Njegovo ime je GORAN DIMITRIJEVIĆ, a prijatelji i poznanici znaju ga najpre po nadmiku Godži. Prijatelje i poznanike, Godži ima u Šapcu, Novom Sadu, Beogradu i drugim gradovima Srbije, zahvaljujući velikom broju interesovanja, ali i vremenu i pažnji koje nesebično poklanja zajednici.
Od svoje petnaeste godine, Goran volontira u Kancelariji za mlade, Kulturnom centru Grada Šapca i Šabačkom pozorištu, kao i na manifestacijama kakve su Noć muzeja, ŠLF, Konvencija festivalskih gradova, Konjičke trke, Čivijada, Ruže Lipolista ili festival Pozorišno proleće… Goran je svuda gde može i treba da se pomogne, pa mu nije stran ni jedan vid omladinskog aktivizma. Bavi se muzikom, kao član hora Svi u glas, a pored pevanja u horu piše i komponuje autorske pesme. U rodnom Šapcu, završio je nižu muzičku školu, a zatim i srednju, Školu primenjenih umetnosti. Od muzike, preko likovne umetnosti, do pozorišta – u svemu se oprobao i sve ga zanima.
Osim na kulturnim manifestacijama, Goran redovno volontira u azilu za napuštene pse: neguje ih, leči, čisti njihove bokseve, vodi ih na veterinarske preglede, a ponekad i razdvaja, kada se potuku. Činjenica da pomaže napuštenim životinjama, radeći teške i često opasne poslove, govori o njegovom velikom srcu, posvećenosti i dobronamernosti. Pažnjom i ematijom, osvojio je i ljubav čitave ekipe predstave „Moja zemlja“.
Goran je radnik, umetnik i aktivista. Tihi heroj našeg drušva. Za njega su patriotizam – dela, a ne reči, a strast koja ga pokreće je umetnost. Svuda stiže i ništa mu nije teško. Živi i radi na liniji Šabac – Beograd i skoro svakog dana putuje na ovoj relaciji.
Kako bi se ukratko predstavio, Gorane?
Možda me dosta ljudi zna po tome što volim skoro sve vrste umetnosti, ali ono što da sada još nisam pokazivao su sklonosti prema društvenim i prirodnim naukama. Najkraće rečeno: ja sam samo neko ko još uvek ne zna ko je i ko želi čitav život to da uči i da se unapređuje.
Kako si došao na ideju da se prijaviš za rad na projektu “Moja zemlja”? Šta te je u ovom projektu motivisalo da se uključiš?
Pre nekoliko godina, imao sam čast da sarađujem sa Minjom Bogavac, u mom rodnom Šapcu. Minja je pokrenula Omladinski klub Šabačkog pozorišta, u kom se okupila sjajna grupa mladih. Zajedno smo učili o pozorištu, gledali sve predstave i organizovali razne programe. Počeli smo da radimo i našu, omladinsku predstavu, ali je onda počela i korona, a zatim i mnogo drugih problema… Naše druženje i rad su se završili, po meni gledano, tužno i pre nego što je trebalo. Ponovna prilika da sarađujem sa Minjom i da postanem deo Reflektor teatra mi je zvučala sjajno! Zato sam se prijavio za učešće u ovom projektu. Naravno, konkurencija bila je jako dobra i nisam očekivao da ću proći. Sve je bilo uzbudljivo i osećao sam se kao i te godine kada smo se prijavljivali za Omladinski klub u Šabačkom pozorištu. Takođe, tema koja je ozbiljna je bila dodatna motivacija za prijavu.
Predstava “Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu” bavi se izrazito političkim temama. U javnosti, često čujemo kako današnje mlade ne zanima politika. Šta ti misliš o ovoj tvrdnji? Da li se ona odnosi i na tvoje prijatelje, koleginice, kolege i druge mlade ljude iz tvog okruženja?
Moje mišljenje je da sve mlade zanima politika i da žele da učestvuju, ali kada shvate da postoji neki zid, to ih sve povlači nazad. Ono što je važno je da svaki zid može da se sruši, samim tim do rešenja se može doći. Strah je osnova za mnoge stvari, pa tako i za činjenicu da mlade ne zanima politika. A zapravo prave informacije ne dolaze do njih. I to je jako veliki problem.
Veoma važna komponenta rada na predstavi “Moja zemlja” bilo je učenje i istraživanje u okviru obrazovnog modula “Devedesete: prošlost koja traje zauvek”… Šta će tebi lično ostati najupečatljiviji utisak iz ovog modula? Šta si bitno saznao? Kog predavanja, radionice ili javnog vođenja se prvo setiš, kad pomisliš na naše radionice iskustvenog učenja?
Kada je modul o devedesetim krenuo, imao sam osećaj da neće tu biti toliko tragičnih stvari, jer kao: većinu loših stvari već znaš. Znaš da je rat bio loš, da je mnogo ljudi stradalo, a oni koji su ostali su ostali sa ogromnim traumama…. A onda, shvatiš da je sve mnogo gore i osećaš se užasno. Razmišljaš o tome šta su ljudi sposobni da učine jedni drugima i pitaš se zašto. Razmišljaš kako takvi ratovi počnu i misliš da čovek nikad nije spreman za tako nešto. U isto vreme, osećaš se i privilegovano, jer imaš priliku da saznaš sve to… Mnoge stvari su bile uznemirujuće i terale su me na suze, ali čini mi se da je najbitnije to što su predavanja uspela u meni da probude osećaj kolektivne odgovornosti. Bilo mi je važno da shvatim razliku između krivice i odgovornosti. Krivica je individualna, a odgovornost snosimo svi. Čak i ako nismo bili rođeni tada, odgovorni smo za trenutak u kome živimo danas.
Teme kroz koje je ekipa predstave prošla sa timom Centra za primenjenu istoriju, nisu ni lepe, ni lake, ni prijatne. Kako si ti emotivno prošao kroz edukativni deo procesa? Da li te je nešto posebno potreslo i da li želiš da podeliš šta je to bilo?
Mislim da sam već u prethodnom odgovoru delimično objasnio. Predavanja su bila emotivno iscrpljujuća i uznemirujuća. Posebno se sećam razgovora o silovanjima u ratu i silovanju kao ratnom zločinu.
Koliko znaš o prostoru bivše Jugoslavije, koji se danas zove “region”? Gde si putovao, imaš li negde prijatelje, gde bi najviše voleo da odeš? Postoje li mesta kojih se plašiš i zašto?
Ne znam baš puno, ali sam veoma uzbuđen da saznam dosta toga. Putovao sam više po Srbiji, ali su mi u lepom sećanju i putovanja u Osijek i Zagreb. Sećam se i samog puta i uzbuđenja. Bilo je malo straha, ali sam brzo shvatio da me tamo poštuju, možda i više nego u mojoj državi. U Osijeku sam se oduševio sa ljubaznošću ljudi, cenom kafe i time koliko je grad čist. Možda je to patriotizam? Kad je grad čist, a ljudi ljubazni. A kada bih ljudima rekao odakle sam, čuo bih: “Imamo tamo rođake”. Ja bih se tom rečenicom oduševio. Pa, čak i u Zagrebu, tolikom gradu, ja sam našao ljude koji imaju veze sa Šapcem i ljudima koje znam iz Šapca. Znači li to da smo zapravo svi međusobno povezani, a da ni ne znamo da je tako?! Svakako, radujem se da ponovo svratim u Zagreb i iskreno, jedva čekam. Straha nema, uzbuđenja, puno!
Kakav je odnos tvoje generacije prema istorijskom nasleđu devedesetih? I koji su ključni izvori odakle mlad čovek, u Srbiji, danas, može da nauči nešto o ovom periodu? … Izvori u smislu: škola, porodica, mediji, filmovi, serije, muzika… ili nešto drugo?
Smatram da iz svih navedenih izvora možemo naučiti nešto delimično, ali da opet moramo biti vrlo oprezni kada se radi o tačnosti informacije koja dolazi do nas. Najbolje je pronaći stručnu osobu za to.
Smatraš li sebe patriotom? I naravno: šta je za tebe patriotizam?
Patriotizam za mene znači ljubaznost prema onima koji dolaze u moju zemlju, da bi se ponovo vratili ili tu ili ostali tu. Ja sam recimo, posle samo jednog dana u Zagrebu, osetio želju, a i mogućnost da živim u tom okruženju. Valjda tako u svakoj državi treba da se osećamo.
Važno političko pitanje za sve mlade ljude tiče se obrazovanja. Zato nas zanima kako ti vidiš prosvetni sistem u Srbiji, danas? Kakav je tvoj odnos prema obrazovanju, u kontekstu školovanja u doba korone, ekspanzije vršnjačkog i drugog nasilja u školama, štrajkova prosvetnih radnika i slično?
Uh, jako nezgodno pitanje, ali ja sam neko ko je u velikoj meri osetio posledice sistema i mogao bih da puno pričam na ovu temu. U svemu ima dosta propusta, postoji dosta loših predavača, iako verujem da je većina onih boljih. I to se posebno vidi kada ste kao ja, pa promenite nekoliko škola… Ne kažem da ostali nisu osetili sve što sam ja osetio, ali možda je kod mene sve bilo u nekoj većoj meri, jer ja nisam srpske nacionalnosti. I to je zanimljivo: ja se osećam kao Srbin, ali dugo sam u celom sistemu obrazovanja tretiran kao „nešto posebno i nešto drugačije”. Nikada nisam pitan šta želim. A ono što želim je da budem tretiran na isti način kao i drugi. Nažalost, takve stvari utiče na kvalitet obrazovanja koje dobijamo i to igra veliku ulogu u našim životima. Dobri predavači padaju pod iskušenjima onih koji ne shvataju šta znači jedan obrazovni sistem. Verujem da treba raditi na obe strane: sa učenicima i sa profesorima. Samo na taj način možemo da napravimo sistem, koji ide ka dobrobiti čovečanstva.
Politička situacija u svetu, danas, nije ni malo bezopasna, bezbedna ni naivna. Na našim prostorima, shvatili smo – nikada nije ni bila. Kako izgleda odrastati sa takvim saznanjem? Čemu se nadaš, čega se plašiš?
Nada poslednja umire, naravno da se nadam boljitku. Svake godine sve manje i manje, ali uvek kada okreneš leđa i kažeš da je sve gotovo, shvatiš da ima još vrednih stvari za koje se treba boriti… Osećam strah i strah je ogroman, ali kada smo zajedno, lakše ćemo ga predbroditi. A to je valjda i smisao svega. Zajedništvo u zla vremena. Mada, nikada nisu bila dovoljno dobra vremena.
Teško pitanje: gde vidiš sebe za deset godina? Ako sve bude idealno i sve baš onako kako si zamislio, gde ćemo doći u jesen 2034. godine, da s tobom napravimo novi intervju?
Pre, kada sam bio mlađi, verovao sam da je budućnost ostvarenje mojih snova: bogastvo, zdravlje i potomstvo. Danas, razmišljam ovako: ukoliko za deset godina budem imao kućicu, bašticu, par životinjica i neku mirnu šumicu, biću prezadovoljan! Mir je neprocenjiv, ali možda me i život odnese na neki drugi kraj zemlje… Mislim: Zemlje, kao planete.
U toku edukativne faze rada na predstavi, imao si priliku da saznaš više o okolnostima u kojima su odrastali tvoji roditelji i drugi, bliski odrasli ljudi iz tvog okruženja. Šta bi im danas rekao?
Ne znam šta bih im rekao, ali ono što bih voleo da im kažem je: Danas možete da odmorite. A ja ne znam da li je bilo gore tada ili sada. Dok ne bude bolje, mi smo ljudi koji su bili mladi u tako strašna vremena, da ne smem ništa da kažem osim da sam tu da zajedno procesuiramo sve.
Šta bi rekla/rekao ljudima iz svoje generacije? Šta je važno da znaju, šta treba da rade, koje greške treba da isprave.. i najzad: da li će sve biti i redu i kada?
Ja nemam snagu da im kažem bilo šta osim da prate svoje srce. Nikome nije lako, pa da, ako mogu, ne otežavaju drugima. Nikada neće biti sve u redu, ali za neki boljitak uvek moramo da se borimo.
Ekipa predstave “Moja zemlja” je velika i mnogo vas se u ovom projektu srelo i upoznalo. Ko je u ovom novom društvu najbrže osvojio tvoje prijateljstvo i zašto?
Ponosan sam na grupu sa kojom radim, jer su ovi ljudi verovatno deo nekog procenta najboljih i najangažovanijih mladih u Srbiji danas. Prosto ne nekada zapanji činjenica da radim sa njima ovu predstavu. Svi su zanimljivi i pametni i sanjaju velike snove… Ovim putem, ja bih hteo da pozdravim i sve učesnike u projektu „Moja zemlja“ koji iz nekog razloga, nisu mogli da nastave rad na predstavi. Četvrtog, petog i šestog novembra, igraćemo i za vas i u našim srcima, očima i mislima, bićete s nama… Uf, ovo totalno zvuči kao ljudi više nisu sa nama, a biće verovatno u publici, ali svejedno: puno vas volim i verujem da svi ostali učesnici misle isto!
Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“, nastala je kao deo projekta „Moja zemlja: Omladinsko pozorište kao sredstvo suočavanja s prošlošću“ čiji je nosilac Centar E8, a partnerske organizacije Centar za primenjenu istoriju i Propaganda film. Projekat je podržan od strane Evropske unije i Programa Ujedinjenih nacija za razvoj – UNDP, u okviru šire regionalne inicijative “Podrška EU izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu.“
Sadržaj ovog intervjua isključiva je odgovornost autora i ne održava nužno stavove EU niti UNDP-a.
Fotografije: Nebojša Babić
Predstava će imati svoja prva izvođenja 4, 5. i 6. novembra, na Sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu. Svoje ulaznice možete kupiti online, na ovom linku.