NINA NIKOLIĆ: NE VOLIM LAŽNI I NIČIM IZAZVANI PATRIOTIZAM

NINA NIKOLIĆ odrasla je u Jagodini. U osnovnoj školi, otkrila je svoju ljubav prema pozorištu na dečijem i omladinskom festivalu DOPS, u koji se uključila kao volonterka. Kasnije, kao učenica gimnazije “Svetozar Marković” počela je da pomaže u organizaciji na čuvenom festivalu Dani komedije. Iskustvo koje je stekla volontiranjem na pozorišnim festivalima u rodnom gradu, presudilo je da studije na Fakultetu političkih nauka, zameni studijama produkcije dramskog i audio-vizuelnog sadržaja. 

U projektu “Moja zemlja” prepoznala je mogućnost da poveže svoja dva interesovanja: političke nauke i pozorišnu umetnost. Poslednje dane pred premijeru predstave “Moja zemlja”, Nina provodi između Jagodine i Beograda, jer u Jagodini radi kao organizatorka aktuelnog festivala DOPS, a u Beogradu učestvuje u finalnim pripremama za predstavu, koja se bavi odnosom mladih Srbije prema pojmu patriotizma. 

Kako bi se ukratko predstavila? Ko si ti i šta radiš kada ne igraš u predstavi “moja zemlja” reflektor teatra?

Ćao, ja sam Nina imam dvadeset i dve godine. Studiram produkciju i trenutno sam treća godina. Takodje sam u organizaciji dečijeg i omladinskog pozorišnog  festivala, koji se održava svakog oktobra u Jagodini, gde sam i zavolela pozorište. U slobodno vreme volim da odlazim na svirke omiljenih bendova, često odlazim u pozorište, gledam iznova domaće serije i kad god nadjem slobodnog vremena sa prijateljima odlazim u prirodu.

Kako si došla na ideju da se prijaviš za rad na projektu “Moja zemlja”? Kako si saznala za audiciju i šta te je u ovom projektu motivisalo da se uključiš?

Već neko vreme pratim rad Reflektor teatra, sviđa mi se način na koji se Reflektor svojim predstavama obraća pozorišnoj publici. Za audiciju sam saznala preko instagrama i odmah sam želela da se prijavim, ali nisam baš bila sigurna da je ovo projekat za mene. Tek kada sam popunila prijavu, otišla na audiciju, a kasnije i na prvu probu, upoznala sam predivne ljude i shvatila: iako ne znam baš mnogo o ovoj temi, želim da kroz proces rada saznam što više. Tako je i bilo!

Predstava “Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu” bavi se izrazito političkim temama. U javnosti, često čujemo kako današnje mlade ne zanima politika. Šta ti misliš o ovoj tvrdnji? Da li se ona odnosi i na tvoje prijatelje, koleginice, kolege i druge mlade ljude iz tvog okruženja?

Bila sam ono dete, koje sedi sa matorcima i sluša šta oni čavrljaju o politici. Valjda se tada i  pojavila moja želja da upišem Fakultet političkih nauka, mada sam od tog fakulteta brzo odustala, jer je u mom slučaju umetnost ipak prevagnula. Uglavnom sam okružena ljudima koji su slični meni, a ja sam se nekako uvek interesovala za aktuelna dešavanja u svojoj zemlji, tako da često kada zaginemo malo duže, u našem društvu se pokrenu ozbiljne poličke teme, gde svi jasno i glasno govorimo, kad smo stručnjaci, iako to nismo. Naravno poznajem i onu drugu stranu, koja govori da ih politika ne zanima, da ne žele da glasaju, jer se u našoj zemlji neće ništa promeniti. Što stvarno ne razumem…  Očigledno je da svaki dan učestvujemo u politici, pa je nekako i logično da nas se tiče i da želimo nekim malim koracima da doprinesemo da živimo bolje i slobodnije, ako je to moguće. Mislim da je takodje, veoma bitno da kroz umetnost progovorimo i o aktuelnim dešavanjima u svojoj zemlji, jer na taj način možemo da dopremo i do onih koji možda mogu nešto i da promene.

Teme kroz koje je ekipa predstave prošla sa timom Centra za primenjenu istoriju, nisu lepe, ni lake, ni prijatne. Kako si ti emotivno prošla kroz edukativni deo procesa? Da li te je nešto posebno potreslo i da li želiš da podeliš šta je to bilo?

Svaka tema je imala odredjenu težinu, verujem da  je svima bilo potresno da slušaju o stvarima kroz koje su prolazili narodi na ovim prostorima, da slušamo o svakodnevnici koju su živeli naši roditelji i porodica…  Ipak, moram da izdvojim naš odlazak u Batajnicu, u naselje Trinaesti maj, gde smo čuli strašne priče o masovnoj grobnici, koja je formirana “tajno”, za vreme rata na Kosovu…  Nisam bila spremna za ono što smo tamo čuli. S jedne strane, kako čovek i da bude spreman za tako teška saznanja? Sa druge strane, mnogo sam o ovome razmišljala: jednostavno mi je čudno što nikada ranije niko iz naše grupe nije čuo za ovo naselje i ovaj događaj. Kako je to moguće? Kako je moguće da niko nikada ovu priču ne pominje u javnosti?! Zašto se uvek krijemo i bežimo od istine, kao da ona pre ili kasnije neće izaći na videlo? 

Koliko znaš o prostoru bivše jugoslavije, koji se danas zove “region”? Gde si putovala, imaš li negde prijatelje, gde bi najviše volela da odeš? Postoje li mesta kojih se plašiš i zašto?

O Jugoslaviji slušam često, kao periodu gde je sve bilo lepo, tako i ja romantizujem taj period, bez obzira što se nisam ni rodila. Posetila sam skoro sve države bivše Jugoslavije, ali nisam bila u Hrvatskoj, tako da bih baš volela da je posetim. Takođe, volela da detaljnije proputujem i kroz ostale države i ne plašim se da to uradim. Upoznala sam dosta ljudi iz regiona, baš preko pozorišta i festivala, pa se nadam se da će to biti slučaj i  turnejom predstave “Moja zemlja”. Unapred se radujem tome.

Kakav je odnos tvoje generacije prema istorijskom nasleđu devedesetih? I koji su ključni izvori odakle mlad čovek, u srbiji, danas, može da nauči nešto o ovom periodu? … izvori u smislu : škola,prodica, mediji, filmovi, serije, muzika… ili nešto drugo?

Zavisi, neki su nezainteresovani, kao i inače, drugi se trude da i u ovom period pronađu nešto pozitivno,   a treći su u fazonu: bilo i ne ponovilo se…  Ko hoće da nauči, informacije su danas makar dostupne, jedino može biti obeshrabrujuće što je teško napraviti dobar odabir. A rekla bih i da  nam svi gore navedeni izvori mogu pružiti makar uvid u sliku stvari. Dosadašnje iskustvo mi govori da porodice ne žele toliko da pričaju o ovom periodu ili pak kada pričaju to budu neka lepa sećanja. Svakako mislim da kroz filmove i muziku, mi mlađe generacije možemo da stvorimo neku širu sliku o tadašnjoj situaciji.

Smatraš li sebe patriotkinjom? I naravno šta je za tebe patriоtizam?

Neka univerzalna definicija patriotizma bi bila ljubav prema domovini. Danas svi preterujemo u svemu, idemo u ekstreme, pogotovo kada se pomene ljubav prema našoj zemlji. Da li sam ja patriotkinja ako osećam bar neku povezanost sa svojom zemljom ili moram aktivno da učestvujem na afirmaciji iste te zemlje, u njenom društvenom ili na primer kulturnom životu? U svakom slučaju, glasno ću reći: JA SAM PATRIOTKINJA! Pa, šta god to značilo…  Ali ipak znam jedno: ne volim lažni i ničim izazvani patriotizam, koji svakodnevno srećem u svom bliskom okruženju. 

Važno političko pitanje za sve mlade ljude se tiče obrazovanja. Zato nas zanima kako ti vidiš prosvetni sistem danas? Kakav je tvoj odnos prema obrazovanju, u kontekstu školovanja u doba korone, ekspanzije vršnjačkog i drugog nasilja u školama, štrajkova prosvetnih radnika? 

Što se tiče pandemije, snašli smo se kako-tako, iako smo bili nepripremljeni… A za vršnjačko nasilje, mislim da dajemo previše negativnih primera, na kojima deca treba da nauče kako ne bi trebalo da se ponašaju, samo što se to “ne” izgubi negde, u prevodu… Nekako mi se čini da sam odrastala u nekim bezbrižnijim vremenima, gde nije bilo toliko interneta i tog negativnog uticaja…  Sada pričam kao neka baba, ali stvarno to mislim: roditelji su me slali u školu i znali su da sam tamo bezbedna. Od tada su se neke stvari  promenile, pritom dosta je loših stvari u tom obrazovnom sistemu, a niko ne pokušava to da ispravi. Ako i pokušavaju, to su pojedinci, koji na žalost od ovih drugih ne mogu da dodju do izražaja.

Teško pitanje: gde vidiš sebe za deset godina? Ako sve bude idealno i sve baš onako kako si zamislila, gde ćemo doći u jesen 2034. Godine, da s tobom napravimo novi intervju?

Ne razmišljam previše o budućnosti, mislim da nikada neće biti idealno, a kako to obično i ide nikad ne bude baš kao što smo zamislili. Zato i ne želim da se previše opterećujem, ali jedino što mi sada pada na pamet jeste da želim da radim neke lepe stvari, ono što mene ispunjava, trenutno su to film i pozorište, ali videćemo šta će vreme pokazati. Ma i na kraju dana, gde god da budem i šta god da radim želim samo pozitivnu energiju oko sebe, za to sam jedino i sigurna.

U toku edukativne faze rada na predstavi, imala si priliku više da saznaš o okolnostima u kojima su odrastali tvoji roditelji i drugi, bliski odrasli ljudi iz tvog okruženja. Šta bi im danas rekla?

Pitala bih ih: od čega ste živeli, ako je bilo nemoguće kupiti nešto? Ako si za celu platu mogao da kupiš kilo limuna, nama je danas mnogo bolje: mi možemo da kupimo jaja za 11 dinara i da jedemo ko ljudi i da budemo siti celog dana… Šalu na stranu,  šta reći ljudima koji su preživeli više različitih režima, nego moja generacija trendova?!  U svakom slučaju mi je jasno da su prolazili kroz strašne periode i izborili se sa svim strahovima i problemima, posle naše edukativne faze sam to prihvatila i sada ih mnogo više razumem.

Šta bi rekla ljudima iz svoje generacije? Šta je važno da znaju,šta treba da rdae, koje greške treba da isprave… i najzad: da li će sve biti u redu i kada?

Rekla bi im da ne odustaju! Nikada! Čini mi se da se svi bore dok su mladi i dok misle da nešto mogu da promene, ali već kad ostare odustaju i više ne veruju u promene . Tako da ako želimo nešto da promenimo moramo da budemo uporni i istrajni, pa makar i ne videli svetlost na kraju tunela. Nemojte da ispravljate tuđe greške, nego pravite svoje, jer stara dobra kaže, na greškama se uči. Ja se stvarno nadam da će biti bolje, možda to ne vidim trenutno, ali iskreno verujem u to. Sve više verujem da je moja generacija svesna naše situacije i isto tako spremna da stvar uzme u svoje ruke, tako je jedino moguće menjati ovu država na bolje, ako nam dozvole.

Ekipa predstave “Moja zemlja” je velika i mnogo vas se  u ovom projektu srelo i  upoznalo. Ko je u ovom novom društvu najbrže osvojio tvoje prijateljstvo i zašto?

Mi smo velika ekipa sa predivnim ljudima koje je lako zavoleti. Nekako smo se svi povezali od samog početka, ali mislim da ćemo se tek zbližiti posle premijere predstave, kada shvatimo kakav smo posao napravili. A tu je i turneja, kojoj se svi radujemo, ljudi se najviše i zbliže kada putuju, zar ne? Baš sam razmišljala da ovo pitanje preskočim, ali ću ipak odgovoriti. Dalje ide, dalje idee… šalim se! Moram da izdvojim najluđu ekipu iz kola, sa kojom često odlazim na probe, to su: Minja, glavni kapetan, Tamara, Nina Đorđević i Anja. Uvek bude zanimljivo sa njima, mada kad sam se vozila sa njima prvi put, nije mi bilo baš sve jedno (Minja, šalim se!)…  ali ako ništa barem nikad ne kasnimo na probu. Dobro,  skoro nikad.

Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“, nastala je  kao deo projekta „Moja zemlja: Omladinsko pozorište kao sredstvo suočavanja s prošlošću“ čiji je nosilac Centar E8, a partnerske organizacije Centar za primenjenu istoriju i Propaganda film. Projekat je podržan od strane Evropske unije i Programa Ujedinjenih nacija za razvoj  – UNDP, u okviru šire regionalne inicijative “Podrška EU izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu.“ 

Sadržaj ovog intervjua isključiva je odgovornost autora i ne održava nužno stavove EU niti UNDP-a. 

Razgovarala: Minja Bogavac 

Fotografije: Nebojša Babić 
Predstava će imati svoja prva izvođenja 4, 5. i 6. novembra, na Sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu. Svoje ulaznice možete kupiti online, na ovom linku.