VANA VUKOVIĆ je jedna od najmlađih učesnica u projektu „Moja zemlja“. Tokom rada na ovoj predstavi, napunila je osamnaest godina. U budućnosti, želela bi da se bavi filmom, pa je ove godine zaokupljena pripremama za prijemni ispit, na katedri za filmsku režiju. Redovna je na projekcijama u Muzeju kinoteke, a sa velikom pažnjom proučava i stručnu literaturu, vezanu za film. U toku letnjeg raspusta, kada je ekipa predstave „Moja zemlja“ intenzivno radila sa timom Centra za primenjenu istoriju, Vana je neko vreme provela na letnjem kampu, u Velikoj Britaniji, kao i na putovanjima, po regionu… Nije želela da je to spreči u praćenju predavanja i radionica, pa je tako predložla da modul „Devedesete: prošlost koja traje zauvek“, u jednom periodu – prati online. Tako se čitava grupa navikla da je Vana „tiha devojčica“ koja „živi u kompjuteru“… Kada se najzad vratila u Beograd i nastavila da dolazi na radionice, ostatak ekipe bio je prijatno iznenađen njenim kritičkim komentarima i dobrim zapažanjima. Tako je od „tihe devojčice“ postala „pametna devojčica“ , čije zrelo promišljanje o umetnosti i društvu, ne prestaju da oduševljavaju ostatak ekipe.
Kako bi se ukratko predstavila? Ko si ti i šta radiš kada ne igraš u predstavi “Moja zemlja” Reflektor teatra?
Zovem se Vana Vuković i trenutno pohađam četvrti razred društvenog smera XIV beogradske gimnazije. Pored pozorišta mnogo volim i film. Često idem u Kinoteku da gledam filmove, a ako ih ne gledam, onda ih snimam, sa prijateljima. U poslednje vreme sam počela da spremam kolače što mi je postao novi hobi. Volim da šetam, slikam zalaske sunca, učestvujem u debatama i naravno obožavam pse i mačke… Ovom prilikom, šaljem pozdrav za moja dva psa i mačora!
Kako si došla na ideju da se prijaviš za rad na projektu “Moja zemlja”? Kako si saznala za audiciju i šta te je u ovom projektu motivisalo da se uključiš?
Volontirala sam u Omladinskom klubu Reflektor teatra, nekoliko meseci tokom 2022. godine. Pogledala sam čitav repertoar ovog pozorišta i nastavila sam da pratim Reflektor na društvenim mrežama, što mi je i pomoglo da saznam za audiciju. Tema me je mnogo zainteresovala. Želela sam da vidim kako se predstava pravi od nule i da saznam više o Jugoslaviji i devedesetim godinama.
Predstava “Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu” bavi se izrazito političkim temama. U javnosti, često čujemo kako današnje mlade ne zanima politika. Šta ti misliš o ovoj tvrdnji? Da li se ona odnosi i na tvoje prijatelje, koleginice, kolege i druge mlade ljude iz tvog okruženja?
Težim da se družim sa ljudima koji imaju slične stavove kao i ja tako da su moji prijatelji zainteresovani za politiku i savremena dešavanja. Kada pogledam celu moju generaciju ne mogu da kažem da ih ne zanima politika, ali ne žele da pričaju o tome. Mislim da je posledica svega toga strah od osuđivanja, ali i neznanje. Nema baš puno mesta gde mladi mogu da pričaju otvoreno o politici. Odmah odbacimo školu, a u kućama se često kaže: „Mlad si ti još, ništa ne znaš“ što naravno doprinosi neznaju i zatvorenosti.
Veoma važna komponenta rada na predstavi “Moja zemlja” bilo je učenje i istraživanje u okviru obrazovnog modula “Devedesete: prošlost koja traje zauvek”… Šta će tebi lično ostati najupečatljiviji utisak iz ovog modula?
Najveći utisak mi je ostavila sama atmosfera. Pre nego što su predavanja počela bila sam baš skeptična. Nisam znala ništa o temama, plašila sam se kako će sve da izgleda i da li će biti tenzije. Posle par predavanja, svi smo se opustili i mogli smo otvoreno da pričamu. Svako je mogao da pita šta želi i niko se ni u jednom trenutku nije osetio nelagodno. Bez takve prijateljske i opuštene atmosfere mislim da ova predavanja ne bi imala isti efekat. Radionica koju bih izdvojila je sigurno „Svakodnevni život Beograđana tokom devedesetih“, koju smo na Festivalu javne istorije, prošli sa Tamarom Šmidling. Od malena slušam kako su plate bile milioni i kako se švercovao benzin u flašama, ali nikada nisam ušla dublje u to… Na ovoj radionici smo imali priliku da vidimo i predmete iz devedesetih kao što su kasete, recepti, novčanice sa gomilom nula… Gledali smo reklame za tadašnje banke – tada sam prvi put čula za Dafinu Milanović i drugog lika kojeg su u javnosti zvali „Gazda Jezda“. Oni su imali banke sa sistemima „piramidalne štednje“ i ljudi su, ispred tih banaka, u redovima čekali da budu opljačkani. Gledali smo i televizijske emisije iz ovog perioda (i tad se snimao „Utisak nedelje“), kao i muzičke spotove. To su uglavnom bili snimci sa Jutjuba – svima su dostupni, ali za moju generaciju, koja je rođena nakon devedesetih, ti snimci kao da ne postoje, jer mi ne znamo šta i kako bismo tražili. Da bi naša generacija mogla zaista da razume tu arhvsku građu, potreban nam je neko da nas kroz to vodi i da nam daje objašnjenja. Prva stvar koja mi padne napamet, kada se setim ove radionice je TV reklama u kojoj palma (drvo palme!) nosi opanke i igra kolo. To je samo jedan beznačajni detalj, ali po ljudima koji pamte devedesete, moglo je da se vidi kako je ovaj kratki snimak, pokrenuo neka potisnuta sećanja. Nisam znala da kažem da li ih je palma koja đuska kolo nasmejala ili rastužila.
Teme kroz koje je ekipa predstave prošla sa timom Centra za primenjenu istoriju, nisu ni lepe, ni lake, ni prijatne. Kako si ti emotivno prošla kroz edukativni deo procesa? Da li te je nešto posebno potreslo i da li želiš da podeliš šta je to bilo?
Teme koje smo obrađivali nisu bile lake ni zabavne. Većina mladih koji nisu živeli u Jugoslaviji zamišljaju taj period kao neku vrstu bajke sa lošim krajem. Predavanja su mi pomogla da se barem malo približim tom periodu i ako ću ga ja uvek posmatrati na drugačiji način od mojih roditelja koji su to preživeli. Drago mi je što sam imala tu privilegiju da čujem predavanja stručnjaka.
Koliko znaš o prostoru bivše Jugoslavije, koji se danas zove “region”? Gde si putovala, imaš li negde prijatelje, gde bi najviše volela da odeš? Postoje li mesta kojih se plašiš i zašto?
Moja velika želja je da obiđem sve države bivše Jugoslavije. Od pre par godina sam sa mojim roditeljima počela da obilazim Hrvatsku. Bili smo u Zagrebu koji je predivan grad. Obišli smo i par ostrva kao što su Korčula, Hvar, Mali Lošinj… Lično nikada nisam imala nikakav strah da putujem u neku državu bivše Jugoslavije, ali sam srela mnogo ljudi koji su ga imali. Moji roditelji su pokušavali da pozovu par prijatelja da idu sa nama u Hrvatsku, ali naravno niko nije smeo, kako bi rekli „zbog tablica“… Veoma se radujem turneji predstave „Moja zemlja“ koja sledi nakon premijere. Jedva čekam da vidim Sarajevo, Mostar i Prištinu!
Kakav je odnos tvoje generacije prema istorijskom nasleđu devedesetih? I koji su ključni izvori odakle mlad čovek, u Srbiji, danas, može da nauči nešto o ovom periodu? … Izvori u smislu: škola, porodica, mediji, filmovi, serije, muzika… ili nešto drugo?
Kao što sam već spomenula moja generacija ne vidi devedesete kao stvaran događaj već kao neku vrstu priče. Mogu iz ličnog iskustva da kažem da ne postoji puno izvora iz kojih bi mlada osoba mogla da nauči nešto o devedesetima. U školi se naravno lekcije izbegavaju i preskaču. Filmovi su zanimljivi na ovu temu, ali nikada nisu najpouzdanije sredstvo za učenje istorije. Muzika i ne može puno da nas nauči, ali može da nam pokaže deo kulture tog vremena. U većini porodica se teme kao što su devedesete izbegavaju, tako da mladi u Srbiji danas više znaju o istoriji Amerike, nego o Jugoslaviji i devedesetim. Ni ja pre predavanja nisam znala puno o devedesetim, zato što je većina priča koje čuješ subjektivna, to nisu pouzdane informacije. Smatram da bi ovakva predavanja koja smo imali u ovom projektu morala da budu više dostupna mladima zato što sam sigurna da postoji još ljudi koji žele da nauče o devedesetim, ali nažalost nemaju pouzdane izvore informacija. Kad kažem da postoje mladi koji bi želeli da uče o devedesetim, ne mislim da su u pitanju neke priče, imena ili datumi. Mislim da su devedesete lekcija iz koje se uči mnogo o našoj zemlji, danas. Mnogo o manipulacijama, koje i danas primećujemo, u medijima… i mnogo političkoj prošlosti, zemalja u regionu. A kada znaš prošlost, možeš bolje da razumeš sadašnjost.
Smatraš li sebe patriotkinjom? I naravno: šta je za tebe patriotizam?
Iskreno, ne bih sebe nazvala patriotkinjom. Mislim da se ta reč danas previše koristi i zloupotrebljava. Radije bih sebe nazvala odgovornom građankom. Za mene je patriotizam kada neko izađe na izbore da glasa, ode na proteste, ne zagađuje okolinu i pokušava da pomogne svojoj zemlji.
Važno političko pitanje za sve mlade ljude tiče se obrazovanja. Zato nas zanima kako ti vidiš prosvetni sistem u Srbiji, danas? Kakav je tvoj odnos prema obrazovanju, u kontekstu školovanja u doba korone, ekspanzije vršnjačkog i drugog nasilja u školama, štrajkova prosvetnih radnika i slično?
Obrazovni sistem kao i zdravstveni sistem je jedan od ključnih u Srbiji, a najmanje se u njega ulaže. Škola više nije prioritet. Svi gledaju kako nešto da završe brže i lakše bez neke potrebe za znanjem. U školama je najvažnije da se ispuni program koji odabira ministarstvo, a ne pravo znanje. Profesori se ne cene i nemaju autoritet. Korona je doprinela tome da se napravi velika rupa u obrazovanju mladih koja teško može da se nadoknadi. Nasilja u školama je uvek bilo, ali je tužno što je o tome tek počelo da se priča nakon tragedije u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“. U većini obrazovnih ustanova, danas, vlada strah. Đaci se plaše da se tako nešto ne ponovi, a profesori se plaše za svoje pozicije i da ne smeju da izađu na proteste. Stav mladih da je najgore što može da ti zapadne od poslova da radiš u prosveti, govori o odnosu društva prema obrazovanju i šta se danas ceni, a to definitvno nisu profesori i škola.
Teško pitanje: gde vidiš sebe za deset godina? Ako sve bude idealno i sve baš onako kako si zamislila, gde ćemo doći u jesen 2034. godine, da s tobom napravimo novi intervju?
Nikada ništa neće biti savršeno. Jedino što me plaši je odlazak mladih ljudi iz Srbije, pogotovo obrazovanih. Nadam se da će se jednog dana broj odlazaka smanjiti i da ćemo da počnemo da se borimo za osnovna ljudska prava koja nam pripadaju. Nadam se da će se smanjiti strah koji trenutno vlada među ljudima.
Za deset godina ja ću imati 28 godina. Nadam se da ću se baviti filmom. Želela bih da snimam filmove koji se bave aktuelnim temama, problemima u društvu. Valjda ću za deset godina u intervjuu moći da kažem da sam aktivistkinja i da se situacija u Srbiji barem malo poboljšala. Imam veliku želju da obiđem Ameriku o kojoj toliko slušam u filmovima i medijima, da vidim da li zaista postoji takozvani „american dream“… I najvažnije od svega: nadam se da ću ostati u kontaktu sa divnim ljudima koje sam upoznala na radu ovog projekta i da ćemo zajedno nastaviti da stvaramo!
U toku edukativne faze rada na predstavi, imala si priliku da saznaš više o prilikama u kojima su odrastali tvoji roditelji i drugi, bliski odrasli ljudi iz tvog okruženja. Šta bi im danas rekla?
Rekla bih da je važno da pričaju o tome šta se desilo. Da prenesu svoja iskustva i uče na greškama. Naravno da veruju u mlade ljude ovde i da će sve na kraju izaći na dobro.
Šta bi rekla ljudima iz svoje generacije? Šta je važno da znaju, šta treba da rade, koje greške treba da isprave.. i najzad: da li će sve biti i redu i kada?
Cenite obrazovanje! Naučite medijsku pismenost bez koje se ne može i nemojte da dozvolite da vas društvene mreže progutaju i manipulišu. Naučite da kritički razmišljate i da ne osuđujete druge lako. Dopustite ljudima da budu drugačiji, da iskažu sebe. Nije sve u novcu i slavi zato što je znanje koje se stekne u školi i u toku života nešto što niko ne može da vam oduzme, a pratioce na instagramu može.
Ekipa predstave “Moja zemlja” je velika i mnogo vas se u ovom projektu srelo i upoznalo. Ko je u ovom novom društvu najbrže osvojio tvoje prijateljstvo i zašto?
Veoma sam zahvalna što sam upoznala ovako divne ljude u toku rada na predstavi „Moja zemlja“. Svi su otvoreni, ne osuđuju, kritički razmišljaju. Rad u pozorištu je težak. Svako od nas ima obaveze pored ovog projekta kao što su srednja škola, fakultet, posao… ali je svako zbog posvećenosti izdvojio vreme da se uključi i bavi ovom predstavom, od marta meseca pa sve do sada. Izdvojila bih Teodoru koja je veoma posvećena onome što studira, a to je italijanski jezik. Bavi se kreativnim stvarima kao što je na primer prevođenje filmova. Nina Nikolić ili kako je zovemo Nina Ni je veoma zabavna, ima zaraznu energiju i uspeva pored ovog projekta da se posveti volontiranju na filmskim festivalima i snimanju serija i filmova. Ne mogu da ne spomenem i Ninu Đorđević koja je veoma talentovana, pored pisanja i za glumu. Ima sjajan stil i uvek kul cegere i bedževe. Sve u svemu: sjajna ekipa!
Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“, nastala je kao deo projekta „Moja zemlja: Omladinsko pozorište kao sredstvo suočavanja s prošlošću“ čiji je nosilac Centar E8, a partnerske organizacije Centar za primenjenu istoriju i Propaganda film. Projekat je podržan od strane Evropske unije i Programa Ujedinjenih nacija za razvoj – UNDP, u okviru šire regionalne inicijative “Podrška EU izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu.“
Sadržaj ovog intervjua isključiva je odgovornost autora i ne održava nužno stavove EU niti UNDP-a.
Razgovarala: Minja Bogavac
Fotografije: Nebojša Babić
Predstava će imati svoja prva izvođenja 4, 5. i 6. novembra, na Sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu. Svoje ulaznice možete kupiti online, na ovom linku.