U novoj epizodi podkasta Talking Box, u okviru kampanje „Gradimo pozorište zajedno“, dramaturškinja i aktivistkinja Maja Pelević analizira svoj nesvakidašnji put od rada u velikim institucijama kulture, poput Narodnog pozorišta, do potpune kreativne slobode na nezavisnoj sceni. Kroz razgovor o transformaciji postindustrijskih prostora u nove centre kulture, Pelević objašnjava zašto je odabrala status samostalne umetnice nasuprot institucionalnim ograničenjima i „mekoj cenzuri“ koja parališe javne ustanove. Poseban fokus stavljen je na njen istraživački projekat „Oni žive“, u kojem je 2012. godine, infiltracijom u političke partije i korišćenjem dramaturških metoda, razotkrila mehanizme partokratije i testirala granice umetničkog kompromisa.

Razgovor osvetljava i širi društveni kontekst, od tradicije uličnog otpora dugog tri decenije do značaja građanskog samoorganizovanja kroz horizontalne zborove, koje Maja vidi kao ključnu tekovinu savremenih protesta i prostor istinske direktne demokratije. Uz poređenje iskustva rada na televiziji, kroz seriju „Jutro će promeniti sve“, i rada u teatru, ona naglašava ulogu digitalnih tehnologija u razbijanju informativne blokade i lakšoj mobilizaciji građana.

Autorka: Nina ĐORĐEVIĆ
Kamera i montaža: Darko GLIGORIJEVIĆ
Producentkinja: Minja BOGAVAC
Produkcija: Reflektor teatar i ZOOMER

Posle godinu dana bez stalne scene, Reflektor teatar je pronašao dom u nekadašnjoj zgradi Srboleka, koja postaje novo mesto namenjeno umetnosti, obrazovanju, građanskim inicijativama i zajednici

U vremenu u kojem kulturna scena Srbije sve češće ostaje bez prostora, podrške i sigurnih adresa, jedan nezavisni kolektiv pokušava da napravi svoje mesto. U tom mraku, posle godinu dana bez stalne scene, Reflektor teatar pronašao je novi dom u nekadašnjoj upravnoj zgradi farmaceutskog giganta Srbolek u Sarajevskoj ulici u Beogradu. Za pozorište koje već trinaest godina spaja umetnost, aktivizam i obrazovanje, to nije samo rešavanje prostornog problema. To je pokušaj da se napravi mesto slobode, susreta i zajednice u gradu u kojem takvih prostora ima sve manje.

Na 365 kvadratnih metara stare zgrade nastaje, kako su najavili, Reflektor Space – prostor sa velikom i malom scenom, studiom za snimanje podkasta, kafeterijom i infrastrukturom potrebnom za predstave, radionice, probe, debate, izložbe, filmske projekcije, koncerte i druge javne programe. Ali ideja Reflektor teatra nije da napravi samo svoju novu adresu, već je njihova zamisao da to bude otvorena kuća za umetnike, organizacije, kolektive i građanske inicijative kojima nedostaje prostor za rad i susret.
„Ovaj prostor se dogodio nakon godinu dana kako nismo imali svoje mesto da izvodimo predstave. Tako smo se našli u situaciji da tragamo za svojim domom“, kaže za Radar Minja Bogavac, rediteljka, dramaturškinja i umetnička direktorka Reflektor teatra. Ta potraga, dodaje, ličila je na potragu za nečim što se u velikom gradu podrazumeva, a zapravo je postalo teško dostupno: „Često se šalim i ponavljam onu našu narodnu poslovicu – zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu. Tako smo mi maštali o svom prostoru slobode. Čim negde vidimo četiri slobodna kvadrata, trčali smo da proverimo da li tamo mogu da se izvode predstave.“
Dugo nisu imali sreće. Sve dok se nije pojavila zgrada Srboleka: „Tu su počela da se oglašavaju neka događanja, a sve je bilo vezano za art. Blizu živim, proveravala sam, bukvalno smo fizički došli da nađemo kontakt sa kim možemo da pričamo, da vidimo prostor i da nešto osmislimo. I kada smo pogledali unutrašnjost zgrade, bili smo fascinirani. U tom trenutku počele su da se rađaju ideje. Još više nas je obradovalo što su svi prostori trenutno izdati, rade se, renoviraju, i to za slične delatnosti kao ono čime se bavi Reflektor teatar. Svi su povezani sa kulturom i nekom vrstom okupljanja. Tako smo shvatili da je to to, jer postaje svojevrstan kulturni centar.“

Za Minju Bogavac je važno i to što nijedan kolektiv u toj zgradi nije starosedelac: „Dobro je što niko nije došao u već gotovu priču, nego svi entuzijastički krećemo od početka da stvaramo svoju priču.“
Zgrada Srboleka u tom smislu nije samo prostor koji dobija novu funkciju. Kompleks je nastao između dva svetska rata za potrebe farmaceutske kompanije Mišković i kompanija, a posle Drugog svetskog rata nacionalizacijom je postao Srbolek, jedan od najvećih farmaceutskih sistema nekadašnje Jugoslavije. Tokom osamdesetih arhitekta Tomislav Marković povezao je stare objekte novim interpoliranim delom, stvarajući celinu koja je spajala istorijsku arhitekturu i savremeni izraz.

Često se šalim i ponavljam onu našu narodnu poslovicu – zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu. Tako smo mi maštali o svom prostoru slobode. Čim negde vidimo četiri slobodna kvadrata, trčali smo da proverimo da li tamo mogu da se izvode predstave

Minja Bogavac

„Čujem da je još uvek među nama i nadam se da će doći na svečano otvaranje“, napominje Minja Bogavac za arhitektu Markovića i naglašava da je upravo ta istorija ovog zdanja dodatno privlači: „Koliko sam uzbuđena oko prostora, toliko sam uzbuđena i oko teme koju on donosi. Sada još to istražujem, uzbudljivo je. Posebno mi je zanimljivo što se u zgradu koja je nekada proizvodila lekove sada useljava pozorište. Jer, ona je rađena za farmaceutsku industriju, a interesantno je da su ti neki stari farmaceuti koji su gradili zgradu prezivali Mišković i Karić. Bila je na strateškom mestu, gde su se opremali lekovi, zbog teretne pruge gde su se dopremale sirovine. Tokom Drugog svetskog rata bila je pod okupacionom upravom, a nakon oslobođenja nacionalizovana. Tako je nastao Srbolek kao farmaceutski gigant. I ovo što se dogodilo sa Beogradskim apotekama je, čini mi se, završni udarac farmaceutskoj industriji. To je velika tema, zločin.“

Ali upravo to što je taj prostor prošao kroz različite faze propadanja i promena, za nju ima posebnu simboliku: „Drago mi je što ovo zdanje baštini tu priču i čini mi se da posle svih načina na koje je minirana odslikava nas na koji smo isto tako minirani. Stvarno mislim da je simbolično što imamo u imenu Reflektor reč ‘lek’ i da ćemo da pravimo neke drugačije lekove u ovoj zgradi za naše društvo. U rečima Srbolek i Reflektor postoji lek.“Osnivači Reflektor teatra, međutim, nisu želeli da novi prostor bude samo njihova sigurna luka. Ideja od početka nije bila da naprave još jednu zatvorenu adresu jednog kolektiva, već mesto koje će moći da koriste i drugi ljudi kojima je potreban prostor za stvaranje: „Mi smo iznajmili centralni, najveći prostor koji ima 365 kvadrata i odgovara svim našim potrebama. Zato nam nije ideja da pravimo mesto samo za nas, nego za šire okupljanje svih kolega sa nezavisne umetničke i kulturne scene, koji rade produkcije a nemaju gde da ih pokažu. Takođe, bićemo otvoreni za sve druge građanske inicijative, pojedince, formalne i neformalne kolektive koji su u potrazi za slobodnim prostorom“, objašnjava Bogavac.

Reflektor teatar od početka je vezan za mlade, pa je i novi prostor zamišljen kao mesto gde će oni imati važnu ulogu. U adaptaciji učestvuju profesori i studenti Odseka za umetnost i dizajn – SCEN pri Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, koji projekat rade pro bono

Taj prostor trebalo bi da bude ono što u Beogradu poslednjih godina sve više nedostaje – mesto susreta. Ne samo scena na kojoj se izvode predstave, već adresa na kojoj se ukrštaju umetnost, obrazovanje, razgovor i različite vrste društvenog angažmana. Reflektor teatar je zato pokrenuo kampanju „Gradimo pozorište zajedno“, pozivajući građane, firme i sve koji veruju u značaj kulture da pomognu u opremanju prostora. Njihova ideja nije samo da prikupe novac za renoviranje, već da od početka stvaraju zajednicu oko tog mesta.

„Za mene je jedno neverovatno iznenađujuće iskustvo, i opčinjeni smo nekim novim entuzijazmom i odgovornošću, što se veliki broj građana odazvao da nam pomogne, odnosno pridruži se našoj akciji. Mi smo i pre, u nekim kriznim periodima, animirali našu publiku za pomoć, i to je bilo iscrpljujuće iskustvo“, priča Bogavac, a razlog je, kako kaže, i to što u Srbiji nije razvijena kultura podrške nezavisnoj umetnosti: „Jer mi nismo imali tu kulturu, niti sistem da se takva podrška razvije. Zato smo sada morali mnogo da se potrudimo da animiramo zajednicu da se potrudi na takav način. Ova priča je prosto eksplodirala, a podržali su je ne samo naši prijatelji i kolege, nego potpuno nama nepoznati ljudi.“
U toj reakciji vidi nešto šire od same pomoći jednom pozorištu: „To nam je dokaz da naša zajednica vapi za nekim dobrim vestima i da želi da bude deo toga. Mislim da je razlog za to što nam je ovih dvadeset meseci studentskih protesta donelo osećaj solidarnosti i empatije i da se taj osećaj nastavio razvijati. Znam da trenutno nije dobra faza i da čekamo šta će se dalje događati, ali mislim da ljudi žele da vratimo taj osećaj pripadanja.“

Za Minju Bogavac novi prostor nije odvojen od grada u kojem nastaje. Naprotiv, on je odgovor na osećaj da se kulturni život Beograda poslednjih godina sužavao: „Ono što je meni lično mnogo važno, a verujem i drugim ljudima, jesu nekako sve promene koje je prošao Beograd kroz ovih trinaest godina. Baš je postalo teško voleti ga, kad imaš osećaj da te je ispovraćao i da za tebe tu nema mesta, i da stalno bez nečeg tu ostaješ.“

To „nešto“ za nju nisu samo zgrade i institucije, već mogućnost da ljudi stvaraju i sarađuju: „Bez institucija kulture, bez ikakvih mogućnosti da sarađuješ sa ustanovama kulture. I ovo je i za mene i za neke druge ljude pravi pokušaj da napravimo neko mesto u ovom gradu gde se osećamo sigurno.“

Reflektor teatar od početka je vezan za mlade, pa je i novi prostor zamišljen kao mesto gde će oni imati važnu ulogu. U adaptaciji učestvuju profesori i studenti Odseka za umetnost i dizajn – SCEN pri Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, koji projekat rade pro bono. Kada prostor bude završen, studenti će u njemu imati praksu i učestvovati u tehničko-dizajnerskim poslovima.
„To je normalno jer Reflektor teatar od početka radi sa mladima i radujemo se što će mladi inženjeri biti deo naše zajednice. Divim se šta oni na katedri SCEN rade, što su to unapredili u pozorištu i pokazali da to više vredi nego neki umetnici koje vidimo kao autore“, ističe Bogavac. Plan je bio da se najveći deo posla završi za sto dana, ali jasno je da ovakav poduhvat zahteva vreme: „Sigurno neće biti sve do tada urađeno, veliki su radovi, tako da je to neki oktobar. Važno je da se završi Velika scena, ostalo ćemo polako.“

Kada bude otvoren, Reflektor Space neće biti samo nova scena jednog pozorišta. Njegova ideja je da bude dokaz da kulturni prostori mogu nastajati i onda kada ih institucije ne stvaraju, da mogu da se izrode iz potrebe ljudi koji ih koriste i iz zajednice koja ih prepoznaje. U nekadašnjoj fabrici lekova tako neće nastajati samo još jedno pozorište. Nastaje pokušaj da se pronađe novi lek za grad kojem nedostaju mesta za razgovor, susret i zajedničko stvaranje.

Šabačko pozorište suočava se sa dubokom institucionalnom krizom, dok čak 80 odsto glumačkog ansambla duže od godinu dana nema priliku da stane na scenu i obavlja svoj posao. Situacija je kulminirala u februaru 2025. godine nakon, kako akteri navode, „Bulgakovljevskog“ otpuštanja organizatorke programa Jelene Ivetić putem oglasne table, što je bio direktan povod za formiranje kolektiva „Šabačko pozorište o koncu“.

Glumac Miloš Vojnović upozorava na apsurdnu praksu u kojoj pozorišni veterani odlaze u penziju tiho i bez priznanja, dok ustanovom upravljaju ljudi bez prethodnog iskustva u teatru, tretirajući javnu instituciju kao privatno vlasništvo. Suština ove borbe, prema rečima zaposlenih, nije samo u radnim pravima, već u odbrani koncepta pozorišta kao javnog dobra koje pripada svim građanima, a ne samo jednoj grupi ljudi.

Autorka: Nina NIKOLIĆ
Kamera i montaža: Darko GLIGORIJEVIĆ
Producentkinja: Minja BOGAVAC
Produkcija: Reflektor teatar i ZOOMER

Devastacija i represija nad kulturom i umetnošću u Srbiji dočekana je odgovorom kakav možda nije očekivan. Prethodnih godinu i po dana, imali smo priliku da vidimo samo još veću hrabrost i želju umetnica i umetnika da beskompromisno stvaraju. Još jedan u nizu hrabrih koraka je poduhvat Reflektor teatra da u staroj i ruiniranoj zgradi bivšeg Srboleka izgrade pozorište – ali i prostor koji će pripadati svima onima koji se osećaju kao da za njih nema mesta. Milena Minja Bogavac i Jovan Zdravković su nas proveli kroz zgradu i pokazali gde će uskoro postojati jedan novi, javni kulturni centar.

Minja Bogavac i Jovan Zdravković; Foto: Mašina.

Nakon više od 13 godina, 20 premijera i 600 izvođenja, na adresi Sarajevska 82, Reflektor teatar gradi pozorište, ali i mnogo više od toga. Sa Minjom Bogavac i Jovanom Zdravkovićem iz Reflektor teatra razgovarali smo o njihovim planovima, stanju u kulturi i načinima na koje građani i građanke mogu da učestvuju i pomognu.

U zgradi Srboleka, okruženi prašinom i golim zidovima, sa tek ponekom naznakom stare farmaceutske kuće, razgovarali smo o svemu što taj prostor može da postane. Hodajući kroz prazne prostorije, Minja i Jovan su za nas oživljavali slike vreve, žamora, večeri posle premijera predstava, proba, druženja i zajedničkog stvaranja koje tek sledi.

„Reflektor teatar u suštini nikad nije imao neki stacionirani prostor gde smo mi bili domaćini. Bili smo u nekoj vrsti cimerstva ili podstanarstva, ali je nama važno da kažemo da mi nismo sebe nismo ni zamišljali kao neko pozorište sa stalnim prostorom i da smo u početku mnogo više maštali o kombiju u kojem bismo uspevali da igramo svuda, nego na nekoj stalnoj sceni. Međutim, od naše silne želje da igramo svuda, nekako se u Srbiji uspostavilo da uglavnom ne možemo da igramo nigde“, uvela nas je Minja u priču o tome kako je Reflektor ostao bez prostora i dodala da su u prethodnih godinu i po dana, iako je te stalne scene bilo sve manje, igrali na protestima i na blokiranim fakultetima.

„Nalazimo u tome nešto romantično“

Ali zašto baš Srbolek, zapitali smo se. Dok se napolju čuje saobraćaj i zvuk sirena, jer na zgradi fali dosta prozora, Jovan nam je objasnio da će upravo to biti mesto koje će konačno biti njihovo.

„Ova zgrada definitivno ima poseban značaj za nas jer je ovo zgrada u kojoj ćemo po prvi put imati svoju scenu, svoje kancelarije, bekstejdževe, mesto gde ćemo moći da se spremimo za predstavu i posle predstave da se družimo sa ljudima“, kazao nam je Jovan.

Pored toga, dodala je Minja, ova zgrada ima izuzetan istorijski značaj – farmaceutska industrija seže do perioda pre Drugog svetskog rata. Zgrada je i vrlo metaforična, ne samo zbog svoje istorije već i zbog imena Srbolek.

„Zgrada je prolazila kroz sve tranzicije našeg društva i kada je vidimo kako je ruinirana, nalazimo u tome nešto romantično – ruinirana je koliko i mi. Čisteći je došli smo do mnogih interesantnih podataka o njenoj istoriji i stvarno se nadamo da ćemo u nekom narednom periodu da se time pozabavimo i na umetničkom planu, jer mislimo da je ta tema vrlo relevantna i drago nam je da smo na jednom mestu koje je ima ozbiljno istorijsko nasleđe koje nije odigrano“, istakla je Minja.

Za sve ljude koji se osećaju kao da za njih nema mesta

Upitani o budućim planovima, Minja i Jovan istakli su da je za njih važno da ovaj prostor živi i služi stvaranju.

„Pre svega planovi su nam da završimo rekonstrukciju i pravljenje samog prostora, odnosno popravljanje svega što možete videti i to planiramo da uradimo u narednih dva-tri meseca. Što se tiče daljeg rada, ovo će sigurno postati jedno mesto gde razni ljudi mogu da igraju svoje predstave, da izvode svoje performanse, ali smo takođe otvoreni za druge vrste događaja poput promocija, konferencija, radionica… Jako nam je važno da zapravo prostor živi, jer nije nam cilj da napravimo samo jedno pozorište nego da napravimo mesto gde će moći svi ljudi da dođu i slobodno učestvuju u programima i da ih stvaraju ovde“, rekao nam je Jovan.

Minja je naglasila da ovo neće biti privatan prostor, već zajedničko mesto za sve one koji se osećaju kao da za njih nema mesta.

„Mi smo pozvali zajednicu da nam pomogne da završimo i adaptiramo ovaj prostor i to sigurno nismo uradili zato što nam treba privatan prostor za Reflektor teatar. Stvarno mislimo da ovo treba da bude javni kulturni centar i dokle god se ne promoviše mržnja prema nekoj grupi ili pojedincu, bićemo otvoreni za sve vidove programa. Mnogo je naših koleginica i kolega, mnogo je raznih građanskih inicijativa, formalnih i neformalnih kolektiva koji se u poslednje vreme u Beogradu osećaju kao da nema mesta za njih i mi smo među njima i stvarno pokušavamo da ovo bude neka inicijativa koju smo mi pokrenuli, ali koja treba da bude zajednička i pozivamo sve ljude koji se osećaju kao da za njih nema mesta da ovo bude naše zajedničko mesto“, predočila je Minja.

Kako pomoći: Od stolice do mobe

Naše sagovornike smo upitali kako zajednica može da pomogne u izgradnji prostora. Jovan nam je predočio sve načine, ali i istakao jedan kao najdraži.

„Postoji više načina na koji građani i građanke i čitava zajednica da nam pomognu: preko novčanih donacija i donacija u enterijeru, materijalima, prozorima… Pored svih tih stvari koje možete videti i naći na sajtu Reflektor teatra, imamo i jednu lepu akciju, odnosno kampanju, koja se zove ,Kupi stolicu‘ i to je za mene jedna savršena kampanja, jer kada kupiš stolicu imaćeš zauvek u Reflektor teatru sedište na kom će biti napisano tvoje ime“, objasnio nam je Jovan.

Vreme i prisustvo su takođe važna donacija. Minja nam je ispričala i kako zamišljaju radne akcije u kojima svako može da učestvuje.

„Mi smo i dalje u fazi kada očekujemo neke grube radove, ali kada radovi postanu nežniji i kada budemo osetili da nam ne treba neko posebno znanje da bi ovde bili bezbedni, mi ćemo ovde vrlo rado organizovati neke vrste popularnih ,moba‘, gde možemo da se skupimo i zajedno nešto čistimo, krečimo ili radimo neke jednostavnije poslove. Mislimo da je to lepa prilika za sve one koji žele da se uključe u ovu priču, a možda ne mogu da pomognu drugačije, naravno da cenimo prisustvo i bilo kakvu vrstu doniranog vremena“, rekla nam je.

Nema idealnog vremena

Na Mašini smo pisali o svim preprekama i problemima pred kojom se kultura u Srbiji nalazi poslednjih godina, a posebno od početka protesta 2024. godine, kada su mnogi umetnici, umetnice i kulturni radnici i radnice stali uz studente i sve pobunjene građane. Uprkos represiji, cenzuri i ukidanju finansijske podrške, kultura je odgovorila. Stotine programa organizovano je samo zahvaljujući volji i želji, poput onih na ne:Bitefu ili u Oslobođenom SKC-u.

Trenutak u kom nastaje novi prostor za kulturu u Sarajevskoj ulici sasvim ima smisla, ali je ujedno težak. Ipak, Minja nam je rekla da ne vredi čekati bolje vreme.

„Kultura kakvu smo je znali je potpuno poražena i potpuno je ubijena. Ovo što se sada događa recimo sa nama ili sa drugim sličnim inicijativama jeste nekakav povratni udar i mislim da je zaista država učinila sve da se polje kulture totalno ugazi, ali mislim da je kultura malo otpornija nego što se možda tradicionalno smatra i zaista verujem da ćemo se nekako pregrupisati i da ćemo u nekom boljem stanju dočekati neka bolja vremena. Nama je mnogo ljudi govorilo da sada nije idealno vreme da radimo ovakve stvari, ali ako budemo čekali idealno vreme, neće od nas ništa ostati, neće imati ko da ga dočeka. Tako da smo odlučili da ovaj prostor Reflektor teatra bude adresa na koju pozivamo bolje vreme da dođe i iskreno se nadamo da će ljudi to prepoznati i osetiti kao neko svoje sigurno mesto – zajedničko sigurno mesto“, kazala je Minja.

„Dođite da zajedno gradimo pozorište a posle i da uživamo u njemu“, poručio je Jovan.

U drugoj epizodi #TalkingBox podkasta, koji zajednički realizuju Reflektor teatar i ZOOMER u okviru kampanje „Gradimo pozorište zajedno“, direktorka Reflektor teatra Minja Bogavac razgovara sa novinarom, urednikom i aktivistom za ljudska i manjinska prava Milanom Nikolićem. U autentičnom ambijentu budućeg REFLEKTOR SPACE-a, razgovor polazi od ideje gradnje – ne samo pozorišta, već i društva, dijaloga i zajednice.

Kako izgledaju temelji zdravog društva? Šta su najveće pukotine u Srbiji danas i kakvu ulogu mediji imaju u njihovom otkrivanju? Milan Nikolić govori o novinarstvu, kulturi, aktivizmu i obrazovanju kao alatima za društvene promene, ali i o tome šta mu uliva optimizam uprkos izazovima.

Autorka: Minja BOGAVAC
Kamera i montaža: Darko GLIGORIJEVIĆ
Producentkinja: Minja BOGAVAC
Produkcija: Reflektor teatar i ZOOMER

U javnosti je juče objavljena informacija da bi upravna zgrada nekadašnje farmaceutske kompanije Srbolek u Beogradu mogla da bude prenamenjena u multifunkcionalni kulturni prostor, u kojem bi centralno mesto zauzimao Reflektor teatar.

Kako navodi Minja Bogavac iz navedenog pozorišta, nekoliko kulturnih kolektiva uređuje prostor, a da će samo pozorište zauzimati 365 kvadrata (po jedan kvadrat za svaki dan u godini, kako kaže novinar Veljko Pajović) i da će imati multifunkcioalnu ulogu, pa će poneti ime Reflektor Space. Prema informacijama objavljenim na sajtu Reflektor teatra, planirana je dugoročna adaptacija prostora uz uključivanje donatora i saradnika.

U izradi projekta učestvuju i saradnici sa Katedre za scensku arhitekturu i dizajn Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu. Umetnicima iz Reflektor teatra dopada se ideja da se usele u upravnu zgradu jedne fabrike lekova, jer su „proizvodi te kompanije lečili ljude širom Srbije i bivše Jugoslavije, a da će se na tom mestu sada pojaviti pozorište kao lek oživljavanje kulturne scene u Beogradu“.

Ovako je izgledala zgrada Srboleka između dva rata

Alternativna pozorišta u industrijskom nasleđu

Cela ideja dosta podseća na osnivanje Ateljea 212 davne 1956. godine u prostorijama Palate Borba, kada je naziv pozorišta nastao po broju stolica koje je posedovala mala sala ovog novinskog lista. Ili useljenje KPGT pozorišta 1995. godine u prostore tada uveliko napuštene Stare šećerane na Čukarici.

Svim ovim projektima, pa i useljenju Reflektor teatra u novu zgradu, zajedničko je da su u pitanju alternativna pozorišta, koja u svojim repertoarima nude predstave drugačije dramaturgije, režije i izvedbe, kao stalno neophodni konceptualni oponent klasičnim pozorišnim predstavama, koje se izvode u nekoliko poznatih beogradskih teatara.

Prenamena industrijskih i poslovnih objekata u kulturne prostore nije nova pojava u Beogradu – sličnim putem ranije su krenuli Atelje 212 i KPGT.

Kompleks Srbolek i njegova arhitektura

Pored najavljene prenamene prostora Srboleka, pažnju zaslužuje i istorija samog kompleksa. Kompleks od dva objekta, jedan koji izlazi na ugao Sarajevske i Drinske i drugi koji izlazi na ugao Savske i Drinske ulice, izgrađen je 20-ih godina prošloga veka. Kompleks je pripadao farmaceutskoj kući Mišković i komp. , osnovanoj neposredno posle Prvog svetskog rata.

Uprava kompanije se nalazila u bogato dekorisanoj akademskoj troetažnoj zgradi, u koju se ulazi iz Sarajevske ulice, dok je petoetažni objekat, u koji se ulazi iz Savske ulice, izgrađen kao magacinski prostor, sa krajnje svedenim fasadnim motivima. Ova dva objekta povezivalo je zajedničko dvorište.

Međutim, nakon Drugog svetskog rata, država nacionalizuje ovu kompaniju, koja tada dobija svoj aktuelni naziv – Srbolek. Delatnost nove državne farmaceutske kompanije se ubrzano širila, što je zahtevalo i proširenje prostora upravne zgrade.

Tomislav Marković je sredinom osamdesetih projektovao interpolirani objekat koji je povezao dve istorijske zgrade u jedinstvenu arhitektonsku celinu.

Sredinom 80-ih godina, kompanija Srbolek angažuje arhitektu Tomislava Markovića, uveliko afirmisanog autora, koji je do tada projektovao po Vranju, Bajinoj Bašti i Beogradu, da uradi rekonstrukciju kompletnog prostora. Arhitekta Marković tada projektuje, na mestu unutrašnjeg dvorišta, jedan interpolirani objekat, koji je povezao dve stare zgrade, a koji postaje prepoznatljiv po postmodernoj staklenoj fasadi, na kojoj su implementirana dva vitka jonska stuba, čime je izvršeno ikonografsko povezivanje stare i nove arhitekture.

Pored ovih intervencija, arhitekta radi kompletnu rekonstrukciju enterijera, kako bi prostor prilagodio funkcionisanju jedne savremene farmaceutske kompanije. Projekat je predstavljen i na Venecijanskom bijenalu arhitekture.

Projekat između dva rata

S obzirom na to da je Tomislav Marković (88) autor rekonstrukcije kompleksa iz osamdesetih godina i da i danas poseduje originalnu projektnu dokumentaciju, njegovo iskustvo moglo bi da bude dragoceno prilikom budućih intervencija na objektu.

Dobro došli u prvu epizodu Talking Box podkasta, u zajedničkoj produkciji Reflektor teatra i portala ZOOMER. Ovaj podkast, pokrenut je u okviru kampanje GRADIMO POZORIŠTE ZAJEDNO.

Kao što neki znaju, a neki možda još ne znaju: Reflektor teatra ulazi u svoj novi prostor. Novo
buduće pozorište, nalazi se u zgradi Srboleka, u Sarajevskoj ulici. Zgrada se godinama nije
koristila, pa zato ekipu Reflektor teatra, ovog leta očekuje OMLADINSKA RADNA AKCIJA posvećena izgradnji naše nove scene.

U ovom momentu, mi još nemamo pojma o građevinsko – preduzimačkim radovima… ali, imamo kolegu i prijatelja koji se u to razume. Od njega smo naučili da se ne treba plašiti renoviranja od dva meseca, jer tih šest meseci će biti dve najbolje godine u našim životima! Zato smo ga pozvali da s nama podeli tips and tricks.

Gost prve epizode Talking box podkasta bio je glumac Slaven Došlo, dok je sa njim razgovarala studentkinja glume i članica Reflektor teatra Milena Šibalić.

Autorka: Milena ŠIBALIĆ
Kamera i montaža: Darko GLIGORIJEVIĆ
Dron: Stefan ISAKOVIĆ
Producentkinja: Milena BOGAVAC
Produkcija: Reflektor teatar i ZOOMER