Projekat MOJA ZEMLJA, MOJ GLAS koristi se kulturom, umetnošću i vršnjačkom edukacijom, u promociji mira, izgradnji pomirenja i poverenja među mladima na Zapadnom Balkanu. Realizuje se uz podršku Evropske unije i Programa Ujedinjenih nacija za razvoj – UNDP, u okviru šire regionalne inicijative “Podrška EU izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu.“

Ko može da se prijavi?

Mladi uzrasta od 18 do 26 godina sa prebivalištem u Beogradu. Tražimo umetnike i umetnice, aktivistkinje i aktiviste, istraživače, studente, studentkinje i maturante različitih obrazovnih profila i interesovanja. Dobrodošli su studenti i studentkinje umetničkih fakulteta, kao i oni sa društvenih i humanističkih smerova. Ohrabrujemo i sve druge koji se zanimaju za savremenu umetnost, društvo i odnos između umetnosti i društva da se prijave. U izuzetnim slučajevima razmotrićemo i prijave kandidata van propisanog uzrasta, ako pokažu snažnu motivaciju za učešće.

Kakav je to projekat?

Od novembra 2025. do maja 2026. učesnici i učesnice radiće u timovima na koautorskim umetničkim, kulturnim i medijskim projektima koji istražuju teme mira, pravde i suočavanja s prošlošću. Projekat je nastao iz predstave „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“ Reflektor teatra, a sada se naš tim širi – tražimo nove mlade saradnike i saradnice koji će zajedno sa glumcima i glumicama iz ove predstave raditi na umetničkim, kulturnim i medijskim formatima, inspirisanim sličnim temama i idejama, kao i predstava.

Do kada možeš da se prijaviš?

Rok za prijavu je 14. novembar 2025. do ponoći.

Šta dobijaš?

Novo iskustvo i učenje kroz iskustvo. Dobijaš besplatnu edukaciju iz oblasti umetnosti, kulture, medija i društvenih nauka, kao i učešće u dva regionalna umetnička festivala, uključujući predavanja i radionice stručnjaka iz različitih oblasti. Dobijaš nova poznanstva i priliku da postaneš član ili članica Reflektor teatra. Zajedno sa vršnjačkom grupom osmislićeš, razviti i izvesti umetnički projekat koji može postati deo repertoara Reflektor teatra.

Šta se od tebe očekuje?

Da prisustvuješ predstavama, radionicama, predavanjima i probama. Termini će biti najavljeni unapred i dogovarani u skladu sa obavezama učesnika. Obavezno je tvoje učešće na dva festivala. To su: Reflektor teatar festival (24–30. novembar), gde ćeš upoznati ostale učesnike i učesnice, pogledati predstave iz regiona, prisustvovati radionicama i predavanjima umetnika i TOP festival (Teatar–Omladina–Pomirenje), gde će vaši umetnički projekti biti premijerno prikazani, pred beogradskom publikom i mladim ljudima iz regiona.

Kako da se prijaviš?

Proces selekcije ima dva kruga. Prvi korak je popunjavanje prijave. Odvoji vreme, razmisli o odgovorima i piši iskreno – to je način da nam pokažeš ko si i šta te pokreće. Kandidate i kandidatkinje čije prijave ostave utisak na naš tim, pozvaćemo na radionicu i razgovor. Nakon toga, obavestićemo te o rezultatima selekcije.

Imaš dodatna pitanja?

Piši nam na reflektorteatar@e8.org.rs ili putem društvenih mreža Reflektor teatra.

Hvala i srećno!

Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“ nagrađena je vrednim priznanjem za umetničku hrabrost, koje nosi ime Amre Prutine (1984-2012).

Amra Prutina, bila je glumica Mostarskog teatra mladih, a nagradu u znak sećanja na ovu beskompromisnu umetnicu dodeljuje Mostarski teatarski festival – Festival autorskih poetika. Tradicionalno, dobitici Nagrade „Amra Prutina“ proglašavaju se 4. avgusta, na dan Amrinog rođenja. Svečano uručenje nagrade, organizuje se u okviru programa festivala.

Nagrada se dodeljuje od 2021, a dosadašnji laureati su pisac i reditelj Darko Cvijetić, ansambl predstave „Uspavanka za Mladenku“ autora Seada Đulića, reditelj Zlatko Paković i glumica Maja Salkić. Sa velikim ponosom i poštovanjem, ansambl Reflektor teatra priključuje se ovoj grupi hrabrih umetnika i umetnica, čiji je rad zasnovan na snažnom društvenom angažmanu. Ovo su bile i karakteristike umetničkog izraza naše drage koleginice Amre, odrasle u ansamblu  Mostarskog teatra mladih, u čijim predstavama je ostavila neizbrisiv trag. Sa Amrom imamo i posebnu, emotivnu vezu. Kao i ansambl Reflektor teatra, Amra je umetnički put počela u omladinskom pozorištu, a predstave u kojima je igrala, bile su kao i „Moja zemlja“: posvećene idejama mira i pravde. Imali smo prilike da je pratimo njen rad, u okviru Bitef Polifonije, na kojoj je redovno učestvovala, baš kao i naše pozorište.

Zahvaljujemo se Mostarskom teatru mladih i direkciji Mostarskog teatarskog festivala na priznanju koje nas je uverilo da je predstava „Moja zemlja“ postigla svoj cilj: nismo samo mi videli region, već je i region video nas. Naše koleginice i kolege, prepoznale su „Moju zemlju“ kao hrabru i umetnički relevantnu predstavu. U njoj mladi iz Srbije, progovaraju o ratovima vođenim pre njihovog rođenja i posledicama tih ratova u kojima i danas živimo.

Podsećamo, predstava je nastala u okviru projekta posvećenog omladinskom pozorištu, kao sredstvu za suočavanje s prošlošću. U njenom stvaranju učestvovalo je dvadesetoro studenata_kinja Beogradskog univerziteta i Univerziteta umetnosti. Tokom perioda od godinu dana, istraživali noviju istoriju bivše Jugoslavije i pojam patriotizma, iz perspektive svoje generacije.

Predstava „Moja zemlja“ se redovno igra u Beogradu, a izvedena je i na gostovanjima širom regiona: u Mostaru (MTM), Sarajevu (Sart), Banja Luci (Dom omladine), Zagrebu (ZKM), Prištini (Barabar centar), Skoplju (Laboratorium), kao i na festivalima Novom Sadu i Kraljevu.

Projekat „Moja zemlja“ realizovan je u partnerstvu Centra E8, Centra za primenjenu istoriju i Propaganda filma. Projekat su podržali Evropska unija i UNDP Srbija, u okviru programa „Podrška EU izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu“.

Dokumentarni film o predstavi „Moja zemlja“

Najmlađi član glumačke podele u predstavi “Moja zemlja” je Boris Pobrić, učenik Gimnazije “Sveti Sava”. 

I ako u svom predstavljanju kaže da ga ne zanimaju društvene nauke, kultura, ni filozofija – Boris je zapravo pravi mladi filozof: udubljen u velika pitanja vezana za čovečanstvo, duhovnost, etiku i tehnologiju. Sklon je razmišljanju „iz kontre”, pa svaku činjenicu propituje, a tokom glumačkih vežbi i radionica, važno mu je pokaže originalnost: obično radi ono što nikom ne bi palo napamet. Teško ga je pobediti u debati, jer vlada širokim sprektrom tema, koje upotpunjuje svojim neobičnim razmišljanjima. Veruje u zdrave stilove života: puno vežba, koristi svaki trenutak da bude u prirodi i nada se da nikad neće postati osoba koja puši ili pije. Na pauzama, kad svi drugi piju kafu, Boris obično radi sklekove. Voli šumu i diviljinu i da hoda bos. Radoznao je i kreativan: voli da pravi stvari, svojim rukama. 

Na jednoj od radionica gde smo razgovarali o tome kakav je naš lični odnos prema Zemlji, kao planeti i životnoj materiji, Boris je jasno rekao: “Zemlja, to sam ja: zato hodam bos, zato volim da kopam rupe i da podižem teret – vežbe sa teretom su zapravo vežbe sa gravitacijom!” … Iako je još od detinjstva, provodio mnogo vremena u pozorištu, gledajući predstave za sve uzraste, učešće u “Mojoj zemlji” njegovo je prvo iskustvo na sceni i u omladinskom teatru.   

Kako bi se ukratko predstavio? Ko si ti i šta radiš kada ne igraš u predstavi „Moja zemlja” Reflektor teatra? 

Ima ljudi koji se predstavljaju profesijom ili interesovanjima, ali ja to ne radim. Ima ljudi koji se predstavljaju imenom, ali ja nisam plemić. Ima ljudi koji se predstavljaju tako što kažu da pripadaju nekoj grupi ili religiji, ali ja nisam deo sekte. Nažalost. Voleo bih da imam neku grupu koja deli sve moje stavove… Na kraju, postoje i ljudi koji bi da se predstave uspomoć neke ideje, nečim što žele da “šampionišu” ili pokažu ovom svetu. Toj grupi pripadam, a ideja koju predstavljam je ideja pobede, snage, časti, mudrosti i ljudskosti. U svetu gde je sve debilizam i bazanje i mišolovljenje, biram da budem vo. U grupama što voluju, biću pacov. U svetu gde ljudi varaju sebe i navijaju za nehumane ideje visoke nauke, biram da budem iskren. Za one koji bi se molili miru i leširenju, strankarenju i korupciji prirode, ja bih da budem i strah i trepet. Ja nisam klošar, adikt, manijak, ludak, narkoman, sluga ili rob. Ne zanima me politika, nauka, gluma, kultura, filozofija. Zanima me pobeda, posledica pobede i šta dobijamo mi iz nje. 

Kako si došao na ideju da se prijaviš za rad na projektu „Moja zemlja”? Šta te je u ovom projektu motivisalo da se uključiš?

Dunuo mi je takav vetar, bilo je leto i pitala me majka da li hoću sa njom, da prisustvujem nekim predavanjima u Centru E8. Predavanja su bila u redu, samo ponekad malo smor, ali – odlučio sam da ostanem, da nastavim sa predstavom i sada uživam u plodovima svog truda. Prvo, zato što sam zbog rada na predstavi, proveo malo manje vremena u školi, a onda zato što se radujem da obiđem širi komšiluk na turneji. Na kraju, shvatio sam i da je gluma, neki posao koji bih možda mogao da radim, ako se plaća. 

Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu” bavi se izrazito političkim temama. U javnosti, često čujemo kako današnje mlade ne zanima politika. Šta ti misliš o ovoj tvrdnji? Da li se ona odnosi i na tvoje prijatelje, koleginice, kolege i druge mlade ljude iz tvog okruženja? 

Nikoga rođenog posle 2008. ne zanima ni trunka politike. Pametni su, pa vide da se u teoretskoj političkoj grani ljudskog razmišljanja, nalazi samo gubljenje vremena i pameti.

Veoma važna komponenta rada na predstavi “Moja zemlja” bilo je učenje i istraživanje u okviru obrazovnog modula „Devedesete: prošlost koja traje zauvek”…  Šta će tebi lično ostati najupečatljiviji utisak iz ovog modula? Kog predavanja, radionice ili javnog vođenja se prvo setiš, kad pomisliš na naš put iskustvenog učenja? 

Bilo je jedno dugačko predavanje o generalnoj hronologiji i događajima ratova devedesetih. U tom trenutku, predavanje je trajalo već četiri sata, a ja pošto mislim da već znam sve što treba da znam o tome, odlučio sam da upadnem u neki polusan, kao Salvador Dali. U tom stanju uma mi je došla jedna misao: da pokušam da prebrojim koliko je zapravo ljudi, stradalo u ratovima. Ne samo devedesetih, već u svim ratovima u istoriji. Počeo sam o tome da razmišljam i da se igram neke statistike (mogu sada pet sati da objašnjavam svoj matematički metod, ako vas zanima!), pa sam na kraju došao da zaključka kako su velike bolesti – kao što je bila kuga u Srednjem veku, odnele više ljudskih života, nego svi ratovi… Ali, ono zbog čega uvek razgovaramo o žrtvama ratova, jeste činjenica da su ratovi pod kontrolom ljudi. Onda sam, naravno, počeo da razmišljam da li su danas i pandemije, kao i prirodne katastrofe, takođe pod kontrolom ljudi i to me razmišljanje dovodi do citata iz naše predstave: “Svi smo mi ljudi, ako smo ljudi, i dok smo ljudi bićemo prokleto sposobni da činimo zlo.” Čini mi se da je bitna je činjenica da posle velikih ratova, često dolazi vreme blagostanja: kao “baby boom” posle Drugog svetskog rata, naprimer.. Posle ratova devedesetih, blagostanje nije došlo, ali mislim da su ljudi u toku tih ratova, mislili da hoće. 

Teme kroz koje je ekipa predstave prošla sa timom Centra za primenjenu istoriju, nisu ni lepe, ni lake, ni prijatne. Kako si ti emotivno prošao kroz edukativni deo procesa? 

Šteta je što je brat ubijao brata. 

Koliko znaš o prostoru bivše Jugoslavije, koji se danas zove „region”? Gde si putovao, imaš li negde prijatelje, gde bi najviše voleo da odeš? Postoje li mesta kojih se plašiš i zašto?  

Znam koliko mi treba: bio sam u većini zemalja bivše Jugoslavije. Ali, gde bih zapravo hteo da provedem više vremena, to je u nekoj divljini. U Istočnoj Srbiji, na Đerdapu, u močvarama oko Đavolje varoši, u Deliblatskoj peščari, na Vidovom imanju… Privlači me i planina Velebit u Hrvatskoj, kao i sva mesta koja uključuju neke pećine… Ali, naravno: tamo bih išao bez vodiča, u pravu ekspediciju, a ne kao turista. 

Kakav je odnos tvoje generacije prema istorijskom nasleđu devedesetih? I koji su ključni izvori odakle mlad čovek, u Srbiji, danas, može da nauči nešto o ovom periodu? … Izvori u smislu: škola, porodica, mediji, filmovi, serije, muzika… ili nešto drugo? 

Život kao generalno znanje, plus par puta po petnest minuta videa Jutjubu. Za ambicioznije, tu i tamo nađe se i neki dokumentarac, uz neizbežnu teoriju zavere, na kraju.   

Smatraš li sebe patriotom I naravno: šta je za tebe patriotizam? 

Patriotizam je prosta reč i znači vladavinu oca, odnosno: očeva. Ako se misli na vladavinu naših nebeskih, časnih i zakopanih otaca, onda ja sam patriota. Ali, ako se priča o balkanoidnim mačo-taticama, ja bih od patriotizma bežao kao đavo od krsta, mada smatram da je uvek bolje da neko ima decu nego da ih nema. Sad sa ovom tezom jako lepo ide jedna mudrost koja kaže da na zemlji imaš samo dva roditelja, na nebu milione, a pod zemljom milijarde.

Važno političko pitanje za sve mlade ljude tiče se obrazovanja. Zato nas zanima kako ti vidiš prosvetni sistem u Srbiji, danas? Kakav je tvoj odnos prema obrazovanju, u kontekstu školovanja u doba korone, ekspanzije vršnjačkog i drugog nasilja u školama, štrajkova prosvetnih radnika i slično? 

Što se tiče korone, to je bilo pre pet godina, pa ću tu temu ostaviti nekom manje pametnom. A sad kad smo skinuli šlag, daj da uđemo u meso! Što se tiče školskog sistema, on tu i tamo radi, ali je loš, kao i njegovi đaci. Skoro je sigurno da će nakon izvesnog vremena naš škoski sistem morati da se reformiše, po ugledu na neki evropski, ali to me i brine… Jer, trenutno se svi u Srbiji slažu da je školski sistem loš i ja mislim da u tome postoji šansa da se stvari promene, iz korena. Mogle bi da se promene u nešto stvarno korisno, unikatno, humano i najbolje na svetu. Ali, prvo će doći reforma, po ugledu na prosvetni sistem u Evropi, i vlada ili neki ljudi će onda reći da je dalja reforma nepotrebna: što bi menjao sistem ako je već dobar? U takvom slučaju, mi bismo u Srbiji imali samo lošiju kopiju francuskog ili holandskog sistema… i bila bi propuštena prilika da se smisli nešto skroz novo i drugačije. U svakom slučaju, od svih reformi koje možeš da uradiš kad dođeš na vlast, reforma sistema prosvete je jedna od najvećih. Ona svakako ide i pre ekonomske ili agrarne ili bilo koje druge reforme. Bilo bi dobro kada bi naša buduća reforma prosvete mogla da prođe bez eksperata iz ovog sistema kakav je sada: oni ne mogu da zamisle ništa radikalno drugačije…  Ali, pritom, ja ne verujem čak ni da bi neki  široki, demokratični komitet vršnjaka mogao ovo da izvede. Više nam treba neka olagarhija, ali – ko da je prevodi?! … Evo, mogu ja. Ja sam za to najviše kvalifikovan! (smeh) … Meni lepo ide škola, imam dobre nastavnike i ništa mi ne smeta u mojoj srednjoj, sem što se zove po svecu, a prvo mi padne napamet kako je zovemo u slengu. Neću da kažem kako. Zna ko treba da zna.  

Politička situacija u svetu, danas, nije ni malo bezopasna, bezbedna ni naivna. Na našim prostorima, shvatili smo – nikada nije ni bila. Kako izgleda odrastati sa takvim saznanjem? Čemu se nadaš, čega se plašiš? 

Dubokim razmišljanjem sam stigao do nekih zaključaka. Tehnologije kao što su super napredna artificijalna inteligencija, ljudska augumentacija sa neruolinkovima, genetičke modifikacije i kloniranje treba momentalno da se zaustave. Svaki naučnik ili investitor u tim poljima treba da zna da je izdajnik  čovečanstva. Trebalo bi investirati u minimizaciju zračenja u velikim gradovima, a ne u infrastrukturu kao što su mreže 5G i u budućnosti: 6,7,8.. i 100G.  Što se tiče duhovnosti ili etike –  mislim da će doći do opadanja i hrišćanstva i islama. Bitno je shvatiti da je njihova vernička skripta, bila to Biblija ili Kuran, u velikoj meri korumpirana i argumenti koji se koriste da očuvaju uticaj dominantnih religija, ne piju vodu. Ali, ni opadanje hrišćanstva i islama, neće izmeniti generalni duhovni sistem čovečanstva. To je način razmišljanja koji se sastoji od verovanja u jednog boga, alhemije – što shvatam kao veru da se sve na kraju sastoji od istog…  i na kraju, tu je sistem točka– koji simboliše da sve funkcioniše u nekim ciklusima. Veliki, novi, društveni pokret, koji mogu da zamislim, tiče se filozofije koja odbija kategorije dobra i zla, kao da je sve to relativno, pa čak mislim da je taj pokret možda negde već i postoji…  Sada nam govore da će se etički i duhovni sistem čovečanstva promeniti augumentacijom, to jest proširivanjem čoveka, kroz njegovu integraciju sa tehnologijom. Ali, to zvuči gadno i demonski i otvara puteve kojima niko ne želi da pođe, ako ima zdrav razum. Ne verujem da ideje o ugrađivanju tehnologije u ljude, mogu da nas odvedu do nečeg dobrog.  Zato bi neko morao hitno da smisli ili otkrije radikalno drugačiji način gledanja na svet. Inače, naši trenutni sistemi vode u đubre ili u ekstrem ili u spin-off.

Teško pitanje: gde vidiš sebe za deset godina? Ako sve bude idealno i sve baš onako kako si zamislio, gde ćemo doći u jesen 2034. godine, da s tobom napravimo novi intervju? 

U Islamu postoji koncept “zlog oka”, a i u drugim kulturama postoje slična verovanja: ako nekome nešto kažeš ili pokažeš, on može tebi nekako metafizički da naškodi…  Ja nemam nerve za crnu magiju, ali ipak ne bih da javno govorim o svojim planovima. Zbog toga kakav je trenutno svet, takve misli i planove delim samo sa bliskim i iskrenim ljudima.

U toku edukativne faze rada na predstavi, imala/imao si priliku da saznaš više o prilikama u kojima su odrastali tvoji roditelji i drugi, bliski odrasli ljudi iz tvog okruženja. Šta bi im danas rekao/rekla? 

Da su bili glupi kao sivo jaje i da će snositi posledice. Ali, to ne zavisi od mene. I nije do mene. 

Šta bi rekao ljudima iz svoje generacije? Šta je važno da znaju, šta treba da rade, koje greške treba da isprave.. i najzad: da li će sve biti u redu i kada? 

Idealno društvo je kao trougao: deca uče odrasle, odrasli uče starce, starci uče decu. Ako bi bilo tako, sve bi bilo u redu, nakon četiri generacije, u budućnosti. 

Ekipa predstave “Moja zemlja” je velika i mnogo vas je u ovom projektu srelo i upoznalo. Ko je u ovom novom društvu najbrže osvojio tvoje prijateljstvo i zašto? 

Mnogo sam zahvalan ovoj grupi što je proširila moje znanje o ljudima. Dali su mi motivaciju da postanem jači. Ova grupa je razigrana na neki prijatan način, pa ne moram da propitujem svoj karakter, ako se smejem na njihove fore. Drago mi je zbog toga. Dobri su, pametni, dobrodušni…  Biće zanimljiva turneja. U poslednjih pet meseci, od kad provodim vreme sa njima, čini mi se kao da su ljudi, ne samo u ovoj grupi nego i generalno, manje demonizovani. Zahvalan sam na tome. 

Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“, nastala je  kao deo projekta „Moja zemlja: Omladinsko pozorište kao sredstvo suočavanja s prošlošću“ čiji je nosilac Centar E8, a partnerske organizacije Centar za primenjenu istoriju i Propaganda film. Projekat je podržan od strane Evropske unije i Programa Ujedinjenih nacija za razvoj  – UNDP, u okviru šire regionalne inicijative “Podrška EU izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu.“ 

Sadržaj ovog intervjua isključiva je odgovornost autora i ne održava nužno stavove EU niti UNDP-a. 

Razgovarala: Minja Bogavac 

Fotografije: Nebojša Babić Predstava je izvedena 4, 5. i 6. novembra, na Sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu. Za više informacija, posetite sajt Reflektor teatra: www.reflektorteatar.rs

U Centar E8, došla je kao učenica gimnazije, koju su zainteresovale radionice vezane za rodnu ravnopravnost. Uskoro se pridružila Budi muško klubu i postala jedna od liderki u projektu “Budućnost za mlade”, koji promoviše obrazovanje zasnovano na životnim veštinama. Redovno je dolazila na predstave Reflektor teatra, ali sved do audicije za “Moju zemlju” sa našim timom nije podelila informacije o svom glumačkom iskustvu. A ono je ozbiljno. Možda i preozbiljno, za njene godine – složili smo, u Reflektor teatru, procenjujući Mašinu prijavom. 

Pre svega, Maša Obradović igra mladu junakinju Elene Ferante – Đovanu Tradu, u predstavi “Lažljivi život odraslih” Beogradskog dramskog pozorišta. Ovu predstavu, režirao je Sebastijan Horvat, proslavljeni slovenački reditelj, koga mnogi smatraju jednim od najznačajnijih pozorišnih autora u Evropi. U “Lažljivom životu odraslih”, Maša deli i scenu i ulogu sa Isidorom Simijonović; dakle: Maša je, dakle, devojčica koja poraste u Isidoru…  Slučajnost? … Ne bismo rekli! … Jer, baš kao i sjajna Isidora Simijonović, Maša Obradović je u velike, profesionalne uloge, ušla već kao tinejdžerka.  

Ovog meseca, premijerno će odigrati predstavu “Moja zemlja”, a samo dva dana ranije, počinje da snima i prvi dugometražni film. Iako nije vreme otkrivamo detalje o ovom projektu, sigurni smo da ćemo uskoro praviti novi intervju s Mašom Obradovoć, povodom bioskopske premijere filma sa važnom temom, u kome Maša igra važnu ulogu. 

Na sceni i pred kamerama, Maša se uspešno nosi sa najsloženijim umetničkim zadacima. Ipak, kad nije glumica, Maša je i dalje , koja se mnogo smeje, koju sve zanima, koja je neumorna i koja bi u svemu da učestvuje. Posebno, Maša je nasmejana tinejdžerka koja voli da se druži, pa u svakoj novoj grupi, lako nađe prijatelje. Dobra je i u održavanju prijateljstva na daljinu, pa zato krug Mašinih “bestija” čine devojke i mladići, iz celog regiona. U ovom intervjuu, nije propustila priliku da ih pozdravi. 

Kako bi se ukratko predstavila ? Ko si ti i šta radiš kada ne igraš u predstavi “Moja zemlja” Reflektor teatra? 

Učenica sam četvrtog razreda Pete beogradske gimnazije. U slobodno vreme, volim da čitam, moja omljena knjiga je “Sve je u redu” od Jasminke Petrović… Zapravo, moja omiljena spisateljica je Jasminka Petrović, mislim da sam čitala sve njene knjige, a kada čujem da negde ima promociju ili književno veče, gledam da budem tamo, da je slušam. Knjiga koju nije napisala Jaminka Petrović, a koju svima preporučujem je knjiga “Ja kao ti” od Paole Kapriolo… Volim i filmove, a jedan od najdražih mi je film “Miris žene” u kom igra i moj omiljeni, strani glumac Al Paćino. Naravno, imam omiljene glumce: i strane i naše. Od muzike najviše slušam Ex Yu i hitove i tu sam malo retro: dvehiljadite, devedesete, osamdesete…  Uživam u kuvanju, u dugim šetnjama u prirodi, sa prijateljima i sa porodicom, a mnogo volim i životinje, najviše kuce, mace i vidre. Ali više od svega što volim, najviše volim kako se osećam u pozorištu, na sceni. Od prvog razreda osnovne škole, idem u školicu glume Snežane i Nenada Nenadovića. Od kada znam za sebe, sanjam da budem glumica, a tokom godina, shvatla sam da se moji glumački snovi ispunjavaju. Prvo veliko iskustvo, stekla sam kao voditeljka festivala “Svesrpski dečiji sabor”, u Dečijem kulturnom centru Beograd. To je veliki događaj, a za mene je bio neprocenjiv, kada je u pitanju velika scena i komunikacija sa mnogo publike. Zatim sam počela da sinhronizujem likove iz crtaća: “Blui”, “Moćni rendžeri” i “Infiniti Nado”. Igram u predstavi “Lažljivi život odraslih” u Beogradskom dramskom pozorištu…  Mislim da je dobro kad glumica zna da peva, a moja sreća je što volim da pevam. Išla sam u školu pevanja Artistikum, dve godine, ali kasnije nisam mogla da nastavim, zbog drugih obaveza. Stalno imam puno obaveza. Naprimer, trenirala sam tradicionalni aikido i plivanje osam godina, a u poslednjih godinu dana, treniram sportsko penjanje.

Kako si došla na ideju da se prijaviš za rad na projektu “Moja zemlja”? Kako si saznala za audiciju i šta te je u ovom projektu motivisalo da se uključiš?

Već sam sarađivala sa Centrom E8 u okviru projekta “Budućnost za mlade”, aktivna sam članica BMK-a, od marta 2023, učestvovala sam u radionicama, akcijama i volontiranju u Beogradu, i bila sam dve dve godine za redom na regionalnom kampu na Tjentištu, gde sam bila liderka svog tima. Upoznala sam puno ljudi iz Centra E8 i ubrzo saznala za Reflektor teatar. Odgledala sam sve predstave na repertoaru, a “Muškarčine” bar pet puta…  i kada sam na sajtu videla da prave audiciju za novu predstavu, znala sam da moram da se prijavim, pogotovo što me je sam naslov predstave zaintrigirao.

Predstava “Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu” bavi se izrazito političkim temama. U javnosti, često čujemo kako današnje mlade ne zanima politika. Šta ti misliš o ovoj tvrdnji? Da li se ona odnosi i na tvoje prijatelje, koleginice, kolege i druge mlade ljude iz tvog okruženja? 

Istina je, mnoge današnje mlade apsolutno ne zanima politika, niti ko je na vlasti, niti ko nije, šta se dešava u svetu, šta se dešava u Srbiji, ništa, kao da tu ne živimo, i kao da politika na naš život uopšte ne utiče. Manje više tako sam i ja razmišljala, to je bilo i do manjka obaveza i odgovornosti i prepuštanja  svega roditeljima, pa tako i razmišljanja o politici. Uostalom, tako i treba da bude kad si dete. Ali, ja više nisam dete. Imam osamnaest godina, na sledećim izborima treba da glasam i mislim da je važno da upravo sada shvatim koji su moji stavovi, po raznim pitanjima. Od kako sam počela rad na ovoj predstavi, u toku koga sam napunila osamnest godina, naučila sam puno toga i počela da se interesujem za politiku.

Veoma važna komponenta rada na predstavi “Moja zemlja” bilo je učenje i istraživanje u okviru obrazovnog modula “Devedesete: prošlost koja traje zauvek”…  Šta će tebi lično ostati najupečatljiviji utisak iz ovog modula? Šta si bitno novo saznala? Kog predavanja, radionice ili javnog vođenja se prvo setiš, kad pomisliš na naše radionice iskustvenog učenja? 

Moram da priznam da sam bila malkice skeptična u vezi predavanja, ne zbog teme, nego zbog reči “predavanja”. Imamo svakodnevna predavanja u školi i onda kad srednjoškolcu kažeš da treba da ima predavanje van škole, to zvuči užasno. Ali,  jedno veliko ALI…  modul “Devedesete: prošlost koja traje zauvek” mi je bio prezanimljiv. Predavanja nisu bila klasična predavanja iz istorije, gde sedimo, ćutimo i slušamo i sve uzimamo zdravo za gotovo, nego: interesantne teme, obrađene na interesantne načine, i meni najdraže –  interaktivne radionice, kao i odlaženja na mesta događaja, o kojima govorimo. Javno vođenje, koje je održao Mirko Medenica u Batajnici bilo je jedno od najupečatljivijih. Svi smo se skupili i krenuli na jednosatno putovanje, gradskim prevozom, pa još malo peške…  kroz polja kukuruza i pšenice I tako smo stigli do jednog prigradskog naselja, gde smo saznali: tu se desilo nešto strašno. Putovanje je bilo zabavno i smešno, a onda nas je presekla spoznaja da na nekom tako lepom mestu: livade, polja, Dunav…  može da bude nešto tako strašno. Masovna grobnica u kojoj su žrtve albanski civili ubijeni tokom rata na Kosovu. To je prvo čega se setim kada pomislim na predavanja. Kako? Zašto? Koliko je ljudi u tome učestvovalo? Kako ljudi koji tu žive nisu ništa primetili? Ili jesu, ali su bili uplašeni? … Da li smo i danas uplašeni? Šta čovek treba da uradi kada dobije takav neljudski zadatak? Šta čovek teba da uradi ako sazna da se tako nešto događa u njegovoj blizini? … U Batajnici sam, kao da sam mogla da osetim  sekund kada sam odrasla. Iz neke bezbrižne, letnje eksurzije, odjednom smo shvatili: mi hodamo po masovnim grobnicama! 

Teme kroz koje je ekipa predstave prošla sa timom Centra za primenjenu istoriju, nisu ni lepe, ni lake, ni prijatne. Kako si ti emotivno prošla kroz edukativni deo procesa? Da li te je nešto posebno potreslo i da li želiš da podeliš šta je to bilo? 

Da, teme nisu bile ni malo jednostavne ni lepe, meni je bilo većinom teško da shvatim neke stvari a i emotivno teško, kao i sigurna sam, svima ostalima. Aleksandra Janković i ja smo puno pričale na tu temu, možda su nama kao najmladjima, najshvatljivije teme o sadašnjosti i aktuelnijim dešavanjima, ali itekako su me pogodili dogadjaji iz devedesetih, pogotovo što sam se naslušala priča mojih roditelja i ostalih ukućana, iz tog vremena.

Koliko znaš o prostoru bivše Jugoslavije, koji se danas zove “region”? Gde si putovala, imaš li negde prijatelje, gde bi najviše volela da odeš? Postoje li mesta kojih se plašiš i zašto?  

Bila sam u svim državama bivše Jugoslavije. Moje prvo putovanje van Srbije, a u regionu bilo je u Skoplje. Najviše volim Bosnu i Hercegovinu zbog prirode, a Hrvatsku zbog mora, moje omiljeno ostrvo u Hrvatskoj je ostrvo Vis na kome sam ovog leta provela mesec dana. U Crnoj Gori volim Žanjice gde sam završila kurs ronjenja. U Sloveniji sam bila na fenomenalnoj razmeni učenika. Moja najbolja dragarica je Nejra, iz Travnika u Bosni i Hercegovini, koju sam upoznala na TOP festivalu, koji je organizovao Reflektor teatar i mnogo sam zahvalna na tome… Učešće na TOP festivalu, bilo je deo naših priprema za predstavu i jedno predivno iskustvo…  Na istom festivalu sam upoznala još mnogo prijatelja iz Bosne, Crne Gore i Kraljeva. Takođe, na gore pomenutom kampu na Tjentištu sam upoznala mnogo drugara sa kojima sam idalje u kontaktu… Naprimer Sedin – jedan je od mojih najboljih prijatelja! Sve ih puno pozdravljam, uz poruku: znajte da mi nedostajete! Volela bih da se Jugoslavija nije raspala, da barem nemam taj osećaj da ne živimo u istoj zemlji. 

Kakav je odnos tvoje generacije prema istorijskom nasleđu devedesetih? I koji su ključni izvori odakle mlad čovek, u Srbiji, danas, može da nauči nešto o ovom periodu? … Izvori u smislu: škola, porodica, mediji, filmovi, serije, muzika… ili nešto drugo? 

Svi mi, koliko sam bar imala prilike da shvatim, najviše naučimo u kući, na porodičnim okupljanjima, a pogotovo slavama. Mislim da se na slavama dosta toga čuje o istoriji, pogotovo o devedesetim… Po nešto smo naučili i u školi, ali slabije, najviše oni koji se baš interesuju za istoriju, jer to se devedesete uče pred sam kraj školske godine. Tada se spremaju prijemni ispitim pa ko sprema istoriju – prati čas; ko ne mora da polaže istoriju, baš ga nešto i ne zanima. Ali, zato smo puno naučili iz pesama kao sto su “Bombe devedesetih Rejv 1”…  Šalim se!  

Smatraš li sebe patriotkinjom? I naravno: šta je za tebe patriotizam? 

Ja sam patriotkinja. Patriota je za mene neko ko voli svoju domovinu, mesto gde je rođen, gde je odrastao, svoj narod, jezik, kulturu i običaje ali isto tako poštuje i druge zavičaje, narode i njihove kulture. 

Važno političko pitanje za sve mlade ljude tiče se obrazovanja. Zato nas zanima kako ti vidiš prosvetni sistem u Srbiji, danas? Kakav je tvoj odnos prema obrazovanju, u kontekstu školovanja u doba korone, ekspanzije vršnjačkog i drugog nasilja u školama, štrajkova prosvetnih radnika i slično? 

Prosvetni sistem… Pa realno, mislim da smo svi svesni da je loš. Mnogo puta se tako pokazalo, da li to bilo do đaka, nastavnika, ostalih zaposlenih u prosveti, načina rada, predmeta, nastavnih jedinica? Pa, sve jedno… Što se tiče načina rada mislim da se zaboravlja da je škola pre svega vaspitna, pa onda i obrazovna ustanova. Smatram da bi u još u osnovnoj školi više trebalo da se uči o shvatanju i kontrolisanju svojih emocija. To je prva stvar, jer kada shvatimo sebe i pomognemo sebi na taj način, možemo da pomognemo i drugima i da ako se ne slažemo rešimo sve razgovorom, ako imamo problem, da nije nikakva frka da se obratimo psihologu i da on nije bauk. Mislim da te stvari, što bi bila neka psihologija za početnike, treba da se uče od malena, kao i neke druge korisne informacije koje kasnije mogu da se upotrebe u životu. Umesto da umaramo mozgiće dečice sa previše nebitnih informacija koje će zaboraviti odmah nakon testa: bolje bi bilo da uče nešto što će im značiti dalje u životu…  Eto, to je moje mišljenje što se tiče obrazovnog dela škole. Takođe neka možda i važna predavanja nas možda i ne interesuju ako ih nastavnik ili nastavnica ne predaju na zanimljiv način i sa željom da nas nečemu nauče. Ali, kako i da imaju želju kada su im plate bedne! Iz korena treba menjati prosvetni sisitem, ali prvo treba podići plate prosvetnim radnicima, pa onda i sve ostalo…  Zaglupljuju nas nebitnim stvarim, niko nas ne uči o tome kako svet funkcioniše i kako treba da funkcioniše, pa onda kasnije političari mogu lako da manipulišu informacijama. U tome im pomažemo,  ako smo mi neobrazovani i zato zaostajemo, dok neki drugi deo sveta napreduje. 

Politička situacija u svetu, danas, nije ni malo bezopasna, bezbedna ni naivna. Na našim prostorima, shvatili smo – nikada nije ni bila. Kako izgleda odrastati sa takvim saznanjem? Čemu se nadaš, čega se plašiš? 

Iskreno dok odgovaram na ovo pitanje osećam se kao svoja baba: “Ma pusti sine, samo da je mir” – eto toliko o tome. Postalo je strašno u šta se ovaj svet pretvorio, svakog dana čujemo nasilje, silovanje, ubistva, i dovodimo se u situaciju da penzioneri glasaju za trenutnu vlast samo da “bude mir”, a mira nema! Na ulicama je haos, ne zna se nikakav red, niko nema empatiie prema drugima, nema normalnih odnosa, zaboravilo se da “lepa reč gvozdena vrata otvara”… Molimo se za mir, plašimo se rata, a sa druge strane pravimo novi obavezni vojni rok da mladi brane svoju državu od neprijatelja, a ljudi iz iste države, istog porekla, iste nacionalnosti, potuku se na ulici zbog utakmice, verske pripadnosti, ili recimo seksualne orijentacije… A da ne pričam o manijacima kojih je Beograd prepun, i tome da se mlade devojke plaše da izađu u suknji posle da im se nešto ne desi, jer ljudi će reći: “Pa šta si radila u suknji tako kasno?” … IŠLA JE DA SE DRUŽI SA DRUGARICAMA, ETO ŠTA JE RADILA. Ali, mi i dalje dalje krivimo devojke za seksualno nasilje prema njima. 

Teško pitanje: gde vidiš sebe za deset godina? Ako sve bude idealno i sve baš onako kako si zamislila, gde ćemo doći u jesen 2034. godine, da s tobom napravimo novi intervju? 

Sebe za deset godina, ako sve bude išlo po planu, vidim negde u Srbiji, ali zbog čistijeg vazduha i prirode negde van Beograda… mada možda i negde van Srbije, ali svakako u nekoj lepoj prirodi, da imam blizu more ili Jezero, ali i planinu. Srećno  sam udata, glumica, kreativno se ispoljavam kroz različite aspekte umetnosti, pravim svašta sama, svojim rukama, imam baštu, svoje voće, povrće, imam puno životinja i živim neki miran farmerski život, dok me neko glumački ne angažuje. Znači, želela bih imam nešto svoje od čega živim, pa da na taj način ne zavisim od glumačkog posla, a opet kad  ga ima, da budem presrećna jer radim šta volim, a i sa novcem koji od toga zaradim, mogu negde da otputujem.

Šta bi rekla ljudima iz svoje generacije? Šta je važno da znaju, šta treba da rade, koje greške treba da isprave.. i najzad: da li će sve biti i redu i kada? 

Kratko: Volite se i čuvajte jedni druge. Nadajmo se da će ove generacije uspeti da promene svet! 

Ekipa predstave “Moja zemlja” je velika i mnogo vas se u ovom projektu srelo i upoznalo. Ko je u ovom novom društvu najbrže osvojio tvoje prijateljstvo i zašto?  

Jedva sam čekala ovo pitanje! Ljudi iz projekta su super, dobri su ljudi,  kolegijalni su i lako je raditi sa njima. Svi su toliko talentovani, a probe su nam uvek zabavne: radimo i zezamo se u isto vreme. Brzo i lako smo kliknuli i postali zajednica. Preovladava ženska energija, koja je jako snažna, da svaka čast momcima koji igraju sa nama: treba izaći na kraj sa toliko moćnih žena! Ali, ako mogu nekoga da izdvojim, to bi svakako bila Aleksandra Janković zvana Aleks, još jedna moja najbolja drugarica. Ona ima  posebno mesto u mom srcu, još od početka projekta! Aleks i ja smo se zbližile na TOP festivalu, kada smo skontale da imamo jako sličnu energiju, i da nam se interesovanja i razmišljanja skoro potpuno poklapaju. Slične smo klinke, pune energije…  Zajedno smo spremale prijemni za glumu, pomagale jedna drugoj što se tiče toga, ali i u svim ostalim stvarima, poput ljubavnih nedaća, prijeteljstava, škole, treninga… Aleks je mnogo kul devojka, veoma harizmatična, pametna i duhovita, dobra drugarica, uvek me razume, i UVEK je tu za mene, za šta god da mi treba…  Kad je pozovem u tri ujutru da mi slika tekst, ona se  javi  i pošalje mi taj tekst, za pola minuta… I kad joj u sred dana kažem: ajde napolje, reći će: ajde…  i otići ćemo bilo gde i biće nam kidanje! Takodje želim da pomenem i Tamaru Stojković, prepametnu devojku, koja zrači predivnom energijom. Zblizile smo se kada smo shvatile da nam je humor identičan! Tako da nam je zapravo rad na ovoj predstavi bio lep, zbog dobrih ljudi…  Sve što je možda bilo i teško, sa ovakvom ekipom se lako pregura. 

Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“, nastala je  kao deo projekta „Moja zemlja: Omladinsko pozorište kao sredstvo suočavanja s prošlošću“ čiji je nosilac Centar E8, a partnerske organizacije Centar za primenjenu istoriju i Propaganda film. Projekat je podržan od strane Evropske unije i Programa Ujedinjenih nacija za razvoj  – UNDP, u okviru šire regionalne inicijative “Podrška EU izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu.“ 

Sadržaj ovog intervjua isključiva je odgovornost autora i ne održava nužno stavove EU niti UNDP-a. 

Razgovarala: Minja Bogavac 

Fotografije: Nebojša Babić Predstava će imati svoja prva izvođenja 4, 5. i 6. novembra, na Sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu. Svoje ulaznice možete kupiti online, na ovom linku.

MILA STANKOVIĆ ima dvadest tri godine, studira na Pravnom fakultetu, a kroz svoje odrastanje kontinuirano se bavila pozorištem i muzikom, i to ne bez uspeha. Od kada je u Reflektor teatar stigla njena prijava za audiciju u predstavi „Moja zemlja“ imali smo visoka očekivanja, jer je Mila svoje prve umetničke korake napravila u čuvenom Teatru Gimnazijalac iz Lebana: srednjoškolskom pozorištu koje se u stručnim krugovima pozorišnih i dramskih pedagoga, uvek navodi kao primer najboljeg srednjoškolskog pozorišta u Srbiji. Gimnazijalci iz Teatra Gimnazijalac, u široj pozorišnoj zajednici, poznati su kao mladi teatarski revolucionari, a Mila Stanković igrala je zapažene uloge, u njihovim ključnim predstavama. Očekivali smo da bude više nego dobra, pa se ispostavilo se da visoka očekivanja ekipe Reflektor teatra, ni u jednom trenutku nisu bila previsoka za Milu. 

Privatno skromna, pristojna, nenametljiva, pa čak i donekle povučena devojka, onog trenutka kad stane na scenu, Mila postaje zvezda, koja svojom snažnom energijom osvaja punu pažnju gledalaca. Pored glumačkog, Mila ima i izrazit pevački talenat, pa je tokom odrastanja stekla i poluprofesionalno pevačko iskustvo: često ima nastupe i svirke u pabovima i klubovima, uz muzičku pratnju svojih bliskih prijatelja. Ipak, najveći deo vremena odgovorno posvećuje obavezama na fakultetu, a plan joj je da završi pravosudni ispit i profesionalno se ostvari kao advokatica.    

Kako bi se ukratko predstavila? Ko si ti i šta radiš kada ne igraš u predstavi “Moja zemlja” Reflektor teatra?

Studentkinja sam na Pravnom fakultetu. Ipak, umetnost i ljubav su srž mog bića, pa kada nisam na fakultetu punim baterije kroz zagrljaje, Sunce, životinje, duge šetnje, pozorište, poeziju, muziku i slikanje. 

Kako si došla na ideju da se prijaviš za rad na projektu „Moja zemlja”? Kako si saznala/saznao za audiciju i šta te je u ovom projektu motivisalo da se uključiš?

Za audiciju sam saznala od Dušana Blagojevića, mog profesora i čoveka pored koga sam spoznala koliko su gluma i igra kroz istu oslobađajući, kada sam u srednjoj školi postala deo Teatra Gimnazijalac koji je on vodio. Kao da je osetio koliko mi fali da budem deo nekog kreativnog procesa, da se igram i da učim na sceni. Samo mi je poslao link za prijavu koju sam popunila i poslala bez previše razmišljanja, iako sam tome sklona…  Pored ljubavi prema glumi, presudnu ulogu u mom interesovanju za ovu predstavu imala je tema kojom se bavi predstava, jako bitna, a malo poznata meni i generaciji kojoj pripadam, obrađena na temeljan, interaktivan i sistematičan način. Projekat je spojio moje interesovanje za prava – dakle za društvo, sa ljubavlju koju imam prema umetnosti. 

Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu” bavi se izrazito političkim temama. U javnosti, često čujemo kako današnje mlade ne zanima politika. Šta ti misliš o ovoj tvrdnji? Da li se ona odnosi i na tvoje prijatelje, koleginice, kolege i druge mlade ljude iz tvog okruženja?

Apolitičnost kao da postaje sve veći trend među mojim vršnjacima, i to mislim da nije zbog toga sto ih politika ne zanima, već zbog toga što im se ona gadi. Odbijam da verujem da ih ne interesuje, pre svega zato što se politika toliko meša u život čoveka u Srbiji, od obrazovanja do zaposlenja, preko medija… Politika direktno utiče na naš život, pa mi ta čuvena reč apolitičnost zapara uši čim je čujem. Takođe, mislim da mladi postaju sve svesniji da nam stariji sunarodnici ostavljaju u nasleđe sve greške koje su činjene na ovoj teritoriji i da na nama ostaje da vidimo šta ćemo i kako ćemo da se nosimo sa njima. 

Veoma važna komponenta rada na predstavi „Moja zemlja” bilo je učenje i istraživanje u okviru obrazovnog modula „Devedesete: prošlost koja traje zauvek”… Šta će tebi lično ostati najupečatljiviji utisak iz ovog modula? Šta si bitno novo saznala? Kog predavanja, radionice ili javnog vođenja se prvo setiš, kad pomisliš na naš put iskustvenog učenja?

Kao studentkinji Pravnog fakulteta, bilo mi je veoma važno da čujem o tome kako se sudi za ratne zločine. Ne samo kada su u pitanju ratovi na prostoru bivše Jugoslavije. Na jednom od predavanja, malo smo dublje ušli u pitanje kako se sudilo za ratne zločine, u drugim ratovima. Filozofkinja Daša Duhaček, govorila nam je o teorijskim radovima Hane Arent, nastalim na analizama suđenja nacistima. To je bilo jedno od uvodnih predavanja, pa mi je bilo interesantno što smo odmah otvorili ključne pojmove iz oblasti prava i pravde… Takođe, bilo mi je veoma važno da čujem teze Hane Arent o banalnosti zla. 

Teme kroz koje je ekipa predstave prošla sa timom Centra za primenjenu istoriju, nisu ni lepe, ni lake, ni prijatne. Kako si ti emotivno prošla kroz edukativni deo procesa? Da li te je nešto posebno potreslo i da li želiš da podeliš šta je to bilo?

Na radionicama dobila sam mnoge informacije koje pre toga nisam znala, ali najveći utisak je na mene ostavila poseta spomeniku ‘Zašto?’ posvećenom  žrtvama stradalim prilikom bombardovanja zgrade RTS-a. Nakon predavanja sam odgledala i dokumenrac snimljen o tome koji me je jako potresao. U situaciji u kojoj svi znaju da će zgrada biti bombardovana, ljudima se preti otkazom ukoliko napuste svoja radna mesta, država žrtvuje šesnaest ljudi, a u mojoj glavi još uvek vrišti pitanje: ZAŠTO?  

Kakav je odnos tvoje generacije prema istorijskom nasleđu devedesetih? I koji su ključni izvori odakle mlad čovek, u Srbiji, danas, može da nauči nešto o ovom periodu? … Izvori u smislu: škola, porodica, mediji, filmovi, serije, muzika… ili nešto drugo? 

Nije baš najjednostavnije za mladu osobu u Srbiji da se informiše o devedesetima. Preko udžbenika u kojima se nalaze selektivne informacije o kojima se retko kad i govori na časovima, jer se ove teme obrađuju uvek na poslednjoj godini, pred raspust, do roditelja koji često ne žele ili misle da nema potrebe razgovarati o tome, mogu slobodno da kažem da su radionice kojima smo prisustvovali bile privilegija nama kao grupi. 

Koliko znaš o prostoru bivše Jugoslavije, koji se danas zove “region”? Gde si putovala, imaš li negde prijatelje, gde bi najviše volela/voleo da odeš? Postoje li mesta kojih se plašiš i zašto? 

Kroz gostovanja na festivalima Teatra Gimnazijalac u srednjoj školi, uspela sam da upoznam i povežem sa mnogo mladih ljudi iz regiona, imali smo zajedničke radionice i zajedno govorili na temu Jugoslavije, ratova i svih haosa koji su se dešavali na ovim teritorijama. Drago mi je što mnogi mladi ljudi nisu zatrovani mržnjom i ja sam jedna od njih. Raduje me turneja koja će se desiti sa ovom predstavom, putovanja, druženje, novi ljudi, neka mesta koja do sada nisam posetila, a imam veliku želju. Dok se turneja ne desi na mojoj listi posećenih država bivše Jugoslavije nalaze se Bosna, Hrvatska, Crna Gora i Makedonija, a mesta u koja bih se uvek rado vratila su Sarajevo i Zagreb.

Smatraš li sebe patriotkinjom? I naravno: šta je za tebe patriotizam?

Mislim da je danas sam termin patriotizam malo zaprljan, da ga svako koristi i da više ni sama ne znam šta je patriotizam i biti patriotkinja – šta tačno to podrazumeva?  Za mene su patriotizam ljudi i kultura, moja kuća u Lebanu, moja porodica, moji prijatelji, naše reke, priroda, naša tradicija, trube, gostoprimstvo…  Za mene je moja zemlja moj dom. Sve ovo za mene znači ljubav…  Ipak, u mom domu nije sve sjajno, nekad čak i deluje kao najhladnije mesto na svetu. Tada ljubav prati i odgovornost. Voleti svoju zemlju znači i ustati protiv nepravde, težiti slobodi koja se ne dobija, za koju se treba boriti, kako bi naša zemlja zaista bila mesto za sve nas.

Važno političko pitanje za sve mlade ljude tiče se obrazovanja. Zato nas zanima kako ti vidiš prosvetni sistem u Srbiji, danas? Kakav je tvoj odnos prema obrazovanju, u kontekstu školovanja u doba korone, ekspanzije vršnjačkog i drugog nasilja u školama, štrajkova prosvetnih radnika i slično?

Na jednom festivalu na kome sam dobila nagradu za ulogu u predstavi u kojoj sam tada igrala — nakon dodele pričala sam sa jednim od članova žirija, očekujući da mi kaže kako treba da upišem glumu, kako me vidi u tome… Ipak, na moje, a i na opšte iznenađenje grupe, on je rekao da treba da budem učiteljica. Samo sam se nasmejala, ali tada sam prvi put ozbiljno razmislila o tome. Rekao je da odatle sve polazi, kako deci treba neko ko će da ih motiviše, ko će da podstiče kreativnost kod njih i koga će zaista da zanimaju ta deca. On je bio u potpunosti u pravu. Znam koliko su meni takvi ljudi značili, a koliko ih je malo bilo i koliko se sve to odražava na decu i na samo obrazovanje. Generalno, stičem utisak da su deca sve više prepuštena samoj sebi, kroz to kako će se i koliko informisati i koliko naučiti, do toga kako će psihički prolaziti kroz proces obrazovanja. Mislim i da se u našoj državi već ozbiljno vide posledice toga.

Politička situacija u svetu, danas, nije ni malo bezopasna, bezbedna ni naivna. Na našim prostorima, shvatili smo – nikada nije ni bila. Kako izgleda odrastati sa takvim saznanjem? Čemu se nadaš, čega se plašiš?

Odrastamo u svetu vladavine moćnijeg gde nema pravila i gde ništa više toliko ne može da iznenadi čoveka. Stanje u svetu i istorija nam pokazuju da se sve može ponoviti ili desiti i nama i promeniti nam živote zauvek, tako da se trudim da živim u sadašnjem trenutku i ne razmišljam puno o tome, jer to ume da me uplaši. 

Teško pitanje: gde vidiš sebe za deset godina? Ako sve bude idealno i sve baš onako kako si zamislila, gde ćemo doći u jesen 2034. godine, da s tobom napravimo novi intervju?

Sve ukazuje na to da ću se baviti advokaturom i možda doprineti da ovo društvo bude makar malo pravdenije. U svetu maštarija – volim da mislim da ću u budućnosti imati svoj atelje, konačno kupiti svoj klavir, imati kućicu negde pored mora, sagraditi prihvatilišta za napuštene životinje i puno putovati. Iako sve ovo zvuči super, vremenom sam počela da sve više cenim i budem zahvalna na malim stvarima, pa se tako nadam se da ću se za deset godina smejati, voleti i plesati malo više. 

U toku edukativne faze rada na predstavi, imala si priliku da saznaš više o okolnostima u kojima su odrastali tvoji roditelji i drugi, bliski odrasli ljudi iz tvog okruženja. Šta bi im danas rekla? … Sa druge strane, šta bi rekla ljudima iz svoje generacije?  

Mislim da bih istu stvar rekla i jednima i drugima. Traume se neće izlečiti ako se ne govori o njima, promene se neće desiti ako ne naučimo iz grešaka. Kada ljudi budu bolji i svet će biti bolje mesto i možda baš tada sve bude u redu. 

Ekipa predstave „Moja zemlja” je velika i mnogo vas se u ovom projektu srelo i upoznalo. Ko je u ovom novom društvu najbrže osvojio tvoje prijateljstvo i zašto? 

Mislim da svi zajedno činimo ovu grupu baš onakvom kakva treba da bude i da bez bilo koga ne bi bilo to to – tako da će tako ostati i ovde. Svi vas grlimo i jedva vas čekamo na premijeri!

Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“, nastala je  kao deo projekta „Moja zemlja: Omladinsko pozorište kao sredstvo suočavanja s prošlošću“ čiji je nosilac Centar E8, a partnerske organizacije Centar za primenjenu istoriju i Propaganda film. Projekat je podržan od strane Evropske unije i Programa Ujedinjenih nacija za razvoj  – UNDP, u okviru šire regionalne inicijative “Podrška EU izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu.“ 

Sadržaj ovog intervjua isključiva je odgovornost autora i ne održava nužno stavove EU niti UNDP-a. 

Razgovarala: Minja Bogavac 

Fotografije: Nebojša Babić 

Predstava će imati svoja prva izvođenja 4, 5. i 6. novembra, na Sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu. Svoje ulaznice možete kupiti online, na ovom linku.

MINJA RAKIĆEVIĆ ima 26 godina i najmanje 26 posebnih talenata. Sjajna je glumica, još bolja pevačica, ogromnom brzinom pamti korake i skida koreografije, a plesne veštine usavršavala je na časovima baleta, kao i na folkloru. Ništa manji nije ni njen talenat za komunikaciju, pa je u ekipi predstave “Moja zemlja” veoma brzo postala omiljena ličnost. Uvek je nasmejana, lako od poznanika pravi prijatelje, a na audiciji za predstavu nas je upozorila da je u Reflektor teatar došla da tu i ostane. Nismo imali ništa protiv!  

Pored toga što završava studije hotelijerstva i turizma, Minja Rakićević zna da svoj život ne može da zamisli bez pozornice. Rešena je da se bori za svoje mesto pod reflektorima, jer pod njima blista i ima šta da pokaže. 

Pored umetničkih angažmana i obaveza na fakultetu, Minja radi u baru čija su specijalnost dobra vina. Zahvaljujući ovom poslu, svakodnevno uči o enologiji,  pa napominje da su pozorište i vino – neraskidivo povezani. 

Patriotizam je za Minju Rakićević jednostavan: baci svoje đubre u kantu i budi dobar prema komšijama! Kada je reč o komšijskim zemljama u regionu, svuda rado odlazi i svuda ima prijatelje.  

Kako bi se ukratko predstavila? Ko si ti i šta radiš kada ne igraš u predstavi „Moja zemlja” Reflektor teatra?

Ja sam Minja Rakićević – sa dva „ć”. Završavam hotelijerski i turistički menadžment, a u slobodno vreme se bavim muzikom: pevanje je moja terapija. Pišem poeziju, ne volim da kuvam, ali volim da jedem, plus sam tvrdoglava bikica koja širi mnogo pozitivne energije – reklisuomeni tačka com. 

Kako si došla na ideju da se prijaviš za rad na projektu „Moja zemlja”? Kako si saznala za audiciju i šta te je u ovom projektu motivisalo da se uključiš?

Za audiciju sam saznala preko Instagram posta. Ranije sam radila sa Jelenom Bogavac: igrala sam u dve njene predstave…   tako da mi je ovo bila super prilika da se ponovo vratim u ono što totalno ispunjava moj duh i moje telo – umetnost.

Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu” bavi se izrazito političkim temama. U javnosti, često čujemo kako današnje mlade ne zanima politika. Šta ti misliš o ovoj tvrdnji? Da li se ona odnosi i na mlade ljude iz tvog okruženja?

Moje mišljenje je podeljeno. Oko sebe imam ljude koje politika zaista ne zanima, a isto tako i prijatelje koje idu na proteste, imaju formirano mišljenje o aktuelnim temama i žele da pričaju o tome. Čini mi se da u većini slučajeva omladinu danas zanimaju ove stvari, zanima nas aktuelna situacija u zemlji. Odrasli smo i postaju nam bliske teme vezane za naš grad, za spomenike, za Beograd na vodi, izmeštanje Starog mosta… sve više nas zanima ekologija, svesni smo da hrana i voda koje konzumiramo i vazduh koji udišemo – nisu najboljeg kvaliteta i sve nas to, na neki način tera da stvari gledamo kroz politiku. Politika pravi probleme, ali politika ih takođe i rešava. Mislim da je sve više mladih koji žele da pokažu zube i da se bore za neko bolje sutra…  Podržavam i grlim to! 

Veoma važna komponenta rada na predstavi „Moja zemlja” bilo je učenje i istraživanje u okviru obrazovnog modula „Devedesete: prošlost koja traje zauvek”… Šta će tebi lično ostati najupečatljiviji utisak iz ovog modula? Šta si bitno novo saznala? Kog predavanja, radionice ili javnog vođenja se prvo setiš, kad pomisliš na naše radionice iskustvenog učenja?

Nisam ni znala da mi je ovo zapravo trebalo! Moram priznati da nisam bila sasvim upućena, niti sam imala tačne informacije o gomili stvari. Jednostavno: niko te u školi ne uči koji su to ratovi bili devedesetih, šta se desilo u Srebrenici, šta je Oluja, odakle masovna grobnica u Batajnici, kada i zašto je bila opsada Sarajeva, koliko je trajala, ko se tu borio protiv koga i tako dalje…  U ovom modulu, dobili smo te informacije posložene i objašnjene od strane profesionalaca… i tako smo shvatili… ili sam bar ja shvatila da je romantizacija devedesetih glupost i da ne važe jadikovke: „svet je nepravedan, pa uvek mi Srbi ispadnemo krivi za sve”. Da se razumemo: svet jeste nepravedan, ali ni mi nismo samo žrtve. U svemu što se desilo u prošlosti, bilo je i naše odgovornosti, odnosno odgovornosti našeg naroda koji je birao pogrešno… ili se nije dovoljno trudio da shvati šta se to događa…   a to je važno da se razume danas, jer samo na taj način iz prošlosti nešto može i da se nauči. Bila sam potresena, začuđena, zbunjena, ali na kraju: srećna što mi je neko to znanje preneo na pravi način.

Da li te je nešto posebno potreslo i da li želiš da podeliš šta je to bilo?

Predavanja, radionice i javna vođenja sa Centrom za primenjenu istoriju su bila veoma zanimljiva, ali često i potresna. Najviše mi je u sećanju ostala priča o hladnjačama, masovna grobnica u Batajnici, kao i priča o Košarama. Znala sam nešto o Košarama, ali nisam sve. Na javnom vođenju, posvećenom ovoj temi, Marijana Stojičić se potrudila da nam ovaj patriotski mit, rasvetli sa različitih strana i mislim da je svako do nas, otišao kući sa mnogo pitanja. Na neka pitanja, možda i ne postoje pravi odgovori, ali je dovoljno dobro ako se stalno pitamo. Čovek koji se pita, ima manju šansu da pogreši… i tu dolazimo do teme kritičkog mišljenja: čemu ono služi i zašto je važno. 

Koliko znaš o prostoru bivše Jugoslavije, koji se danas zove „region”? Gde si putovala imaš li negde prijatelje, gde bi najviše volela da odeš? Postoje li mesta kojih se plašiš i zašto?

Kad čujem reč Jugoslavija, odmah mi se pred očima stvori slika moje mame koja mi zaljubljeno priča o tim najboljim godinama. Mislim da bih ja kidala, da sam tada rasla. Jer, iz priča mojih roditelja deluje kao da je stara Juga stvarno bila vrh! Što se tiče ovog posle, odnosno regiona, putovala sam najviše u Lijepu Našu i uvek bih joj se vratila…  Imala sam divna iskustva sa novostečenim prijateljima iz Zagreba, Pule i Splita i nikada nisam putovala u Hrvatsku sa predrasudama, jer ih nisam ni imala. Pre svega što sam naučila ovog leta, ja zapravo nisam tačno znala šta se dogodilo devedesetih, pa nisam ni mogla da imam neka loša očekivanja ili strah. Moji roditelji mi nikada nisu pričali ništa loše, niti bilo šta protiv nekog naroda Jugoslavije… i prosto: tako sam odrasla. Vaspitana sam u tom nekom duhu: kao da bratstvo i jedinstvo nikada nije ni prestajalo. Išla sam i na Kosovo, jednom… to ističem, jer većina ljudi iz moje generacije, pa ni iz ove naše grupe, tako nikada nije bila. I ono što je možda još važnije da kažem, jeste da bih  se vratila tamo, jer je moj boravak na Kosovu bio topao i lep. Ponekad se više plašim Beograda, nego što se plašim naših komšija – tako da NE, ne plašim se ni jednog mesta u regionu. 

Kakav je odnos tvoje generacije prema istorijskom nasleđu devedesetih? I koji su ključni izvori odakle mlad čovek, u Srbiji, danas, može da nauči nešto o ovom periodu? 

Do početka rada na ovoj predstavi, nikada nisam ulazila duboko u teme devedesetih sa svojim prijateljima. Nekako svi smo čuli te iste priče- da su devedesete bile ludilo. U školi ćeš najmanje naučiti o svemu tome, nažalost. Ali mlađe generacije mogu dosta da se informišu o ovom periodu, preko filmova i serija, a najviše u razgovoru sa nekim ko je živeo te devedesete.  I ovde moram da kažem jednu kontroverznu stvar: ura za dizelašku garderobu i turbo folk! Jasno mi je da ne treba romantizovati devedesete, ali ne mogu da se pravim da mi se ne sviđa pop kultura u kojoj sam odrasla. Današnja mejnstrim muzika, pa i moda, u velikoj meri vuku korene iz turbo folka i da – ja znam da je to kič, ali to je naš kič, to je zabava, nešto što nam je poznato i blisko, estetika sa kojom smo odrastali. Sve je to danas dosta evoluiralo… izvođači popularne muzike pripadaju novoj generaciji, a apsurd je to što baš ta muzika, nastala u toku ratova, danas povezuje mlade u regionu. Ako pogledate bilo koji pevački talent-šou, videćete da smo tamo svi zajedno. Razumem da je nekom ko je živeo devedesete to danas čudno, ali mislim da nije konstruktivno zgražavati se nad popularnošću ove muzike. Sem toga, imam još jednu tezu, koja se neće svima dopasti: i svetska popularna muzika, od devedesetih pa do danas, kombinuje elektronski zvuk sa etno elementima. Ne verujem da mlade u drugim zemljama neko osuđuje zbog toga što slušaju popularnu muziku… Što se mojih vršnjaka tiče, nikada nisam razumela pojedince koji uzvikuju parole o Kosovu, i generalno, vode neku diskusiju o tome… Uvek sam mislila sam da oni znaju nešto što ja ne znam, pa se nikada nisam udubljivala. Pretpostavljam da je i njihovo znanje o tim događanjima veoma ograničeno, i da su te stavove mogli da pokupe jedni od drugih, ili da ih nose iz porodice.

Smatraš li sebe patriotkinjom? I naravno: šta je za tebe patriotizam?

Moram da citiram moju dragu drugaricu Žanu Jelovac, koja je u intervjuu za Zoomer kazala: „Ja volim svoju zemlju bezuslovno, iznova i iznova, čak i kada me razočara.” Često nas razočara a opet nekako stojimo tu i ne damo je. Ne znam da li sam patriotkinja, ali mislim da na kraju dana ne bih nigde mogla da se osećam ovako dobro kao u svojoj zemlji. Koliko god ona bila teška, surova i pomalo siva, mislim da jednostavno ne bih mogla da spakujem svoje kofere i da odem. Za mene je patriotizam kada voliš svoj komšiluk, zgradu, ulicu i grad. Ako je tako, ja sam patriotkinja. 

Važno političko pitanje za sve mlade ljude tiče se obrazovanja. Zato nas zanima kako ti vidiš prosvetni sistem u Srbiji, danas? Kakav je tvoj odnos prema obrazovanju, u kontekstu školovanja u doba korone, ekspanzije vršnjačkog i drugog nasilja u školama, štrajkova prosvetnih radnika i slično?

Skoro smo o vršnjačkom nasilju ragovarali, na jednoj probi. U grupi imamo školarce koji nam direkt iz klupa donose razne priče…  Ne znam kada su se deca pretvorila u surova stvorenja bez empatije, gde su naučili da budu drski i da se tako ophode prema svojim vršnjacima, a posle toga i prema odraslima. Profesori nemaju kontrolu, pa postepeno gube snagu i autoritet, dok na kraju čitava stvar ne prestane da ih zanima…  Tužno je to, mislim da taj sistem neće ići na bolje,  jer digitalno društvo počinje da vlada svim sferama rada, pa i obrazovanjem… Moje iskustvo iz redovnog školovanja, nije bilo loše… pa sam i na toj probi gde smo razgovarali na ovu temu i kazala: išla sam u školu sa pristojnom decom, bili smo dobri, pošteni, brinuli smo jedni za druge i poštovali smo nastavnike, a pritom nisam išla u školu koja se smatra „elitnom”. Zato mislim da je možda problem i u tom stalnom jurcanju za nekim uspehom, koje na kraju  vodi u „znaš ti ko sam ja” ponašanje. 

Teško pitanje: gde vidiš sebe za deset godina? Ako sve bude idealno i sve baš onako kako si zamislila, gde ćemo doći u jesen 2034. godine, da s tobom napravimo novi intervju?

Za deset godina sam možda u Andaluziji, igram flamenko na ulici i pevam, a možda sam i ovde na nekoj sceni – muzičkoj, pozorišnoj, filmskoj…  Nadam se i dalje da ću se ostvariti u tom pravcu, jer su scenske umetnosti najvažnija komponenta života, bez koje mislim da ne bih mogla da živim.

Šta bi rekla ljudima iz svoje generacije? Šta je važno da znaju, šta treba da rade, koje greške treba da isprave.. i najzad: da li će sve biti i redu i kada?

Baci svoje đubre u kantu! To je patriotski čin. Izađi na proteste. Vikni NE!  Grli i voli…  Sve će biti u redu. Kada? Zavisi od nas! 

Ekipa predstave „Moja zemlja” je velika i mnogo vas se u ovom projektu srelo i upoznalo. Ko je u ovom novom društvu najbrže osvojio tvoje prijateljstvo i zašto? 

Ja sam najstarija članica ove sjajne ekipe, tako da ih sve gledam kao moju malu dečicu. Svašta sam novo naučila za ovo vreme od kada se družimo, jer smo svaki dan zajedno, tako da: drugari, hvala vam svima! Ipak bih izdvojila moju grupu „piźončića” sa kojima sam za nijansu bliža. Neću da navodim imena, same će se prepoznati.  

Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“, nastala je  kao deo projekta „Moja zemlja: Omladinsko pozorište kao sredstvo suočavanja s prošlošću“ čiji je nosilac Centar E8, a partnerske organizacije Centar za primenjenu istoriju i Propaganda film. Projekat je podržan od strane Evropske unije i Programa Ujedinjenih nacija za razvoj  – UNDP, u okviru šire regionalne inicijative “Podrška EU izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu.“ 

Sadržaj ovog intervjua isključiva je odgovornost autora i ne održava nužno stavove EU niti UNDP-a. 

Razgovarala: Minja Bogavac 

Fotografije: Nebojša Babić Predstava će imati svoja prva izvođenja 4, 5. i 6. novembra, na Sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu. Svoje ulaznice možete kupiti online, na ovom linku.

NIKOLA JOVANOVIĆ je učenik završnog razreda Gimnazije „Sveti Sava“. Zahvaljujući višegodišnjoj saradnji koju Centar E8 ima sa ovom školom, već nekoliko godina je uključen u razne programe i aktivnosti koje Centar E8 organizuje za učenike ove gimnazije. Za početak, istakao se na radionicima vezanim za rodnu ravnopravnost i prevenciju nasilja, pa je tako postao aktivista i član Budi muško kluba. U Budi muško klubu, prošao je obuku za trenere, pa će uskoro imati prilike da se oproba i kao vršnjački edukator. 

S obzirom da mu je želja da nakon gimnazije upiše smer za dizajn zvuka na Fakultetu dramskih umetnosti, Nikola se priključio i Omladinskom klubu Reflektor teatra, gde je brzo postao jedan od naših stalnih saradnika u sektoru tehnike. Na predstavama Reflektor teatra, često vodi svetlo ili ton, a nije mu strano ni da se uključi ni u druge „radne akcije“, vezane za produkciju, logistiku i organizaciju. Iako mnogo vremena provodi u pozorištu, do predstave „Moja zemlja“ još nije imao glumačkog iskustva. 

Ipak, u radu na ovom komadu, pokazao je veliki talenat i veliko interesovanje. Ništa manje aktivan nije bio ni u toku modula „Devedesete: prošlost koja traje zauvek“, gde je slušao predavanja i obavezno davao zanimljive komentare. … Intervju za Zoomer poslao je sa maturske eksurzije, što znači da ovi odgovori stižu pravo iz Severne Italije. 

Kako bi se ukratko predstavio? Ko si ti i šta radiš kad ne igraš u predstavi „Moja zemlja“ Reflektor teatra?

Volim da putujem bar onoliko koliko mi godine i mogućnosti pružaju. Kad ne igram u predstavi ,,Moja Zemlja” ne igram nigde, ali volim da slušam. Uživam u živoj muzici i svaku priliku da je slušam prihvatam bez obzira na žanr. Dakle: svirke i koncerti su mesta gde me uvek možete sresti! 

Kako si došao na ideju da se prijaviš na ideju za rad na projektu „Moja zemlja“? Kako si saznao za audiciju i šta te je u ovom projektu motivisalo da se uključiš?

Za projekat sam saznao tokom volontiranja na TOP festivalu u Reflektor teatru, gde sam upoznao rediteljku predstave, Jelenu Bogavac. Učestvovao sam na pozorišnoj radionici koju je vodila i ona me je, na moje iznenađenje, pozvala da se priključim ovom projektu i glumačkoj ekipi predstave. Najveća motivacija za učestvovanje mi je bila želja za novim iskustvom. Nikad se pre nisam bavio glumom i prvenstveno sam hteo da se oprobam i vidim da li to mogu.

Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“ bavi se izrazito političkim temama. U javnosti, često čujemo kako današnje mlade ne zanima politika. Šta misliš o ovoj tvrdnji? Da li se ona odnosi i na tvoje prijatelje, koleginice, kolege i druge mlade ljude iz tvog okruženja?

Sa tom tvrdnjom se slažem, većinu mladih politika ne zanima i na našu političku scenu gledaju kao sprdnju. Ne veruju da imaju moć niti da kao pojedinci mogu nešto da promene. Sa druge strane imamo veliki broj mladih koji bi hteli da se uključe u taj strašan svet odraslih, ali ih sprečava neobrazovanje ili to  što ne znaju odakle da počnu. Bombardovani su informacijama sa svih strana i najčešće izgrade mišljenje na osnovu toga koje informacije najpre dođu do njih. To uopšte nije dobra podloga za dalje učešće u političkom životu.

Veoma važna komponenta rada na predstavi „Moja zemlja“ bilo je učenje i istraživanje u okviru obrazovnog modula „Devedesete: prošlost koja traje zauvek“… Šta će tebi lično ostati najupečatljviji utisak iz ovog modula? Šta si bitno saznao? Kog predavanja, radionice ili javnog vođenja se prvo setiš kad pomisliš na naše radionice iskustvenog učenja?

Sve radionice i javna vodjenja su bila izuzetno važna. Izdvojio bih predavanje o ulozi medija u ratovima devedesetih Dinka Gruhonjića, koje mi je bilo iznenađujuće, ali pre svega – veoma zanimljivo. Sve pohvale Dinku Gruhonjiću, idu za način na koji nam je predstavio kakva je uloga medija, u formiranju javnog mnjenja, a posebno na tome što nam je detaljno objasnio kako zapravo funkcioniše ono što zovemo propaganda. I naravno: ne mogu da izostavim javno vođenje u Batajnici, koje nikog nije ostavilo ravnodušnim. Samo deset kilometara od strogog centra Beograda dogodile su se tako strašne stvari… a danas o tome ne znamo puno i ne pričamo ništa.

Teme kroz koje je ekipa predstave prošla sa timom Centra za primenjenu istoriju, nisu ni lepe ni lake ni prijatne. Kako si emotivno prošao kroz edukativni deo procesa? Da li te je nešto posebno potreslo i da li želiš da podeliš šta je to bilo?

Osećao sam se kao budala. Nisam verovao koliko mogu da ne znam o periodu koji se teško može nazvati prošlošću… Primetio sam i da se drugi tako osećaju i na kraju shvatio da nisam ja kriv zbog svog neznanja.
Ono što mladi znaju ili ne znaju dosta verno oslikava šta društvo, sistem ili prosveta, uopšte žele da mladi znaju. Ili ne znaju. 

Koliko znaš o prostoru bivše Jugoslavije, koji se danas zove „region“? Gde si putovao, imaš li negde prijatelje, gde bi najviše voleo da odeš? Postoje li mesta kojih se plašiš i zašto?

O prostorima bivše Jugoslavije ne znam mnogo , posetio sam samo Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu. Imam dosta prijatelja u obe države i koliko se radujem igranju ove predstave u Sarajevu, radujem se i samoj poseti tom predivnom gradu. Ne plašim se nijednog mesta u region, jer znam da svuda dolazim bez zadnjih namera, otvoren da upoznam ljude i steknem prijatelje.  Zato se nadam se da ću sto pre obići ceo region… ili bar: veći deo onih mesta koja su po nečemu značajna.

Kakav je odnos tvoje generacije prema istorijskom nasleđu 90-ih? I koji su ključni izvori odakle mlad čovek, u Srbiji, danas, može da nauči nešto o ovom periodu?… Izvori u smislu: škola, porodica, mediji, filmovi, serije, muzika… ili nešto drugo?

Mislim da ogroman broj mladih žali sto nisu proživeli devedesete i da svi razmišljaju o tome kako bi im bilo da su rođeni malo ranije. Delom je to do roditelja, koji svaki dogadjaj iz svoje mladosti –  koliko god on bedan bio – prepričavaju kao najbolji period njihovih života. Ogroman uticaj imaju i današnji mediji gde dominira trenutna komercijalna muzika, koja je direktan naslednik turbo folka. Ne može ni jedan dan da prođe bez da čujemo jedno: RA-GA-DA-DA-GA-DA-DA!

Smatraš li sebe patriotom? I naravno, šta je za tebe patriotizam?

Patriotizam je najbolnija neuzvraćena ljubav.  Smatram sebe patriotom, volim moju zemlju, moj grad, moje ulice i ne mogu da zamislim život bez njih ili život na bilo kom drugom mestu. Ne želim da idem odavde i hoću da ostanem ovde. Moje okruženje se oseća isto ali svakog kopka pitanje: šta ova država radi za njih i da li ona njima uzvraća ljubav? 

Važno političko pitanje za sve mlade ljude tiče se obrazovanja. Zato nas zanima kako ti vidiš prosvetni sistem u Srbiji, danas? 

Prosvetni radnici jedva preživljavaju sa trenutnim platama, a to im oduzima vremena i snage da se posvete učenicima i nastavi. Učenik sam Gimnazije ,,Sveti Sava ” i tako primećujem: velika je razlika u odnosu između đaka i profesora koji žive od svoje profesorske plate, u odnosu na profesore sa stabilnim finansijama. U učionici, ne može da se ne primeti, ako neko od profesora ima povoljnu porodičnu situaciju ili možda neki drugi posao, koji im omogućava da pristojno žive. I nije kao da se to vidi po odevanju ili nečemu spolja:  vidi se baš po odnosu prema nastavi i prema đacima, jer su profesori koji manje brinu kako će izgurati do kraja meseca, uspeli da zadrže svoje ideale i istinsku zainteresovanost za učenike, kao ličnosti.  Učenici prepoznaju mizernost u životima svojih profesora… prepoznajemo kada su razočarani i samim tim, niko ne moze očekivati od učenika da se na svoje profesore ugledaju. A pretpostavljam da bi tako trebalo da bude. U tim situacijama dolazi do većeg međusobnog nepoštovanja,  koje negativno utiče na nastavu. Što se tiče nastave u toku korone, može se reći samo: bravo prosvetari,  dobar pokušaj! Jer, realno, nije bilo mnogo rešenja za držanje nastave u tom period, ali snalazio se ko je kako mogao . Lično se školovanja tokom pandemije ne sećam, niti sam siguran kako sam uopšte završio dva razreda, ali evo me sada:  igram na velikoj sceni Reflektor teatra! I to u predstavi koja će sigurno biti edukativna i za naše vršnjake, ali i za starije. 

Politička situacija na svetu, danas, nije ni malo bezopasna, bezbedna ni naivna. Na našim prostorima, shvatili smo – nikada nije ni bila. Kako izgleda odrastati sa tim uverenjem? Čemu se nadaš, čega se plašiš?

Mislim da su se ljudi na našim prostorima već navikli na tenzije i iščekivanje sledećeg rata. I da je sasvim normalno da u špajzu, pored mlevenog keksa stoji utoka i da se u vreći krompira tu i tamo nađe neka kašikara…  Nadam se miru, što dužem miru, a plašim se da će i moja deca prolaziti kroz nove, možda čak i gore devedesete.

Teško pitanje: gde vidiš sebe za deset godina? Ako bude sve idealno i sve onako kao što si zamislio, gde ćemo doći u jesen 2034. da s tobom napravimo novi intervju?

 
Ako sreće bude bilo, naći ćete me negde u Africi, sa mojim psom, na svetskoj moto turneji. Srećno vam bilo u potrazi!

U toku edukativne faze rada na predstavi, imao si priliku da saznaš više o prilikama u kojima su odrastali tvoji roditelji i drugi, bliski odrasli ljudi iz tvog okruženja. Šta bi im danas rekao?

Progovorite.

Šta bi rekao ljudima iz svoje generacije? Šta je važno da znaju, šta treba da rade, koje greške treba da isprave… i najzad: da li će sve biti u radu i kada?

Pričajte više, živite više, ne plašite se života. Učite na iskustvima i tuđim i svojim, razmišljajte o sebi i drugima. Znači: više razmišljajte! Jako jednostavan savet koji može promeniti skoro sve, a da će biti bolje   biće. Da li mogu da kažem kada? Ne, ali sa sigurnošću znam da dok sam živ biće bolje!

Ekipa predstave „Moja zemlja“ je velika i mnogo vas se u ovom projektu srelo i upoznalo. Ko je u ovom novom društvu najbrže osvojio tvoje prijateljstvo i zašto? 

Prvo moram da kazem da smo jedna raznolika grupa i da samim tim imamo zanimljivu dinamiku. Svakog iz ekipe volim i mislim da ćemo, što više vremena bude prolazilo, mi biti bliži i bliži. Ali, ljudi stvarno ste ponekad energetski vampiri! Lagao bih kada bih rekao da mi sve ovo nije i naporno… trenutno imamo svakodnevne probe, posle kojih se vraćam kući umoran. Ipak, moram da izdvojim Saru Krstić, jer dugo nisam upoznao nekoga ko bolje razume moju neverbalnu komunikaciju. Jedan pogled nam je sasvim dovoljan da se potpuno skapiramo. I nadam se da ovo niko neće shvatiti pogrešno, ali nekad mi je previše moje zemlje, nekad mi je previše i „Moje zemlje“, al mi nikad previše Sare! 

Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“, nastala je  kao deo projekta „Moja zemlja: Omladinsko pozorište kao sredstvo suočavanja s prošlošću“ čiji je nosilac Centar E8, a partnerske organizacije Centar za primenjenu istoriju i Propaganda film. Projekat je podržan od strane Evropske unije i Programa Ujedinjenih nacija za razvoj  – UNDP, u okviru šire regionalne inicijative “Podrška EU izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu.“ 

Sadržaj ovog intervjua isključiva je odgovornost autora i ne održava nužno stavove EU niti UNDP-a. 

Razgovarala: Minja Bogavac 

Fotografije: Nebojša Babić Predstava će imati svoja prva izvođenja 4, 5. i 6. novembra, na Sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu. Svoje ulaznice možete kupiti online, na ovom linku.

ALEKSANDRA JANKOVIĆ ima devetnaest godina, bavi se glumom i piše poeziju. U projekat „Moja zemlja” uključila se kao učenica završnog razreda Treće beogradske gimnazije, a premijeru predstave dočekuje kao studentkinja prve godine sociologije na Filozofskom fakultetu. 

Za sebe kaže kako je u maloj grupi  mladih koji svoj budući poziv vide u prosveti. Ipak, kad god glasno izjavi kako bi želela da se bavi profesurom, nailazi na kritike, kako od prijatelja i vršnjaka, tako i od odraslih ljudi iz svog okruženja. Na jednoj od radionica, u okviru projekta “Moja zemlja”, podelila je zanimljivu priču, o tome da su joj čak i neki od njenih profesora, savetovali da odabere lakši, a bolje plaćen posao. Tako Aleksandra nije sigurna čime će se baviti u budućnosti, ali zna da će sigurno ostati u sferi društvenih nauka. Takođe, planira da ostane u pozorištu, jer smatra da je angažovana umetnost ima moć da otvara najvažnija pitanja u jednoj zajednici. 

Sigurni smo da ćemo je ponovo intervjuisati na promociji njene prve pesničke zbirke, jer Aleksandra ima veliki dar da se izrazi u stihovima, a poezija je njena velika strast. U Reflektor teatar došla je kao devojka koja dugo prati predstave našeg pozorišta, pa danas kaže da bi ih preporučila svim studentima društvenih i političkih nauka.  

Kako bi se ukratko predstavila? Ko si ti i šta radiš kada ne igraš u predstavi „Moja zemlja” Reflektor teatra? 

Jedna sam od onih osoba koja ima previše interesovanja i koju svet nikada ne prestaje da fascinira.  Tako da pored učenja teksta za predstavu i učenja na fakultetu, svoje slobodno vreme ispunjavam kreativnim stvarima. Od malena se bavim glumom, pišem poeziju, gledam filmove, bavim se fotografijom, sakupljam Hard Rock Caffe bedževe, a kada sam sama kod kuće obožavam da pevam i igram.

Kako si došla na ideju da se prijaviš za rad na projektu “Moja zemlja”? Kako si saznala za audiciju i šta te je u ovom projektu motivisalo da se uključiš?

Već dugo pratim rad Reflektor teatra. Pre nekoliko godina bila je jedna audicija i tada sam je propustila, ali sam sebi rekla da ću se sledeći put sigurno prijaviti! Tako da sam, čim sam videla reklamu na Instagramu, ušla u link i popunila prijavu. Sve se to izdešavalo kroz nekih desetak minuta na velikom odmoru tokom kojeg sam sedela u učionici i smišljala odgovore na data pitanja. Svakim narednim pitanjem bila sam sve sigurnija da se upuštam u nešto bitno i u isto vreme, vrlo zanimljivo, želela sam da postanem deo toga, želela sam da se moj glas čuje. Teme koje su se provlačile kroz prijavu ticale su se istorije i društva, što je za mene, kao nekoga ko se u srednjoj školi, a i sada na fakultetu bavio društvenim naukama, bilo polje interesovanja i motivacija da se uključim u projekat.

Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu” bavi se izrazito političkim temama. U javnosti, često čujemo kako današnje mlade ne zanima politika. Šta ti misliš o ovoj tvrdnji? Da li se ona odnosi i na tvoje prijatelje, koleginice, kolege i druge mlade ljude iz tvog okruženja? 

Rekla bih da mladi imaju podeljeno mišljenje kada je u pitanju politika. Velika grupa ljudi koje poznajem smatra da u to ne treba da se upušta jer je politika konfuzna i nemaju poverenje u političke partije. Tako jedini trenuci u kojima ih politika „interesuje” budu u vreme izbora, kada od svojih roditelja ili prijatelja traže savet. Sa druge strane, ona manjina je zainteresovana i informisana. Svoje stavove iznose žustro, ali samo u momentima u kojima se osećaju sigurno, dakle, na društvenim mrežama i među istomišljenicima. Pored svega, volim da verujem da je moja generacija ona koja donosi promenu i koja će ostaviti značajan trag iza sebe. 

Veoma važna komponenta rada na predstavi “Moja zemlja” bilo je učenje i istraživanje u okviru obrazovnog modula “Devedesete: prošlost koja traje zauvek”… Šta će tebi lično ostati najupečatljiviji utisak iz ovog modula? Šta si bitno novo saznala? Kog predavanja, radionice ili javnog vođenja se prvo setiš, kad pomisliš na naše radionice iskustvenog učenja? 

Proces učenja je bio težak, puno novih informacija koje po prvi put čujemo i koje treba da sortiramo sa onim što smo već znali. Tokom radionica shvatila sam koliko malo znanja imam o dešavanjima u Srbiji i region devedesetih. Ipak, jedna od radionica koja će mi ostati u sećanju i koja mi ledi krv u venama jeste obilazak Batajnice i trening centra Specijalne antiterorističke jedinice. Iako se ne može prići SAJ-u izbliza, to mesto nosi tešku priču o kojoj mislim da bi trebalo više da se zna.

Teme kroz koje je ekipa predstave prošla sa timom Centra za primenjenu istoriju, nisu ni lepe, ni lake, ni prijatne. Kako si ti emotivno prošla kroz edukativni deo procesa? Da li te je nešto posebno potreslo i da li želiš da podeliš šta je to bilo?

Sve teme su bile potresne, na različite načine. Ono što me je ostavilo zatečenom je činjenica da ono što su nama danas priče, nekome su bile stvaran život. Taj momenat realizacije je bio najstrašniji. Istorija nam se približila na neki potpuno nov, ličniji način od onog na koji smo do sada navikli – brojke, godine, ratovi i sve što se u školama uči napamet…  Shvatila sam da govorimo realnim žrtvama, realnim životima, a ne nečemu apstraktnom.

Koliko znaš o prostoru bivše Jugoslavije, koji se danas zove “region”? Gde si putovala, imaš li negde prijatelje, gde bi najviše volela da odeš? Postoje li mesta kojih se plašiš i zašto?  

Jugoslavija je pojam koji obuhvata kako geografski prostor, tako i kulturu, istoriju i društvene obrasce jednog naroda. Cela predstava o Jugoslaviji čini se potpuno romantičnom iz ex-yu pesama i filmova, pa čak i iz priča mojih roditelja…  Opet mislim da se i kroz njih stvara jedna slika tog duha Jugoslavije i Jugoslovena, dok druga, ona strašnija i surovija, ostaje ispod tepiha, prećutkivana.Putovala sam u skoro sve zemlje bivše Jugoslavije. Od svega najviše me je privukla Hrvatska. Volela bih da ponovo obiđem Dubrovnik. Takođe, želja mi je da otputujem u Sarajevo i prošetam Baščaršijom i mislim da nema bolje prilike za to od putovanja sa ekipom predstave „Moja zemlja“.

Kakav je odnos tvoje generacije prema istorijskom nasleđu devedesetih? I koji su ključni izvori odakle mlad čovek, u Srbiji, danas, može da nauči nešto o ovom periodu? … Izvori u smislu: škola, porodica, mediji, filmovi, serije, muzika… ili nešto drugo? 

Kako nismo bili rođeni, a kamo li živeli u to vreme, jedino kako možemo da znamo i temeljimo naš odnos i mišljenje jeste preko sekundarnih izvora. Mislim da su mladi nedovoljno znatiželjni za razumevanje dešavanja tih godina i tadašnje živote našeg naroda.  U školama se malo sta o tome govori, te lekcije se „prelete” i znanje o Jugoslaviji, kako u osnovnoj tako i u srednjoj školi, ostaje nepotpuno i nedorečeno. Počevši od sebe mislim da mladi najviše koriste filmove i serije, bilo dokumentarne ili igrane, kako bi razumeli način života devedesetih. Takođe veliki izvor informacija ili dezinformacija predstavljaju YouTube kanali koji se bave ovim temama. To su podkasti u koje se dovedu istoričari, geolozi ili geopolitičari koji objašnjavaju tok istorije i dešavanja u našoj državi devedesetih. Opet i te informacije treba uzeti sa rezervom. Mislim da se najviše treba oslanjati na muzeje, javna vođenja i tribine kao i priče naših roditelja, rođaka ili bilo koga ko je u to vreme živeo. Oni su jedini koji nam mogu objasniti kakav je bio život i koji su problemi sa kojima su se susretali.

Smatraš li sebe patriotkinjom? I naravno: šta je za tebe patriotizam? 

Sebe smatram patriotkinjom prvenstveno zato što volim svoju zemlju i spremna sam da se borim za promene u njoj. Kao što volim sebe i kada pogrešim, tako se odnosim prema svom narodu i zemlji. Patriotizam je osećanje koje nije lako definisati, za mene ono predstavlja poštenje, jednakost, ljubav prema zemlji, ali i poznavanje i svest o njenoj istoriji bilo da se govori o uspesima ili greškama, kao i prihvatanje istih.

Važno političko pitanje za sve mlade ljude tiče se obrazovanja. Zato nas zanima kako ti vidiš prosvetni sistem u Srbiji, danas? Kakav je tvoj odnos prema obrazovanju, u kontekstu školovanja u doba korone, ekspanzije vršnjačkog i drugog nasilja u školama, štrajkova prosvetnih radnika i slično? 

Mislim da sam jedna od retkih koja bi volela da se upusti u profesuru nakon završetka studija. Često slušam o tome kako je taj posao nedovoljno plaćen i poštovan i sa time se u potpunosti slažem. Ono sa čime se ne slažem su stavovi ljudi koji sebe stavljaju na pijadestal, dok nastavnike i profesore gledaju kao manje vredne, konstantno umanjujući njihov kredibilitet i rad. Školovanje moje generacije bilo je dosta turbulentno i nepredvidivo počevši od korona virusa koji je naše živote promenio u svakom aspektu, pa je i školovanje bilo bitno zahvaćeno…  Lekcije su se pratile preko interneta, viber grupa, televizije i google učionica i sve je to dovelo do smanjenja zainteresovanosti mladih za učenje, čime se se škola zanemarivala. Prošle godine bili smo očevidci masovnog ubistva u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar”. Dokaz da kada prosvetni sistem zakaže nastaju problemi nasilja zbog kojih ispaštaju deca. Od tada ništa nije isto. To je događaj koji je strahovito pogodio našu zemlju, narod i prosvetni sistem te poljuljao našu sigurnost i poverenje u institucije, a promenu ne vidimo ni godinu dana kasnije. Sada smo svedoci štrajkova prosvetnih radnika koji imaju za cilj da se izbore za bolje uslove rada i poboljšanja materijalnog položaja prosvetara. To je još jedan od pokazatelja koliko su njihove uloge neozbiljno shvaćene i ukoliko se neka promena zaista ne dogodi, plašim se da će doći do kolapsa i ozbiljnog urušavanja obrazovnog sistema.

Politička situacija u svetu, danas, nije ni malo bezopasna, bezbedna ni naivna. Na našim prostorima, shvatili smo – nikada nije ni bila. Kako izgleda odrastati sa takvim saznanjem? Čemu se nadaš, čega se plašiš? 

Kroz odrastanje često sam imala priliku da čujem kako „ni jedna generacija nije prošla bez rata” i to me je plašilo od malena. Sada ne bih rekla da se plašim ratovanja, jer nisam sigurna ni kako bi „moderan” rat izgledao, ali i dalje u meni postoji neka bojazan od potencijalnih sukoba i njihovih posledica. Svakako se nadam da će u godinama koje nam predstoje mladi iznedriti neke nove ideje, neki novi sistem i naučiti kako da delaju u kriznim situacijama, kako bi se ratovi izbegli.

Teško pitanje: gde vidiš sebe za deset godina? Ako sve bude idealno i sve baš onako kako si zamislila, gde ćemo doći u jesen 2034. godine, da s tobom napravimo novi intervju? 

To zaista jeste teško pitanje. Dosta toga se može promeniti za deset godina. Ipak, volela bih da sebe vidim na pozornici, da nastavim da se bavim glumom, ali i širenjem svesti o temama koje danas nisu dovoljno prisutne u javnosti. Volela bih da nastavim da pišem poeziju i možda izdam neku zbirku, a nadam se da ću do tada posetiti i Amsterdam i London, ali najvažnije mi je da budem uz ljude koje volim i koji me vole.

U toku edukativne faze rada na predstavi, imala si priliku da saznaš više o prilikama u kojima su odrastali tvoji roditelji i drugi, bliski odrasli ljudi iz tvog okruženja. Šta bi im danas rekla? 

Nakon celog edukativnog procesa, poraslo mi je razumevanje i postalo mi je jasnije zašto je našim roditeljima teško da pričaju o njihovom odrastanju.  Shvatila sam kolika ratna trauma može biti i kolike posledice ostavlja. Svakako, rekla bih im da ukoliko ikad osete potrebu da o tome pričaju mogu da nam se obrate. Kao što oni brinu za nas i naše živote, tako i mi želimo da budemo tu za njih.

Šta bi rekla ljudima iz svoje generacije? Šta je važno da znaju, šta treba da rade, koje greške treba da isprave.. i najzad: da li će sve biti i redu i kada? 

Mojim vršnjacima bih poručila dve stvari. Prvo, ako se nisu do sada interesovali za dešavanja devedesetih na našim prostorima, treba da se zainteresuju. Time će jasnije razumeti geopolitička dešavanja danas, ali i živote i istoriju svojih bližnjih. Sa druge strane, onima koji su se već o ovim temama raspitivali poručila bih da ne vrše pritisak na svoje roditelje i rodbinu, ali da isto tako ne prestanu da istražuju o ovim temama. Što se poslednjeg pitanja tiče, sigurno će doći dan kada će sve biti u redu, ali kada, to još uvek ostaje pod upitnikom. Ipak, verujem da u mnogome zavisi i od nas samih.

Ekipa predstave „Moja zemlja” je velika i mnogo vas se u ovom projektu srelo i upoznalo. Ko je u ovom novom društvu najbrže osvojio tvoje prijateljstvo i zašto?

Svi su posebni i svako je beskrajno simpatičan, drago mi je da sam uspela da upoznam toliko mladih koji dele interesovanja slična mojim. Ova poslednja dva meseca intenzivnih proba sun as mislim dosta zbližila i sa nestrpljenjem čekam premijeru i putovanja. Ali mora da priznam da je Maša bila među prvima koja mi je prirasla za srce zbog njene neumorne energije i smeha, koji dolazi sa njenom pojavom. Pored nje, izdvojila bih Milu, Tamaru i Ninu Đorđevic kao devojke sa kojima sam „kliknula” na prvu. 

Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“, nastala je  kao deo projekta „Moja zemlja: Omladinsko pozorište kao sredstvo suočavanja s prošlošću“ čiji je nosilac Centar E8, a partnerske organizacije Centar za primenjenu istoriju i Propaganda film. Projekat je podržan od strane Evropske unije i Programa Ujedinjenih nacija za razvoj  – UNDP, u okviru šire regionalne inicijative “Podrška EU izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu.“ 

Sadržaj ovog intervjua isključiva je odgovornost autora i ne održava nužno stavove EU niti UNDP-a. 

Razgovarala: Minja Bogavac 

Fotografije: Nebojša Babić

Predstava će imati svoja prva izvođenja 4, 5. i 6. novembra, na Sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu. Svoje ulaznice možete kupiti online, na ovom linku.

ANJA STANOJEVIĆ je leteća devojka. Pre nekoliko meseci, diplomirala je i stekla zvanje inženjerke vazduhoplovstva. Takođe, još tokom studija, počela je da radi kao stjuardesa. Učešće u projektu „Moja zemlja“, tako je za Anju bilo pravo „uzemljenje“. Na probe i radionice, sletala je iz svih krajeva Evrope, a u ekipu predstave, donela je „pogled iz ptičije perspektive“: ona je neko planetu Zemlju često gleda iz oblaka. 

Pored svojih uzbudljivih profesionalnih obaveza, za Anju je život nezamisliv bez umetnosti: ona glumi, pleše i peva, a posebno je posvećena fotografiji, kojom se bavi na poluprofesionalnom nivou. Najviše iskustva ima upravo s pozorišnom fotografijom, jer je tokom odrastanja bila članica raznih dramskih škola i studija, gde je do izražaja došao i njen fotografski talenat. Danas je često je angažovana kao zvanična fotografkinja različitih predstava. Zbog toga, Anja mnogo vremena provodi u pozorištu: nekada na sceni, a nekada iza objektiva. 

Pravo je čudo gde sve stiže i šta sve postiže, pa je Reflektor teatar u projektu „Moja zemlja“ imao privilegiju što u podeli i timu imamo tako uspešnu, dobro organizovanu i višestruko nadarenu mladu ženu. Sigurni smo da će i nakon ove predstave ostati članica naše zajednice, kao glumica, fotografkinja ili kao deo našeg tima, u nekom drugom smislu. 

U kom? … Sa Anjom se nikada ne zna! 

Kako bi se ukratko predstavila? Ko si ti i šta radiš kada ne igraš u predstavi “Moja zemlja” Reflektor teatra? 

Zvanično sam vazduhoplovac, radim kao stjuardesa i imam diplomu inženjera vazdušnog saobraćaja, a nezvanično sam prilično sigurna da to nije ono što zapravo želim da budem. „Ti živiš u oblacima, mala“ stih je koji me možda najbolje opisuje. I figurativno i bukvalno. Jer čak i kada nisam zapravo među oblacima, moja usijana glava sigurno jeste. Mašta o diplomi nekog umetničkog fakulteta, smišlja sopstvene stihove, pokušava da pronađe smisao života, istražuje, sanja i šta sve ne…  Dok sam na zemlji, a nisam na probama „Moje zemlje“, verovatno sam negde u nekom drugom pozorištu i fotkam neku predstavu. Ili lutam ulicama nekog nepoznatog grada. Ili sam potpuno izgubljena među stranicama neke knjige. U svakom slučaju, često ni sama ne znam gde sam. Znam samo da uvek imam gde da se vratim i da me tamo čekaju šapice koje mi se uvek obraduju i ruke koje najčvršće grle. 

Kako si došla na ideju da se prijaviš za rad na projektu „Moja zemlja”? Kako si saznala za audiciju i šta te je u ovom projektu motivisalo da se uključiš?

Verovatno će zvučati kao kliše, ali glumom se zaista bavim od malih nogu i mogu da kažem sam obišla većinu škola i školica glume u Beogradu. Nekako mi se čini da sam ih sve prerasla, te je omladinsko pozorište za mene delovalo kao logičan sledeći korak. Reflektor teatar dugo pratim i jako mi se dopada metodologija: neobični procesi rada, kao i proizvodi koji iz toga nastaju. Pre dve godine, prijavila sam se i za predstavu “Devojčice”, ali spletom nekih čudnih okolnosti, propustila sam audiciju… Kada sam na Zoomeru naišla na tekst o novom Reflektorovom projektu, znala sam da ovu priliku ne smem da propustim, iako je malo falilo da se to desi, jer sam na link za prijavu naišla samo par sati pre njegovog isticanja! … Ostalo je istorija. Ovo je do sad bila moja mala tajna, ali evo – reći ću vam. Čak sam i na prijemnom za FDU i na nekim drugim audicijama govorila monologe iz drama Minje Bogavac: “Dragi tata” i “Gamma cas”. Obožavam  Minjin pisanja i velika mi je želja bila da sarađujemo. A želje se, izgleda, ostvaruju.

Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu” bavi se izrazito političkim temama. U javnosti, često čujemo kako današnje mlade ne zanima politika. Šta ti misliš o ovoj tvrdnji? Da li se ona odnosi i na tvoje prijatelje, koleginice, kolege i druge mlade ljude iz tvog okruženja? 

Ova izjava se pre svega odnosila na mene samu, pre početka rada na ovom projektu. Lagala bih kada bih rekla da mi nije bilo pomalo bedak što se predstava u kojoj ću učestvovati bavi baš ovom temom, jer o njoj nisam znala skoro ništa. A onda sam odlučila da ipak shvatim to kao izazov i dobru priliku da naučim što više. Iako me je na početku bilo pomalo sramota, ljudi iz Centra za primenjenu istoriju zaista su nas uverili da nema razloga da tako bude. Jer iako spadamo u generaciju kojoj su sve informacije dostupne jednim klikom, kada se radi o ovoj temi, doći do prave istine zapravo je malo teži zadatak. Sve je nekako konfuzno i podaci se drastično razlikuju, od izvora do izvora. Zato sam zahvalna što sam imala priliku da naučim prave stvari od pravih ljudi i što sada mogu da ih prenesem dalje. Moje kolege i prijatelji i tako su navikli da ih uvek podsećam da izlaze na izbore i proteste. Jer, mada razumem i drugu stranu, politika se definitivno tiče svih nas. Verovatno više nego što smo toga i sami svesni. Strah dolazi iz neznanja, a nezainteresovanost je, čini mi se, samo odbrambeni mehanizam.

Veoma važna komponenta rada na predstavi „Moja zemlja” bilo je učenje i istraživanje u okviru obrazovnog modula „Devedesete: prošlost koja traje zauvek”…  Šta će tebi lično ostati najupečatljiviji utisak iz ovog modula? Šta si bitno novo saznala? Kog predavanja, radionice ili javnog vođenja se prvo setiš, kad pomisliš na naše radionice iskustvenog učenja? 

Svako predavanje bilo je posebno. I svako je bilo dosta opširno. Teško mi je da izdovjim samo jedno, jer su sva međusobno povezana i zajedno čine kompletnu sliku. U moru nepresušnih novih informacija, moj mozak je samo upijao kao sunđer. Nekako se sve uklapalo, kao delovi slagalice. Ipak, rekla bih da se uvek prvo setim predavanja o Kolektivnoj odgovornosti. To je pojam sa kojim sam se sada prvi put susrela, a za koji smatram da – ako se pravilno razume – daje veoma važnu perspektivu. Shvatanje razlike između krivice i odgovornosti, na neki način donelo nam je olakšanje koje je svima bilo potrebno, ali i obavezu da uradimo sve što je do nas da se iste greške ne ponove. Jer iako je krivica individualna, odgovornost je sasvim sigurno kolektivna. 

Teme kroz koje je ekipa predstave prošla sa timom Centra za primenjenu istoriju, nisu ni lepe, ni lake, ni prijatne. Kako si ti emotivno prošla kroz edukativni deo procesa? Da li te je nešto posebno potreslo i da li želiš da podeliš šta je to bilo? 

Tokom procesa učenja dosta smo se približili ovom periodu, ali za mene je on i dalje na neki način daleko. Iako razumem sve što se dogodilo, teško mi je da se emotivno povežem sa ovim događajima. Trudila sam se da se fokusiram na činjenice, a ne na interpretacije istih. Sve još uvek deluje kao da se desilo negde tamo, nekom drugom, nekada davno iako je ralnost potpuno drugačija. Kao da podsvesno odbijam da prihvatim činjenicu da su se sve te užasne stvari dogodile baš ovde i baš nama. I da će se verovatno uvek događati. Mislim da je to samo zid iza koga pokušavam da se sakrijem jer sam generalno jako emotivna i ovakve stvari me dosta pogađaju. Naravno, na mnoge stvari nisam mogla da ostanem imuna. Niko nije. Fotografije, video snimci, stihovi, priče, predmeti izloženi u muzejima… Muzejima koji su nekada bili logori. Sve je ovo jako potresno, istražite, videćete i sami.

Koliko znaš o prostoru bivše Jugoslavije, koji se danas zove „region”? Gde si putovala, imaš li negde prijatelje, gde bi najviše volela nda odeš? Postoje li mesta kojih se plašiš i zašto?  

Ponosno mogu da kažem da sam bila u svim državama bivše Jugoslavije i da im se uvek rado vrećam. Jedva čekam da krstarim Dalmacijom, obiđem Istru uzduž i popreko, kampujem na Adi Bojani, provedem vikend na Ohridu i odem na jahanje na Bled. Sva ova mesta su predivna, ali Banja Luka je za mene posebna. Njoj se uvek radujem kao malo dete, jer znam da ću videti jednu od svojih najboljih drugarica, pojesti najukusnije ćevape i stvoriti još prelepih uspomena. Ne postoji mesto koga se plašim, jer čvrsto verujem da smo mi generacija sa kojom strah prestaje. Verujem da je došlo vreme da prestanemo da komplikujemo jednostavne stvari. Dokle god možemo da se sporazumemo na maternjem jeziku, zaista nije važno kako se on danas zove!

Kakav je odnos tvoje generacije prema istorijskom nasleđu devedesetih? I koji su ključni izvori odakle mlad čovek, u Srbiji, danas, može da nauči nešto o ovom periodu? … Izvori u smislu: škola, porodica, mediji, filmovi, serije, muzika… ili nešto drugo? 

Čini mi se da je većina dostupnih izvora, makar kada govorimo o serijama, filmovima i muzici, danas na neki način romantizovana. I zato, termin „Jugoslavija“ će za nas uvek na neki način predstavljati simbol boljeg vremena, mode, kinematografije, muzike koju i dan danas svi slušamo, zagarantovano dobrih žurki, druženja, putovanja i jednakosti. Kao da svi osećamo nostalgiju za njom iako u njoj nismo živeli. Uvek mi je bilo jako zanimljivo kada čujem da neko kaže kako je živeo u dve ili čak tri države, a da se nikada nije selio… Kakav apsurd! Iako smo svi svesni da postoje ratni filmovi koji na veran način predstavljaju ovaj period, to nikada nije ono što će nam roditelji pustiti u najranijem dobu. Baš kao što često ne žele da pričaju o tome, isto tako često pokušavaju i da nas zaštite od surove istorije naše zemlje. Dakle, pravi izvori su dostupni, ali nisu u prvom planu. Da bi došla do njih, osoba bi morala da ih traži, odnosno, da se zainteresuje da ih pronađe.

Smatraš li sebe patriotkinjom? I naravno: šta je za tebe patriotizam? 

Na dubljem nivou patriotizam je vrsta ljubavi. A Lakanova definicija je vrlo lepo objašnjava. „Ljubav, to je ono kada daješ ono što nemaš onome kome to ne treba.” Da bi dao nešto što nemaš, to nešto prvo moraš da stvoriš. Dakle, ljubav je stvaranje. A ako nekome to ne treba, znači da u ljubavi ne sme da bude koristi…  Isto je i sa patriotizmom. Volim svoju zemlju jer me je oblikovala u ono što danas jesam. Jer jedino tu osećam pripadnost. Volim je bezuslovno, iako me često razočarava. I znam da joj moja ljubav nije najpotrebnija. Ljubav podrazumeva prihvatanje u celosti, i onog dobrog i onog lošeg, ali takođe i podsticaj na promenu ka boljem. I zato, ono što je našoj zemlji potrebno, jeste manje mržnje, straha, tuge i besa, a više razumevanja, slobode, pravde, podrške i poverenja. Smatram da je pravi patriota samo onaj čija ljubav prema sopstvenoj zemlji ne ugrožava druge zemlje i narode. Danas se ova reč često upravo suprotno koristi i razume. Ne čini nas patriotama to što mrzimo druge države, ili što verujemo da smo u pravu čak i kada nismo. Što mislimo da smo bolji od drugih. Zato za sebe ne kažem da sam patriotkinja, barem ne onako kako se to danas shvata. Ali ipak, ne smemo da zaboravimo da patriotizam zaista jeste i kada baciš svoje đubre u kantu, kupiš „Liceulice”, nahraniš lutalice na ulici, pokažeš strancu kako da stigne na svoje odredište, ustaneš nekom starijem u autobusu, ne gaziš travu i počistiš sopstveno dvorište. U ovom smislu, patriotizam je opšta kultura i lepo vaspitanje. 

Važno političko pitanje za sve mlade ljude tiče se obrazovanja. Zato nas zanima kako ti vidiš prosvetni sistem u Srbiji, danas? Kakav je tvoj odnos prema obrazovanju, u kontekstu školovanja u doba korone, ekspanzije vršnjačkog i drugog nasilja u školama, štrajkova prosvetnih radnika i slično? 

Školu sam odavno završila, i iz svog dosadašnjeg iskustva, mogu da kažem da mi gomila stvari koju smo učili u školi nikada nije zaista koristila. Volim da učim i sve me zanima, tako da mi to nikada nije teško padalo, ali više bih volela da su se lekcije sastojale od onoga od čega se sastoji život. Da su nas naučili kako da volimo jedni druge i poštujemo svoje razlike. Ili bar kako da upravljamo finansijama i kako da se snađemo u nepredviđenim situacijama. Prosvetni sistem isti je decenijama unazad, pa zato verujem da bi neka promena dobro došla. Mislim, čak, da je neophodna. U Evropi postoji jedna sjajna stvar u prosvetnom sistemu, a to je da se deca od najranijih razreda usmeravaju da slušaju predmete u kojima su dobri i koje vole. Znaju da ne može svima matematika da ide od ruke i nakon što naučiš osnove, više te ne forsiraju, već te podržavaju da razvijaš talente koje prirodno imaš. Zbog toga, rekla bih, deca rastu srećnija, i u uspešnije odrasle. Imaju više samopouzdanja i osećaju se slobodnije da stvaraju i kreativno se izraze. Samim tim, čini mi se, vršnjačkog nasilja je znatno manje. 

Politička situacija u svetu, danas, nije ni malo bezopasna, bezbedna ni naivna. Na našim prostorima, shvatili smo – nikada nije ni bila. Kako izgleda odrastati sa takvim saznanjem? Čemu se nadaš, čega se plašiš? 

Život je jedna velika igra poverenja. Hteli to ili ne, moramo da verujemo pre svega sebi, pa onda i drugima, pa i državi, i sistemu i roditeljima i roditeljima svojih roditelja. Kada bih dozvolila sebi strah, verovatno ne bih znala odakle da počnem. Zato, ne plašim se ničega. Politička situacija u svetu nikada nije bila ni bezbedna ni bezopasna, i to je nešto sa čime su živele sve generacije pre nas i sa čime će živeti sve one koje dolaze. To je prosto tako, oduvek. Moj tata kaže: „Spremaj se kao da će sutra izbiti rat, a živi kao da će večno biti mir” i znam da tada citira Tita, ali to je za mene nekako tatina rečenica. Time se vodim. Očekujem sve i ne očekujem ništa, živim svaki dan onako kako najbolje to umem i trudim se da ne mislim o svim mogućim i nemogućim sledovima događaja. To nije nešto na šta ja kao pojedinac mogu mnogo da utičem, i sa time ću se boriti kada i ako za to dođe vreme. Do tada, želim da uživam, i iskreno se nadam da će pre ili kasnije sva mržnja nestati. A mržnja dolazi iz straha. A strah dolazi iz neznanja. A čega se zapravo plašimo?

Teško pitanje: gde vidiš sebe za deset godina? Ako sve bude idealno i sve baš onako kako si zamislila, gde ćemo doći u jesen 2034. godine, da s tobom napravimo novi intervju? 

Univerzum je prepun mogućnosti, a ja sam možda najneodlučnije biće koje postoji. Nepredvidiva sam i neuhvatljiva pre svega samoj sebi. Često idem iz krajnosti u krajnost i nepromišljeno donosim odluke. Rekla bih da tu veliku ulogu igra FOMO, ali velika je šansa da ću iskoristiti baš svaku priliku koja mi se pruža, a posledicama ću se baviti kasnije. Dakle, odgovor na ovo pitanje zaista nemam. Pokušajte da me pronađete i ako uspete ja ću vam rado ispričati. Ali, jedno je sigurno. Sa mnom nikada nije dosadno! Ono što znam jeste da bih volela da mogu da vam pokažem pasoš sa pečatima svih zemalja na svetu, i da na taj način sve one postanu pomalo moje. I da vas upoznam sa svojih sedam kućnih ljubimaca. Volela bih i da mogu da vam kažem sa sam srećna, ispunjena i okružena ljudima koje beskrajno volim. I da sam grešila, ali da se ni zbog čega ne kajem. Život je previše kratak za tako nešto.

U toku edukativne faze rada na predstavi, imala si priliku da saznaš više o okolnostima u kojima su odrastali tvoji roditelji i drugi, bliski odrasli ljudi iz tvog okruženja. Šta bi im danas rekla? 

Ništa. Samo bih ih jako zagrlila. Sve. Jedno po jedno, pa onda odjednom. Dugo i snažno dok sve ne prođe. I zato, molim vas, zagrlite svoje roditelje, tetke, ujke, i sve ostale kojima je zagrljaj potreban. Verujem da nikada nećemo u potpunosti razumeti kroz šta su tačno prošli i kako je zapravo tada bilo. Verujem da nema tih reči koje bi njihovo detinjstvo učinile makar malo boljim i lakšim. Verujem da postoji dobar razlog zašto ne žele da pričaju o tome. A ako bih baš morala nešto da im kažem, to bi verovatno bilo da smo tu da ih saslušamo kada god budu osećali potrebu da govore. I da bismo ih slušali koliko god je potrebno. I da bi im sigurno bilo lakše. I da ih ne osuđujemo. I da ih razumemo. I da nećemo ponavljati njihove greške. Bar se nadam. Nećemo, jel da?

Šta bi rekla ljudima iz svoje generacije? Šta je važno da znaju, šta treba da rade, koje greške treba da isprave… i najzad: da li će sve biti i redu i kada? 

Da je naša najveća moć znanje, naša najveća snaga ljubav, a najveća prednost pravo izbora. Informacije su nam praktično na dohvat ruke, samo ako poželimo da ih primetimo. Važno je da se sa prošlošću upoznamo, ali da ne dozvolimo da kontroliše sadašnjost i budućnost. Sve može da bude u redu samo onda kada svi izaberemo da prošlost prihvatimo i pomirimo se sa njom. Kada svi odlučimo da mislimo svojim glavama i ne dozvolimo da traume nastave da se prenose sa kolena na koleno. Kada odlučimo da je vreme da prestanu da nas kontrolišu granicama, pravilima i nekim potpuno pogrešnim sistemom vrednosti. Kada u sebi budemo gajili samo ljubav, i nesebično je širili dalje bez obzira na naše razlike. I kada shvatimo da ne treba da se borimo jedni protiv drugih, već da bismo zajedno bili nepobedivi. I da: sanjajte velike snove, jer su čuda zaista moguća.

Ekipa predstave „Moja zemlja” je velika i mnogo vas se u ovom projektu srelo i upoznalo. Ko je u ovom novom društvu najbrže osvojio tvoje prijateljstvo i zašto? 

Beskrajno sam srećna i zahvalna što sam imala priliku da upoznam sjajne mlade ljude i sa njima sarađujem. Za mene je to najlepša čar ovakvih projekata i verujem da će neka od stečenih prijateljstava trajati ceo život. Svi su jako talentovani i pametni i zaista mislim da je ovo ekipa koja će kroz umetnost, na pravi način preneti pravu poruku. Iako su mi svi dragi, Minja Rakićević i ja smo „kliknule” još na prvoj radionici i od tada se praktično ne razdvajamo…  Toliko da su svi mislili da se znamo od ranije. Tu je i Nina Đorđević koju zapravo znam od ranije, iz Studija Centar, i za koju sam se jako obradovala kada sam je srela i shvatila da ćemo na ovome raditi zajedno. Ako ovde dodamo još i Tamaru Stojković i Ninu Nikolić zvanu Nina Ni, dobijamo fantastičnu petorku iz Pežoa u kome je uvek luda žurka i koja kasni na probu, ako usput stane da srkne kaficu!

Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“, nastala je  kao deo projekta „Moja zemlja: Omladinsko pozorište kao sredstvo suočavanja s prošlošću“ čiji je nosilac Centar E8, a partnerske organizacije Centar za primenjenu istoriju i Propaganda film. Projekat je podržan od strane Evropske unije i Programa Ujedinjenih nacija za razvoj  – UNDP, u okviru šire regionalne inicijative “Podrška EU izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu.“ 

Sadržaj ovog intervjua isključiva je odgovornost autora i ne održava nužno stavove EU niti UNDP-a. 

Razgovarala: Minja Bogavac 

Fotografije: Nebojša Babić 
Predstava će imati svoja prva izvođenja 4, 5. i 6. novembra, na Sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu. Svoje ulaznice možete kupiti online, na ovom linku.

VANA VUKOVIĆ je jedna od najmlađih učesnica u projektu „Moja zemlja“. Tokom rada na ovoj predstavi, napunila je osamnaest godina. U budućnosti, želela bi da se bavi filmom, pa je ove godine zaokupljena pripremama za prijemni ispit, na katedri za filmsku režiju. Redovna je na projekcijama u Muzeju kinoteke, a sa velikom pažnjom proučava i stručnu literaturu, vezanu za film. U toku letnjeg raspusta, kada je ekipa predstave „Moja zemlja“ intenzivno radila sa timom Centra za primenjenu istoriju, Vana je neko vreme provela na letnjem kampu, u Velikoj Britaniji, kao i na putovanjima, po regionu…  Nije želela da je to spreči u praćenju predavanja i radionica, pa je tako predložla da modul „Devedesete: prošlost koja traje zauvek“, u jednom periodu – prati online. Tako se čitava grupa navikla da je Vana „tiha devojčica“  koja „živi u kompjuteru“…  Kada se najzad vratila u Beograd i nastavila da dolazi na radionice, ostatak ekipe bio je prijatno iznenađen njenim kritičkim komentarima i dobrim zapažanjima. Tako je od „tihe devojčice“ postala „pametna devojčica“ , čije zrelo promišljanje o umetnosti i društvu, ne prestaju da oduševljavaju ostatak ekipe. 

Kako bi se ukratko predstavila? Ko si ti i šta radiš kada ne igraš u predstavi “Moja zemlja” Reflektor teatra? 

Zovem se Vana Vuković i trenutno pohađam četvrti razred društvenog smera XIV beogradske gimnazije. Pored pozorišta mnogo volim i film. Često idem u Kinoteku da gledam filmove, a ako ih ne gledam, onda ih snimam, sa prijateljima. U poslednje vreme sam počela da spremam kolače što mi je postao novi hobi.  Volim da šetam, slikam zalaske sunca, učestvujem u debatama i naravno obožavam pse i mačke… Ovom prilikom, šaljem pozdrav za moja dva psa i mačora!

Kako si došla na ideju da se prijaviš za rad na projektu “Moja zemlja”? Kako si saznala za audiciju i šta te je u ovom projektu motivisalo da se uključiš?

Volontirala sam u Omladinskom klubu Reflektor teatra, nekoliko meseci tokom 2022. godine. Pogledala sam čitav repertoar ovog pozorišta i nastavila sam da pratim Reflektor na društvenim mrežama, što mi je i pomoglo da saznam za audiciju. Tema me je mnogo zainteresovala. Želela sam da vidim kako se predstava pravi od nule i da saznam više o Jugoslaviji i devedesetim godinama. 

Predstava “Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu” bavi se izrazito političkim temama. U javnosti, često čujemo kako današnje mlade ne zanima politika. Šta ti misliš o ovoj tvrdnji? Da li se ona odnosi i na tvoje prijatelje, koleginice, kolege i druge mlade ljude iz tvog okruženja? 

Težim da se družim sa ljudima koji imaju slične stavove kao i ja tako da su moji prijatelji zainteresovani za politiku i savremena dešavanja. Kada pogledam celu moju generaciju ne mogu da kažem da ih ne zanima politika, ali ne žele da  pričaju o tome. Mislim da je posledica svega toga strah od osuđivanja, ali i neznanje. Nema baš puno mesta gde mladi mogu da pričaju otvoreno o politici. Odmah odbacimo školu, a u kućama se često kaže: „Mlad si ti još, ništa ne znaš“ što naravno doprinosi neznaju i zatvorenosti.

Veoma važna komponenta rada na predstavi “Moja zemlja” bilo je učenje i istraživanje u okviru obrazovnog modula “Devedesete: prošlost koja traje zauvek”…  Šta će tebi lično ostati najupečatljiviji utisak iz ovog modula? 

Najveći utisak mi je ostavila sama atmosfera. Pre nego što su predavanja počela bila sam baš skeptična. Nisam znala ništa o temama, plašila sam se kako će sve da izgleda i da li će biti tenzije. Posle par predavanja, svi smo se opustili i mogli smo otvoreno da pričamu. Svako je mogao da pita šta želi i niko se ni u jednom trenutku nije osetio nelagodno. Bez takve prijateljske i opuštene atmosfere mislim da ova predavanja ne bi imala isti efekat. Radionica koju bih izdvojila je sigurno „Svakodnevni život Beograđana tokom devedesetih“, koju smo na Festivalu javne istorije, prošli sa Tamarom Šmidling. Od malena slušam kako su plate bile milioni i kako se švercovao benzin u flašama, ali nikada nisam ušla dublje u to…  Na ovoj radionici smo imali priliku da vidimo i predmete iz devedesetih kao što su kasete, recepti, novčanice sa gomilom nula…  Gledali smo reklame za tadašnje banke – tada sam prvi put čula za Dafinu Milanović i drugog lika kojeg su u javnosti zvali „Gazda Jezda“. Oni su imali banke sa sistemima „piramidalne štednje“ i ljudi su, ispred tih banaka, u redovima čekali da budu opljačkani. Gledali smo i televizijske emisije iz ovog perioda (i tad se snimao „Utisak nedelje“), kao i muzičke spotove. To su uglavnom bili snimci sa Jutjuba – svima su dostupni, ali za moju generaciju, koja je rođena nakon devedesetih, ti snimci kao da ne postoje, jer mi ne znamo šta i kako bismo tražili. Da bi naša generacija mogla zaista da razume tu arhvsku građu, potreban nam je neko da nas kroz to vodi i da nam daje objašnjenja. Prva stvar koja mi padne napamet, kada se setim ove radionice je TV reklama u kojoj palma (drvo palme!) nosi opanke i igra kolo. To je samo jedan beznačajni detalj, ali po ljudima koji pamte devedesete, moglo je da se vidi kako je ovaj kratki snimak, pokrenuo neka potisnuta sećanja. Nisam znala da kažem da li ih je palma koja đuska kolo nasmejala ili rastužila. 

Teme kroz koje je ekipa predstave prošla sa timom Centra za primenjenu istoriju, nisu ni lepe, ni lake, ni prijatne. Kako si ti emotivno prošla kroz edukativni deo procesa? Da li te je nešto posebno potreslo i da li želiš da podeliš šta je to bilo? 

Teme koje smo obrađivali nisu bile lake ni zabavne. Većina mladih koji nisu živeli u Jugoslaviji zamišljaju taj period kao neku vrstu bajke sa lošim krajem. Predavanja su mi pomogla da se barem malo približim tom periodu i ako ću ga ja uvek posmatrati na drugačiji način od mojih roditelja koji su to preživeli. Drago mi je što sam imala tu privilegiju da čujem predavanja stručnjaka.

Koliko znaš o prostoru bivše Jugoslavije, koji se danas zove “region”? Gde si putovala, imaš li negde prijatelje, gde bi najviše volela da odeš? Postoje li mesta kojih se plašiš i zašto?  

Moja velika želja je da obiđem sve države bivše Jugoslavije. Od pre par godina sam sa mojim roditeljima počela da obilazim Hrvatsku. Bili smo u Zagrebu koji je predivan grad. Obišli smo i par ostrva kao što su Korčula, Hvar, Mali Lošinj… Lično nikada nisam imala nikakav strah da putujem u neku državu bivše Jugoslavije, ali sam srela mnogo ljudi koji su ga imali. Moji roditelji su pokušavali da pozovu par prijatelja da idu sa nama u Hrvatsku, ali naravno niko nije smeo,  kako bi rekli „zbog tablica“…  Veoma se radujem turneji predstave „Moja zemlja“ koja sledi nakon premijere. Jedva čekam da vidim Sarajevo, Mostar i Prištinu!

Kakav je odnos tvoje generacije prema istorijskom nasleđu devedesetih? I koji su ključni izvori odakle mlad čovek, u Srbiji, danas, može da nauči nešto o ovom periodu? … Izvori u smislu: škola, porodica, mediji, filmovi, serije, muzika… ili nešto drugo?

Kao što sam već spomenula moja generacija ne vidi devedesete kao stvaran događaj već kao neku vrstu priče. Mogu iz ličnog iskustva da kažem da ne postoji puno izvora iz kojih bi mlada osoba mogla da nauči nešto o devedesetima. U školi se naravno lekcije izbegavaju i preskaču. Filmovi su  zanimljivi na ovu temu, ali nikada nisu najpouzdanije sredstvo za učenje istorije. Muzika i ne može puno da nas nauči, ali može da nam pokaže deo kulture tog vremena. U većini porodica se teme kao što su devedesete izbegavaju, tako da mladi u Srbiji danas više znaju o istoriji Amerike, nego o Jugoslaviji i devedesetim. Ni ja pre predavanja nisam znala puno o devedesetim, zato što je većina priča koje čuješ subjektivna, to nisu pouzdane informacije. Smatram da bi ovakva predavanja koja smo imali u ovom projektu morala da budu više dostupna mladima zato što sam sigurna da postoji još ljudi koji žele da nauče o devedesetim, ali nažalost nemaju pouzdane izvore informacija. Kad kažem da postoje mladi koji bi želeli da uče o devedesetim, ne mislim da su u pitanju neke priče, imena ili datumi. Mislim da su devedesete lekcija iz koje se uči mnogo o našoj zemlji, danas. Mnogo o manipulacijama, koje i danas primećujemo, u medijima… i mnogo političkoj prošlosti, zemalja u regionu. A kada znaš prošlost, možeš bolje da razumeš sadašnjost.  

Smatraš li sebe patriotkinjom? I naravno: šta je za tebe patriotizam? 

Iskreno, ne bih sebe nazvala patriotkinjom. Mislim da se ta reč danas previše koristi i zloupotrebljava. Radije bih sebe nazvala odgovornom građankom. Za mene je patriotizam kada neko izađe na izbore da glasa, ode na proteste, ne zagađuje okolinu i pokušava da pomogne svojoj zemlji.

Važno političko pitanje za sve mlade ljude tiče se obrazovanja. Zato nas zanima kako ti vidiš prosvetni sistem u Srbiji, danas? Kakav je tvoj odnos prema obrazovanju, u kontekstu školovanja u doba korone, ekspanzije vršnjačkog i drugog nasilja u školama, štrajkova prosvetnih radnika i slično? 

Obrazovni sistem kao i zdravstveni sistem je jedan od ključnih u Srbiji, a najmanje se u njega ulaže. Škola više nije prioritet. Svi gledaju kako nešto da završe brže i lakše bez neke potrebe za znanjem. U školama je najvažnije da se ispuni program koji odabira ministarstvo, a ne pravo znanje. Profesori se ne cene i nemaju autoritet. Korona je doprinela tome da se napravi velika rupa u obrazovanju mladih koja teško može da se nadoknadi. Nasilja u školama je uvek bilo, ali je tužno što je o tome tek počelo da se priča nakon tragedije u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“. U većini obrazovnih ustanova, danas, vlada strah. Đaci se plaše da se tako nešto ne ponovi, a profesori se plaše za svoje pozicije i da ne smeju da izađu na proteste. Stav mladih da je najgore što može da ti zapadne od poslova da radiš u prosveti, govori o odnosu društva prema obrazovanju i šta se danas ceni, a to definitvno nisu profesori i škola.

Teško pitanje: gde vidiš sebe za deset godina? Ako sve bude idealno i sve baš onako kako si zamislila, gde ćemo doći u jesen 2034. godine, da s tobom napravimo novi intervju? 

Nikada ništa neće biti savršeno. Jedino što me plaši je odlazak mladih ljudi iz Srbije, pogotovo obrazovanih. Nadam se da će se jednog dana broj odlazaka smanjiti i da ćemo da počnemo da se borimo za osnovna ljudska prava koja nam pripadaju. Nadam se da će se smanjiti strah koji trenutno vlada među ljudima.

Za deset godina ja ću imati 28 godina. Nadam se da ću se baviti filmom. Želela bih da snimam filmove koji se bave aktuelnim temama, problemima u društvu.  Valjda ću za deset godina u intervjuu moći da kažem da sam aktivistkinja i da se situacija u Srbiji barem malo poboljšala. Imam veliku želju da obiđem Ameriku o kojoj toliko slušam u filmovima i medijima, da vidim da li zaista postoji takozvani „american dream“…  I najvažnije od svega: nadam se da ću ostati u kontaktu sa divnim ljudima koje sam upoznala na radu ovog projekta i da ćemo zajedno nastaviti da stvaramo! 

U toku edukativne faze rada na predstavi, imala si priliku da saznaš više o prilikama u kojima su odrastali tvoji roditelji i drugi, bliski odrasli ljudi iz tvog okruženja. Šta bi im danas rekla? 

Rekla bih da je važno da pričaju o tome šta se desilo.  Da prenesu svoja iskustva i uče na greškama. Naravno da veruju u mlade ljude ovde i da će sve na kraju izaći na dobro.

Šta bi rekla ljudima iz svoje generacije? Šta je važno da znaju, šta treba da rade, koje greške treba da isprave.. i najzad: da li će sve biti i redu i kada? 

Cenite obrazovanje! Naučite medijsku pismenost bez koje se ne može i nemojte da dozvolite da vas društvene mreže progutaju i manipulišu. Naučite da kritički razmišljate i da ne osuđujete druge lako. Dopustite ljudima da budu drugačiji, da iskažu sebe. Nije sve u novcu i slavi zato što je znanje koje se stekne u školi i u toku života nešto što niko ne može da vam oduzme, a pratioce na instagramu može.

Ekipa predstave “Moja zemlja” je velika i mnogo vas se u ovom projektu srelo i upoznalo. Ko je u ovom novom društvu najbrže osvojio tvoje prijateljstvo i zašto? 

Veoma sam zahvalna što sam upoznala ovako divne ljude u toku rada na predstavi „Moja zemlja“. Svi su otvoreni, ne osuđuju, kritički razmišljaju. Rad u pozorištu je težak. Svako od nas ima obaveze pored ovog projekta kao što su srednja škola, fakultet, posao… ali je svako zbog posvećenosti izdvojio vreme da se uključi i bavi ovom predstavom, od marta meseca pa sve do sada. Izdvojila bih Teodoru koja je veoma posvećena onome što studira, a to je italijanski jezik. Bavi se kreativnim stvarima kao što je na primer prevođenje filmova. Nina Nikolić ili kako je zovemo Nina Ni je veoma zabavna, ima zaraznu energiju i uspeva pored ovog projekta da se posveti volontiranju na filmskim festivalima i snimanju serija i filmova. Ne mogu da ne spomenem i Ninu Đorđević koja je veoma talentovana, pored pisanja i za glumu. Ima sjajan stil i uvek kul cegere i bedževe. Sve u svemu: sjajna ekipa!

Predstava „Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu“, nastala je  kao deo projekta „Moja zemlja: Omladinsko pozorište kao sredstvo suočavanja s prošlošću“ čiji je nosilac Centar E8, a partnerske organizacije Centar za primenjenu istoriju i Propaganda film. Projekat je podržan od strane Evropske unije i Programa Ujedinjenih nacija za razvoj  – UNDP, u okviru šire regionalne inicijative “Podrška EU izgradnji poverenja na Zapadnom Balkanu.“ 

Sadržaj ovog intervjua isključiva je odgovornost autora i ne održava nužno stavove EU niti UNDP-a. 

Razgovarala: Minja Bogavac 

Fotografije: Nebojša Babić 
Predstava će imati svoja prva izvođenja 4, 5. i 6. novembra, na Sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu. Svoje ulaznice možete kupiti online, na ovom linku.