MILA STANKOVIĆ ima dvadest tri godine, studira na Pravnom fakultetu, a kroz svoje odrastanje kontinuirano se bavila pozorištem i muzikom, i to ne bez uspeha. Od kada je u Reflektor teatar stigla njena prijava za audiciju u predstavi „Moja zemlja“ imali smo visoka očekivanja, jer je Mila svoje prve umetničke korake napravila u čuvenom Teatru Gimnazijalac iz Lebana: srednjoškolskom pozorištu koje se u stručnim krugovima pozorišnih i dramskih pedagoga, uvek navodi kao primer najboljeg srednjoškolskog pozorišta u Srbiji. Gimnazijalci iz Teatra Gimnazijalac, u široj pozorišnoj zajednici, poznati su kao mladi teatarski revolucionari, a Mila Stanković igrala je zapažene uloge, u njihovim ključnim predstavama. Očekivali smo da bude više nego dobra, pa se ispostavilo se da visoka očekivanja ekipe Reflektor teatra, ni u jednom trenutku nisu bila previsoka za Milu.
Privatno skromna, pristojna, nenametljiva, pa čak i donekle povučena devojka, onog trenutka kad stane na scenu, Mila postaje zvezda, koja svojom snažnom energijom osvaja punu pažnju gledalaca. Pored glumačkog, Mila ima i izrazit pevački talenat, pa je tokom odrastanja stekla i poluprofesionalno pevačko iskustvo: često ima nastupe i svirke u pabovima i klubovima, uz muzičku pratnju svojih bliskih prijatelja. Ipak, najveći deo vremena odgovorno posvećuje obavezama na fakultetu, a plan joj je da završi pravosudni ispit i profesionalno se ostvari kao advokatica.
Kako bi se ukratko predstavila? Ko si ti i šta radiš kada ne igraš u predstavi “Moja zemlja” Reflektor teatra?
Studentkinja sam na Pravnom fakultetu. Ipak, umetnost i ljubav su srž mog bića, pa kada nisam na fakultetu punim baterije kroz zagrljaje, Sunce, životinje, duge šetnje, pozorište, poeziju, muziku i slikanje.
Kako si došla na ideju da se prijaviš za rad na projektu „Moja zemlja”? Kako si saznala/saznao za audiciju i šta te je u ovom projektu motivisalo da se uključiš?
Za audiciju sam saznala od Dušana Blagojevića, mog profesora i čoveka pored koga sam spoznala koliko su gluma i igra kroz istu oslobađajući, kada sam u srednjoj školi postala deo Teatra Gimnazijalac koji je on vodio. Kao da je osetio koliko mi fali da budem deo nekog kreativnog procesa, da se igram i da učim na sceni. Samo mi je poslao link za prijavu koju sam popunila i poslala bez previše razmišljanja, iako sam tome sklona… Pored ljubavi prema glumi, presudnu ulogu u mom interesovanju za ovu predstavu imala je tema kojom se bavi predstava, jako bitna, a malo poznata meni i generaciji kojoj pripadam, obrađena na temeljan, interaktivan i sistematičan način. Projekat je spojio moje interesovanje za prava – dakle za društvo, sa ljubavlju koju imam prema umetnosti.
Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu” bavi se izrazito političkim temama. U javnosti, često čujemo kako današnje mlade ne zanima politika. Šta ti misliš o ovoj tvrdnji? Da li se ona odnosi i na tvoje prijatelje, koleginice, kolege i druge mlade ljude iz tvog okruženja?
Apolitičnost kao da postaje sve veći trend među mojim vršnjacima, i to mislim da nije zbog toga sto ih politika ne zanima, već zbog toga što im se ona gadi. Odbijam da verujem da ih ne interesuje, pre svega zato što se politika toliko meša u život čoveka u Srbiji, od obrazovanja do zaposlenja, preko medija… Politika direktno utiče na naš život, pa mi ta čuvena reč apolitičnost zapara uši čim je čujem. Takođe, mislim da mladi postaju sve svesniji da nam stariji sunarodnici ostavljaju u nasleđe sve greške koje su činjene na ovoj teritoriji i da na nama ostaje da vidimo šta ćemo i kako ćemo da se nosimo sa njima.
Veoma važna komponenta rada na predstavi „Moja zemlja” bilo je učenje i istraživanje u okviru obrazovnog modula „Devedesete: prošlost koja traje zauvek”… Šta će tebi lično ostati najupečatljiviji utisak iz ovog modula? Šta si bitno novo saznala? Kog predavanja, radionice ili javnog vođenja se prvo setiš, kad pomisliš na naš put iskustvenog učenja?
Kao studentkinji Pravnog fakulteta, bilo mi je veoma važno da čujem o tome kako se sudi za ratne zločine. Ne samo kada su u pitanju ratovi na prostoru bivše Jugoslavije. Na jednom od predavanja, malo smo dublje ušli u pitanje kako se sudilo za ratne zločine, u drugim ratovima. Filozofkinja Daša Duhaček, govorila nam je o teorijskim radovima Hane Arent, nastalim na analizama suđenja nacistima. To je bilo jedno od uvodnih predavanja, pa mi je bilo interesantno što smo odmah otvorili ključne pojmove iz oblasti prava i pravde… Takođe, bilo mi je veoma važno da čujem teze Hane Arent o banalnosti zla.
Teme kroz koje je ekipa predstave prošla sa timom Centra za primenjenu istoriju, nisu ni lepe, ni lake, ni prijatne. Kako si ti emotivno prošla kroz edukativni deo procesa? Da li te je nešto posebno potreslo i da li želiš da podeliš šta je to bilo?
Na radionicama dobila sam mnoge informacije koje pre toga nisam znala, ali najveći utisak je na mene ostavila poseta spomeniku ‘Zašto?’ posvećenom žrtvama stradalim prilikom bombardovanja zgrade RTS-a. Nakon predavanja sam odgledala i dokumenrac snimljen o tome koji me je jako potresao. U situaciji u kojoj svi znaju da će zgrada biti bombardovana, ljudima se preti otkazom ukoliko napuste svoja radna mesta, država žrtvuje šesnaest ljudi, a u mojoj glavi još uvek vrišti pitanje: ZAŠTO?
Kakav je odnos tvoje generacije prema istorijskom nasleđu devedesetih? I koji su ključni izvori odakle mlad čovek, u Srbiji, danas, može da nauči nešto o ovom periodu? … Izvori u smislu: škola, porodica, mediji, filmovi, serije, muzika… ili nešto drugo?
Nije baš najjednostavnije za mladu osobu u Srbiji da se informiše o devedesetima. Preko udžbenika u kojima se nalaze selektivne informacije o kojima se retko kad i govori na časovima, jer se ove teme obrađuju uvek na poslednjoj godini, pred raspust, do roditelja koji često ne žele ili misle da nema potrebe razgovarati o tome, mogu slobodno da kažem da su radionice kojima smo prisustvovali bile privilegija nama kao grupi.
Koliko znaš o prostoru bivše Jugoslavije, koji se danas zove “region”? Gde si putovala, imaš li negde prijatelje, gde bi najviše volela/voleo da odeš? Postoje li mesta kojih se plašiš i zašto?
Kroz gostovanja na festivalima Teatra Gimnazijalac u srednjoj školi, uspela sam da upoznam i povežem sa mnogo mladih ljudi iz regiona, imali smo zajedničke radionice i zajedno govorili na temu Jugoslavije, ratova i svih haosa koji su se dešavali na ovim teritorijama. Drago mi je što mnogi mladi ljudi nisu zatrovani mržnjom i ja sam jedna od njih. Raduje me turneja koja će se desiti sa ovom predstavom, putovanja, druženje, novi ljudi, neka mesta koja do sada nisam posetila, a imam veliku želju. Dok se turneja ne desi na mojoj listi posećenih država bivše Jugoslavije nalaze se Bosna, Hrvatska, Crna Gora i Makedonija, a mesta u koja bih se uvek rado vratila su Sarajevo i Zagreb.
Smatraš li sebe patriotkinjom? I naravno: šta je za tebe patriotizam?
Mislim da je danas sam termin patriotizam malo zaprljan, da ga svako koristi i da više ni sama ne znam šta je patriotizam i biti patriotkinja – šta tačno to podrazumeva? Za mene su patriotizam ljudi i kultura, moja kuća u Lebanu, moja porodica, moji prijatelji, naše reke, priroda, naša tradicija, trube, gostoprimstvo… Za mene je moja zemlja moj dom. Sve ovo za mene znači ljubav… Ipak, u mom domu nije sve sjajno, nekad čak i deluje kao najhladnije mesto na svetu. Tada ljubav prati i odgovornost. Voleti svoju zemlju znači i ustati protiv nepravde, težiti slobodi koja se ne dobija, za koju se treba boriti, kako bi naša zemlja zaista bila mesto za sve nas.
Važno političko pitanje za sve mlade ljude tiče se obrazovanja. Zato nas zanima kako ti vidiš prosvetni sistem u Srbiji, danas? Kakav je tvoj odnos prema obrazovanju, u kontekstu školovanja u doba korone, ekspanzije vršnjačkog i drugog nasilja u školama, štrajkova prosvetnih radnika i slično?
Na jednom festivalu na kome sam dobila nagradu za ulogu u predstavi u kojoj sam tada igrala — nakon dodele pričala sam sa jednim od članova žirija, očekujući da mi kaže kako treba da upišem glumu, kako me vidi u tome… Ipak, na moje, a i na opšte iznenađenje grupe, on je rekao da treba da budem učiteljica. Samo sam se nasmejala, ali tada sam prvi put ozbiljno razmislila o tome. Rekao je da odatle sve polazi, kako deci treba neko ko će da ih motiviše, ko će da podstiče kreativnost kod njih i koga će zaista da zanimaju ta deca. On je bio u potpunosti u pravu. Znam koliko su meni takvi ljudi značili, a koliko ih je malo bilo i koliko se sve to odražava na decu i na samo obrazovanje. Generalno, stičem utisak da su deca sve više prepuštena samoj sebi, kroz to kako će se i koliko informisati i koliko naučiti, do toga kako će psihički prolaziti kroz proces obrazovanja. Mislim i da se u našoj državi već ozbiljno vide posledice toga.
Politička situacija u svetu, danas, nije ni malo bezopasna, bezbedna ni naivna. Na našim prostorima, shvatili smo – nikada nije ni bila. Kako izgleda odrastati sa takvim saznanjem? Čemu se nadaš, čega se plašiš?
Odrastamo u svetu vladavine moćnijeg gde nema pravila i gde ništa više toliko ne može da iznenadi čoveka. Stanje u svetu i istorija nam pokazuju da se sve može ponoviti ili desiti i nama i promeniti nam živote zauvek, tako da se trudim da živim u sadašnjem trenutku i ne razmišljam puno o tome, jer to ume da me uplaši.
Teško pitanje: gde vidiš sebe za deset godina? Ako sve bude idealno i sve baš onako kako si zamislila, gde ćemo doći u jesen 2034. godine, da s tobom napravimo novi intervju?
Sve ukazuje na to da ću se baviti advokaturom i možda doprineti da ovo društvo bude makar malo pravdenije. U svetu maštarija – volim da mislim da ću u budućnosti imati svoj atelje, konačno kupiti svoj klavir, imati kućicu negde pored mora, sagraditi prihvatilišta za napuštene životinje i puno putovati. Iako sve ovo zvuči super, vremenom sam počela da sve više cenim i budem zahvalna na malim stvarima, pa se tako nadam se da ću se za deset godina smejati, voleti i plesati malo više.
U toku edukativne faze rada na predstavi, imala si priliku da saznaš više o okolnostima u kojima su odrastali tvoji roditelji i drugi, bliski odrasli ljudi iz tvog okruženja. Šta bi im danas rekla? … Sa druge strane, šta bi rekla ljudima iz svoje generacije?
Mislim da bih istu stvar rekla i jednima i drugima. Traume se neće izlečiti ako se ne govori o njima, promene se neće desiti ako ne naučimo iz grešaka. Kada ljudi budu bolji i svet će biti bolje mesto i možda baš tada sve bude u redu.
Ekipa predstave „Moja zemlja” je velika i mnogo vas se u ovom projektu srelo i upoznalo. Ko je u ovom novom društvu najbrže osvojio tvoje prijateljstvo i zašto?
Mislim da svi zajedno činimo ovu grupu baš onakvom kakva treba da bude i da bez bilo koga ne bi bilo to to – tako da će tako ostati i ovde. Svi vas grlimo i jedva vas čekamo na premijeri!
Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“, nastala je kao deo projekta „Moja zemlja: Omladinsko pozorište kao sredstvo suočavanja s prošlošću“ čiji je nosilac Centar E8, a partnerske organizacije Centar za primenjenu istoriju i Propaganda film. Projekat je podržan od strane Evropske unije i Programa Ujedinjenih nacija za razvoj – UNDP, u okviru šire regionalne inicijative “Podrška EU izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu.“
Sadržaj ovog intervjua isključiva je odgovornost autora i ne održava nužno stavove EU niti UNDP-a.
Razgovarala: Minja Bogavac
Fotografije: Nebojša Babić
Predstava će imati svoja prva izvođenja 4, 5. i 6. novembra, na Sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu. Svoje ulaznice možete kupiti online, na ovom linku.