Glumom se bavi od kada je bila devojčica: punih trinest godina pohađala je časove i radionice u Studiju Centar, kod Nenada Radovića. Igrala je u brojnim predstavama, snimila je nekoliko studentskih filmova i reklama, a omladinskom pozorištu duguje i svoja prva znanja o periodu devedesetih i raspadu Jugoslavije. Igrajući u predstavi “Devedesete u kraju”, razumela je kompleksnost ovog istorijskog perioda, pa je poželela da svoje znanje proširi učešćem u projektu “Moja zemlja”, zasnovanom na kombinaciji pozorišne pedagogije i obrazovnog modula iz oblasti društvenih nauka. Čak i danas, kada studira novinarstvo, njen studentski posao vezan je pozorište. U Narodnom pozorištu, angažovana je kao razvodnica, a omiljeni deo ovog posla za Ninu Đorđević jeste prilika da više puta pogleda sve predstave na repertoaru.
Kako bi se ukratko predstavila? Ko si ti i šta radiš kada ne igraš u predstavi “Moja zemlja” Reflektor teatra?
Zovem se Nina Đorđević, imam 21 godinu i studentkinja sam novinarstva na Fakultetu za medije i komunikacije. Imam brata blizanca i iz nekog razloga to je jedna od prvih stvari koju kažem ljudima kad se predstavljam. Zaljubljenica sam u pozorište i bavim se glumom od malena. Radim kao razvodnica u pozorištu. Volim da pišem, čitam knjige, gledam filmove i idem na žurke.
Kako si došla na ideju da se prijaviš za rad na projektu “Moja zemlja”? Kako si saznala za audiciju i šta te je u ovom projektu motivisalo da se uključiš?
Znam za Reflektor teatar od ranije, a od tetke sam čula da će biti audicija za novu predstavu. Kasnije sam videla objavu na instagramu i odlučila da se prijavim. Dopao mi se sam koncept rada na prestavi koji je uključivao predavanja i radionice, kao i to što svi učesnici imaju mogućnost da učestvuju u kreativnom procesu i doprinose svojim idejama. Nije nam samo dat tekst da ga naučimo i odglumimo. Volim društveno angažovane predstave kao što je ova i bila sam sigurna da je ovo pravi projekat za mene.
Predstava “Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu” bavi se izrazito političkim temama. U javnosti, često čujemo kako današnje mlade ne zanima politika. Šta ti misliš o ovoj tvrdnji? Da li se ona odnosi i na tvoje prijatelje, koleginice, kolege I druge mlade ljude iz tvog okruženja?
Ne smatram da mlade ljude ne zanima politika, iako poznajem dosta ljudi koji za sebe tvrde da su apolitični, a i sama sam do skoro bila jedna od njih. Zato mislim da taj stav proističe iz straha. Straha da ne posedujemo dovoljno znanja da bismo pričali o nekoj temi, straha da ne donesemo neku pogrešnu odluku ili straha da ćemo naići na neistomišljenike i neodobravanje. Od malena nas uče odrasli u našim životima da politika ne treba da nas zanima i da će nam biti lakše ako se u nju ne mešamo i onda i sami poprimamo taj način razmišljanja, koji dođe kao neki odbrambeni mehanizam. A zapravo sve što se dešava oko nas je usko vezano za politiku, te mislim da je nemoguće da nekoga politika ne zanima.
Veoma važna komponenta rada na predstavi “Moja zemlja” bilo je učenje I istraživanje u okviru obrazovnog modula “Devedesete: prošlost koja traje zauvek”… Šta će tebi lično ostati najupečatljiviji utisak iz ovog modula? Šta si bitno novo saznala? Kog predavanja, radionice ili javnog vođenja se prvo setiš, kad pomisliš na naše radionice iskustvenog učenja?
Sve radionice su nam bile jako značajne za rad na ovoj predstavi. Pošto studiram novinarstvo najzanimljivije predavanje mi je bilo o ulozi medija u nacionalističkoj mobilizaciji i ratovima devedesetih koje je vodio Dinko Gruhonjić, novinar i profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Teme kroz koje je ekipa predstave prošla sa timom Centra za primenjenu istoriju, nisu ni lepe, ni lake, ni prijatne. Kako si ti emotivno prošla kroz edukativni deo procesa? Da li te je nešto posebno potreslo i da li želiš da podeliš šta je to bilo?
Tokom celog procesa sam osećala neku vrstu besa koji je praćen osećajem straha i nemoći. Ljuta sam na ceo sistem koji je doveo do svega što se desilo ali i način na koji se ophodio prema žrtvama, kao i na to šta čini da bi se situacija popravila.
Koliko znaš o prostoru bivše Jugoslavije, koji se danas zove “region”? Gde si putovala, imaš li negde prijatelje, gde bi najviše volela da odeš? Postoje li mesta kojih se plašiš i zašto?
Bila sam u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, a tokom TOP festivala u Reflektor teatru sam upoznala dosta mladih i talentovanih ljudi iz dve zemlje. Volela bih da posetim i ostale države iz regiona u kojima nisam bila. Ja se privatno ne plašim, ali kroz narative koje smo upili tokom odrastanja društvo nam je nametnulo strahove od pojedinih mesta. Ne mogu da tvrdim da li su ti strahovi opravdani ili neopravdani, ali smatram da nešto mora da se promeni i da ove strahove ne smemo da prenosimo na buduće generacije.
Kakav je odnos tvoje generacije prema istorijskom nasleđu devedesetih? I koji su ključni izvori odakle mlad čovek, u Srbiji, danas, može da nauči nešto o ovom periodu? … Izvori u smislu: škola, porodica, mediji, filmovi, serije, muzika… ili nešto drugo?
Smatram da su devedesete previše romantizovane od strane moje generacije. Klinci se lože na muziku devedesetih, što se tiče modnih trendova danas je kul obući se kao dizelaš, ali i kao padavičar. Devedesetih je nastalo dosta kultnih filmova, što dodatno utiče na romantizaciju ovog perioda, a dobro poznavanje i citiranje replika iz istih je deo opšte kulture među mladima. Od odraslih slušamo priče o najluđim žurkama ikada i maštamo kako bi bilo da smo mi sami bili tamo. Sa druge strane svi znaju za ratove koji su vođeni na ovim prostorima, znaju za inflaciju i kriminal koji je vladao, ali niko ne priča o tome. U školi se uči samo najosnovnije, a nekad se ni ne stigne do lekcije o devedesetim. Roditelji i ostali odrasli izbegavaju da pričaju o ovom periodu i tako smo prepušteni sopstvenom istraživanju. Barem oni koji su zainteresovani. Imamo na raspolaganju internet i medije koji nisu uvek relevantni izvori. Zato je bitno da ne verujemo apsolutno svemu što pročitamo i čujemo: potrebno je raditi na razvijanju sopstvenog kritičkog mišljenja.
Smatraš li sebe patriotom/patriotkinjom? I naravno: šta je za tebe patriotizam?
Smatram da ne postoji tačna definicija šta je to patriotizam jer za svakog taj pojam predstavlja nešto drugo. Jako je apstraktan. Dosta mladih ne želi da se izjasni da li sebe smatraju patriotom ili patriotkinjom, jer na izjašnjavanje gledaju kao nešto negativno. Plaše se da će naići na osudu od strane drugih ljudi. Za mene je patriotizam osećaj koji imaš prema svojoj državi. Dugo ni ja sama nisam želela da se izjasnim po ovom pitanju, jer nisam bila sigurna kako bih definisala patriotizam. Dosta puta mi se desilo da imam osećaj kako nisam dovoljno dobra patriotkinja – šta god to značilo, a zapravo samo ppo nekim pitanjima, nisam imala iste stavove kao ljudi iz mog okruženja. Danas, sebe smatram patriotkinjom, jer volim svoju državu, volim svoj narod i želim da učestvujem u promenama koje će u budućnosti doprineti boljem životu u mojoj zemlji.
Važno političko pitanje za sve mlade ljude tiče se obrazovanja. Zato nas zanima kako ti vidiš prosvetni sistem u Srbiji, danas? Kakav je tvoj odnos prema obrazovanju, u kontekstu školovanja u doba korone, ekspanzije vršnjačkog i drugog nasilja u školama, štrajkova prosvetnih radnika i slično?
Smatram da je nedopustivo da prosvetni radnici imaju ovako niske plate koje imaju i da dosta problema vezanih za prosvetu proističe upravo odatle! I iskreno, dosta me ovo pitanje nervira. Čini mi se da se uloga prosvetara u društvu, uloga koja je jedna od najbitnijih: da obrazuju decu i izvedu mlade na pravi put, ne ceni dovoljno. Ako sistem ne poštuje prosvetne radnike, kako da očekujemo od dece da ih poštuju?! To znatno utiče na kvalitet nastave i odnos predavača prema deci, ali i na to kakav će odnos deca imati prema nastavi i predavačima. Što se tiče školovanja u doba korone, smatram da su se svi snalazili i radili onako kako su najbolje znali, u tom momentu. Nasilje je ogroman problem u ovoj državi i zabrinjavajuće je koliko ga ima, pogotovo u školama. Škole bi trebalo da predstavljaju sigurno mesto i za decu i za prosvetne radnike, a konstantan strah i nemoć osećaju i jedni i drugi. Zato je potrebno da se svi kolektivno trgnemo i uradimo nešto po tom pitanju.
Politička situacija u svetu, danas, nije ni malo bezopasna, bezbedna ni naivna. Na našim prostorima, shvatili smo – nikada nije ni bila. Kako izgleda odrastati sa takvim saznanjem? Čemu se nadaš, čega se plašiš?
Plašim se mržnje. Nadam se društvu sa više empatije.
Teško pitanje: gde vidiš sebe za deset godina? Ako sve bude idealno i sve baš onako kako si zamislila, gde ćemo doći u jesen 2034. godine, da s tobom napravimo novi intervju?
Volela bih da se bavim nečim što je vezano za pozorište i film, ali i dalje nisam sigurna kojom tačno profesijom, jer obožavam da multitaskujem. Ali, svakako se nadam da ćemo sledeći intervju praviti na premijeri nekog mog budućeg projekta.
U toku edukativne faze rada na predstavi, imala/imao si priliku da saznaš više o prilikama u kojima su odrastali tvoji roditelji i drugi, bliski odrasli ljudi iz tvog okruženja. Šta bi im danas rekla?
Rekla bih im da su jaki kao zemlja.
Šta bi rekla ljudima iz svoje generacije? Šta je važno da znaju, šta treba da rade, koje greške treba da isprave.. i najzad: da li će sve biti i redu i kada?
Najbitnije je učiti iz grešaka i učiniti sve da se ne ponove. Mi ne možemo promeniti ono što se desilo, ali sa znanjima koje posedujemo možemo uticati na izbore koje ćemo praviti u budućnosti. Pošto sam večiti optimista sigurna sam da će jednog dana biti bolje, samo ne mogu da kažem tačno kad. Možda ne možemo sami sve da promenimo, ali možemo da počnemo sa promenom od nas samih.
Ekipa predstave “Moja zemlja” je velika i mnogo vas se u ovom projektu srelo I upoznalo. Ko je u ovom novom društvu najbrže osvojio tvoje prijateljstvo i zašto?
Neke osobe poput Anje, Sare i Đorđa sam poznavala od ranije tako da mi je na početku projekta najlakše bilo da stupim u konverzaciju sa njima. Ipak svi smo se brzo zbližili, pogotovo na TOP festivalu, pa danas za svakog imam samo reči hvale. Drago mi je da sam upoznala toliko mladih, pametnih i talentovanih ljudi koji imaju slična interesovanja kao i ja. Međusobno smo različiti, ali smo svi zajedno zanimljiv “presek generacije”.
Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“, nastala je kao deo projekta „Moja zemlja: Omladinsko pozorište kao sredstvo suočavanja s prošlošću“ čiji je nosilac Centar E8, a partnerske organizacije Centar za primenjenu istoriju i Propaganda film. Projekat je podržan od strane Evropske unije i Programa Ujedinjenih nacija za razvoj – UNDP, u okviru šire regionalne inicijative “Podrška EU izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu.“
Sadržaj ovog intervjua isključiva je odgovornost autora i ne održava nužno stavove EU niti UNDP-a.
Razgovarala: Minja Bogavac
Fotografije: Nebojša Babić Predstava će imati svoja prva izvođenja 4, 5. i 6. novembra, na Sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu. Svoje ulaznice možete kupiti online, na ovom linku.