflektor teatru, za sebe kaže kako je odrasla u Grupi “Hajde da…” gde je otkrila sklonost ka pozorištu, aktivizmu, plesu, inkluzivnim umetničkim praksama i posebno formatu žive biblioteke.
Kako bi se ti ukratko predstavila? Ko si i šta radiš kada ne igraš u predstavi “Moja zemlja” Reflektor teatra?
Zovem se Sara i treća sam godina psihologije na Fakultetu za medije i komunikacije, gde sam i članica kluba “Akcioni potencijal”. Pored vrednog studiranja glumim glumicu u još jednoj Reflektorovoj predstavi – “Devojčice”! Volim da kuvam, čitam, šetam, mazim pse i mačke lutalice, skupljam insekte i cveće koje nađem na ulici i generalno romantizujem svoju svakodevicu.
Kako si došla na ideju da se prijaviš za rad na projektu “Moja zemlja”? Kako si saznala za audiciju i šta te je u ovom projektu motivisalo da se uključiš?
Za projekat sam čula od koleginica i kolega iz Reflektora, koji su mi ukratko objasnili čime bi se bavili i kako bi tekao proces. Tema me je odmah privukla i želela sam više da se edukujem o devedesetim, pošto sam znala samo neki skelet informacija, a zanimali su me detalji. Takođe želela sam da prođem kroz celokupan proces pravljenja jedne Reflektorove predstave, pošto sam u “Devojčice” upala malo kasnije i nisam imala priliku da vidim kako se nešto stvara od same nule.
Predstava “Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu” bavi se izrazito političkim temama. U javnosti, često čujemo kako današnje mlade ne zanima politika. Šta ti misliš o ovoj tvrdnji? Da li se ona odnosi i na tvoje prijatelje, koleginice, kolege i druge mlade ljude iz tvog okruženja?
Mislim da dosta mladih zapravo i nema svest da svakodnevno učestvuje u politici i da u stvarnosti nije moguća ona čuvena tvrdnja: “Ne bavim se ja politikom, ne zanima me…” Sama sam odrasla u sredini i porodici kojoj aktivizam nije stran pojam, pa sam i kroz detinjstvo počela da se zanimam za ovu temu. Prirodno je bilo da su se kasnije u mom životu pojavili prijatelji i kolege sa kojima sam radila na raznim projektima i šetala na mnogim protestima. Mislim da se mladi ozbiljno trude da se njihov glas čuje u moru roze propagande, pogotovo u poslednje vreme kada se srećemo sa problemima koji variraju od bezbedosti u javnom prostoru i obrazovnim ustanovama do očuvanja životne sredine. Takođe mislim da se deo mladih, koji veruje da ih politika ne zanima, zapravo plaši stigmatizacije koja ide uz te strašne reči kao što su aktivizam ili političko angažovanje. Niko im nije objasnio šta ovi pojmovi zapravo znače, što nas direktno dovodi do pitanja: ko je dužan da nas edukuje o tome?
Veoma važna komponenta rada na predstavi “Moja zemlja” bilo je učenje i istraživanje u okviru obrazovnog modula “Devedesete: prošlost koja traje zauvek”… Šta će tebi lično ostati najupečatljiviji utisak iz ovog modula?
Mislim da sam više puta pomenula da je to bilo predavanje Ivana Čolovića vezano za Kosovski mit. Oduševilo me je kako je uspeo da poveže Jungovo kolektivno nesvesno sa zloupotrebom toliko važnog događaja naše istorije, u svrhe opravdavanja rata. Na kraju predavanja nam je poklonio svoju knjigu “Smrt na Kosovu polju”, koju sam vrlo rado odnela kući i prisvojila – izvinite, drage koleginice i kolege!
Teme kroz koje je ekipa predstave prošla sa timom Centra za primenjenu istoriju, nisu ni lepe, ni lake, ni prijatne. Kako si ti emotivno prošao/prošla kroz edukativni deo procesa? Da li te je nešto posebno potreslo i da li želiš da podeliš šta je to bilo?
Teme su bile izuzetno teške i ne znam da li bih mogla da izdvojim samo jednu specifičnu stvar koja me je potresla. Mislim da mi je najneprijatnije bilo kada bi nam bile prikazivane slike na kojima su ljudi okruženi potpunim haosom i destrukcijom, jer su tu sve te priče zapravo postajale realnost. Taj period nama, koji ga nismo preživeli, zvuči kao neka uvrnuta bajka ili horor.
Koliko znaš o prostoru bivše Jugoslavije, koji se danas zove “region”? Gde si putovala/putovao, imaš li negde prijatelje, gde bi najviše volela/voleo da odeš? Postoje li mesta kojih se plašiš i zašto?
Posetila sam sve države bivše Jugoslavije bar jednom i mogu da kažem da skoro na svim mestima imam prijatelje. Nemam strah od odlaženja bilo gde u regionu, zapavo bih volela da imam više vremena da obiđem sva mesta detaljnije. Verujem da će za to biti dosta prilika, a prva je već turneja koju ćemo imati sa “Mojom zemljom”. Predstavu bi trebalo da odigramo u Sarajevu, Mostaru, Banja Luci, Zagrebu i Prištini i mislim da se svi u ekipi tome radujemo.
Kakav je odnos tvoje generacije prema istorijskom nasleđu devedesetih? I koji su ključni izvori odakle mlad čovek, u Srbiji, danas, može da nauči nešto o ovom periodu? … Izvori u smislu: škola, porodica, mediji, filmovi, serije, muzika… ili nešto drugo?
Mladi se danas osvrću uglavnom na muziku i modu ovog perioda, bez nekog preteranog razmišljanja o značenju koje stoji iza istih. Da nisam učestvovala u ovom projektu verovatno ni sama ne bih znala gde da se informišem i koga da pitam. O ovoj temi se svakako ne govori.
Smatraš li sebe patriotkinjom? I naravno: šta je za tebe patriotizam?
Rekla bih da jesam patriotkinja. Nekako sam osećala ponos što baš dolazim odakle dolazim kada sam se predstavljala nekome iz drugih država. Za mene je patriotizam aktivan rad na tome da se sačuva naša tradicija, umetnost, istina… Preuzimanje odgovornosti gde odgovornost treba da se preuzme, ali i odbacivanje krivice koju nosimo tokom svojih života, a koja nam se nameće samim tim što smo rođeni ovde.
Važno političko pitanje za sve mlade ljude tiče se obrazovanja. Zato nas zanima kako ti vidiš prosvetni sistem u Srbiji, danas? Kakav je tvoj odnos prema obrazovanju, u kontekstu školovanja u doba korone, ekspanzije vršnjačkog i drugog nasilja u školama, štrajkova prosvetnih radnika i slično?
Otkad sam krenula u prvi razred osnovne škole do trenutka kad sam upisala prvu godinu fakulteta, prosvetni sistem je uspevao da mi dokaže kako može da bude gore. Retki su nastavnici koji ispirišu mlade za učenje, školovanje smo sveli na jutjub snimke i smajlije koji određuju da li će nekog kazniti roditelji kad dođe kući. Ja sam išla u srednju školu kada je počela korona i mislim da ne mogu da vam kažem kako se zove ni jedna lekcija koju smo učili… Mladi su bespomoćni i prepušteni sami sebi. Čak i oni koji žele da uče ne znaju odakle da počnu, jer im niko nije rekao. Pored toga što je nestala sva motivacija i entuzijazam za učenje, mladi se u sve većem broju bore sa standardima koje moraju da ispune da bi se uklopili u društvo. Nestao je period odrastanja, nekako se očekuje da sad svi preko noći treba da postanu veliki ugledni građani naše divne države i da s tim dolazi neki paket informacija i pravila koje moraju da se znaju. Onda se osetiš tupavo, jer ti ne znaš šta znače sve te nove reči za odrasle; sramota te je da pitaš i onda ćutiš, jer je bolje ne baviti se tim stvarima nego da te gledaju kao budalu. Zbog ovoga mladi, kada ih pitaju na ulici: “Za koga ćete da glasate?”, odgovaraju sa: “Ne znam, mislim da neću ni da izađem, ne mešam se u politiku…”Ne znaju da je njihovo neizlaženje na izbore, zapravo direktno učešće u politici.
Politička situacija u svetu, danas, nije ni malo bezopasna, bezbedna ni naivna. Na našim prostorima, shvatili smo – nikada nije ni bila. Kako izgleda odrastati sa takvim saznanjem? Čemu se nadaš, čega se plašiš?
Mislim da tokom odrastanja nismo ni svesni realne situacije i stanja u kom živimo. Normalizovano je neko čeličenje i spremanje na katastrofu koja bi mogla da se desi iste sekunde, pa mora uvek u kući da se ima par kila brašna i puna flaša ulja. Trenutno smo u toku uvođenja novog obaveznog vojnog roka i sve mi se čini kao da ćemo kontantno nailaziti na neke nove obuke za apokalipsu i da nikada nećemo moći da zaspimo bezbrižno. Da će uvek morati da postoji neka katastrofa koja nam preti i da ćemo konstantno morati da se branimo od nečega, dok ne možemo da se izborimo ni za neke osnovne stvari. Plašim se samo da nikad nećemo dobiti priliku da izdahnemo i kažemo – uh, sad je sve ok… Mislim, može i tako, ali onda ignorišemo svet u kom živimo, a to može samo da pokrene niz nekih drugih problema.
Teško pitanje: gde vidiš sebe za deset godina? Ako sve bude idealno i sve baš onako kako si zamislila, gde ćemo doći u jesen 2034. godine, da s tobom napravimo novi intervju?
Jeste teško pitanje. Istina je da nemam pojma. Možda ću i dalje biti u Beogradu i raditi ovo što sad radim, a možda odem da gajim ovce na Novom Zelandu, ni to ne bi bilo loše. Bitno mi je da sam zdrava i da sam okružena ljubavnom atmosferom svojih najbližih. A dok imam to, univerzum može da mi pošalje šta god hoće, rešiće se.
U toku edukativne faze rada na predstavi, imala/imao si priliku da saznaš više o prilikama u kojima su odrastali tvoji roditelji i drugi, bliski odrasli ljudi iz tvog okruženja. Šta bi im danas rekao/rekla?
Ne znam da li su mi uopšte potrebne reči, mislim da bih samo volela da ih stegnem u jedan zagrljaj. Tokom procesa sam čitala dosta literature vezane za traumu i bavila se tom čuvenom transgeneracijskom traumom. Meni je u tom trenutku trebao samo zagrljaj. Šta reći nekom ko je čuo i video nešto što ja ne mogu ni da zamislim?
Šta bi rekla ljudima iz svoje generacije? Šta je važno da znaju, šta treba da rade, koje greške treba da isprave.. i najzad: da li će sve biti i redu i kada?
Poručila bih svojoj generaciji da prestane da se plaši promene koju možemo da napravimo. Mislim da svakako ne možemo mnogo da pogoršamo stanje u kom se nalazimo… Neizmerno je važno da nastavimo da učimo i istražujemo, a ništa od toga nećemo moći ako prvo ne naučimo da se ne stidimo da pitamo. Mislim da glupa pitanja vezana za ovu vrstu teme ne postoje. Da li i kada će sve biti u redu ne znam, možda nikad ne bude. Bitno je da sada damo koliko možemo i da nadoknadimo ono što, iz kojeg god razloga, nije moglo da se reši u prošlim generacijama.
Ekipa predstave “Moja zemlja” je velika i mnogo vas se u ovom projektu srelo i upoznalo. Ko je u ovom novom društvu najbrže osvojio tvoje prijateljstvo i zašto?
Htela sam da napišem kliše odgovor i kažem da smo svi postali najbolji drugari, ali ne mogu to da uradim… Nemojte me shvatiti pogrešno, odlično se slažem s celom ekipom, ali moram posebno da izdvojim Nikolu! Nekako sam ga prisvojila kao mlađeg brata, razumemo šta hoćemo da kažemo jednim pogledom. Imamo sličnu energiju i volimo da se raspričamo i glupiramo, ali umemo nekad i da budemo ozbiljni, kad se to od nas traži. Radujem se budućim putovanjima na koje ćemo ići i verujem da ćemo se tu svi zbližiti na neki poseban način.
Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“, nastala je kao deo projekta „Moja zemlja: Omladinsko pozorište kao sredstvo suočavanja s prošlošću“ čiji je nosilac Centar E8, a partnerske organizacije Centar za primenjenu istoriju i Propaganda film. Projekat je podržan od strane Evropske unije i Programa Ujedinjenih nacija za razvoj – UNDP, u okviru šire regionalne inicijative “Podrška EU izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu.“
Sadržaj ovog intervjua isključiva je odgovornost autora i ne održava nužno stavove EU niti UNDP-a.
Razgovarala: Minja Bogavac
Fotografije: Nebojša Babić
Predstava će imati svoja prva izvođenja 4, 5. i 6. novembra, na Sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu. Svoje ulaznice možete kupiti online, na linku.