Ono što danas zovemo istorijom Reflektor teatra, počelo je u leto 2011. godine, u okviru Centra E8 i regionalne mreže Inicijativa mladića (Young Man Initiative), kada smo došli na ideju da svoj omladinski i aktivistički rad na prevenciji rodno zasnovanog nasilja, prikažemo kroz edukativnu pozorišnu predstavu.

U njoj, sedmorica mladića – koji nisu glumci, ni studenti glume, govore o rodu, rodnoj ravnopravnosti i rodno zasnovanom nasilju, s kojim su se sretali u odrastanju.

Predstava je nastajala kroz višemesečni, umetnički, edukativni i istraživački proces, u kom su mladi izvođači, ujedno i koautori. Osnovna ideja, bila je da se mladićima, zainteresovanim za glumu i pozorište, pruži prilika da svoja lična iskustva i zapažanja o odrastanju, oblikuju u scenske materijale, uz pomoć i podršku pozorišnih profesionalaca.

Još jedan važan element, bio je uključen u ovu predstavu: to je edukativni program Centra E8 i Inicijative mladića. Obučeni treneri Centra E8, radili su i sa mladićima angažovanim u radu na predstavi, pri čemu nam je ideja bila da – kroz rad u pozorištu, edukujemo nove edukatore – i da komad nastao na ovaj način, koristimo u daljoj komunikaciji sa mladim ljudima, koji prolaze kroz naše treninge i radionice.

Važno je naglasiti da ovo nije bila prva pozorišna predstava u produkciji Centra E8, već prilično uobičajen metod omladinskog rada u ovoj organizaciji. Centar E8, osnovan je 2004. godine i te 2011. već se mogao smatrati jednom od vodećih omladinskih organizacija u Beogradu i Srbiji. Između ostalog, Centar E8 bio je prepoznatljiv baš po svojim produkcijama iz oblasti aktivističkog, primenjenog pozorišta, odnosno: po upotrebi pozorišta i drame u edukaciji.

Razlika između ove i svih drugih predstava Centra E8, bila je samo u jednom faktoru: to je bilo vreme uloženo u rad na predstavi i posvećeno edukaciji i ličnom razvoju, mladih aktera izabranih da u njoj igraju – sebe u datim okolnostima.

Iako smo u radu na predstavi, angažovali nekoliko profesionalnih umetnika/ca, nismo imali školovanog i iskusnog reditelja, koji bi vodio čitavu priču. Proces rada na predstavi, zajednički su osmišljavali Milena Bogavac, dramaturškinja i Vojislav Arsić, osnivač i direktor Centra E8, sa velikim iskustvom omladinskom radu i primenjenom pozorištu.

Tako je rad na predstavi, bio avantura za sve članove koautorskog tima: u predstavi su igrali mladići koji nisu glumci, a proces je vodio rediteljski tandem, u kome niko nije bio školovani reditelj.

Stoga, ovaj proces nije imao karakteristike „zanatskog“ i „uobičajenog“ načina stvaranja pozorišne predstave. Bila je to neka vrsta eksperimenta iz sfere kolektivnog samoobrazovanja, u kom smo morali da razvijemo autentične procedure kolektivnog odlučivanja. Dakle: procedure kolektivnog autorstva.

Najvažnija rediteljska odluka, bila je da sve odluke budu zajedničke… i to će – u godinama koje slede, postati dominantna karakteristika našeg pozorišnog rada: autorstvo je kolektivno; proces nije produkcija predstave, nego edukacija svih članova ekipe, iz koje proizilazi produkcija.

Tekst nikada nije unapred napisan: pišemo ga, kroz proces. Proces počinje istraživanjem teme i raspoloživih izvora, dakle: proučavanjem dokumentarne građe. U tom smislu, najveći deo naših produkcija, može se okarakterisati kao dokumentarno pozorište.

Čak i u slučajevima kada smo se bavili lokalnom i evropskom dramskom baštinom (bilo da je u pitanju Nušić ili Sara Kejn), originalne predloške koristili smo kao dokumenta, koja zajednički analiziramo i dekonstruišemo, da bismo napisali novi izvedbeni tekst. Ukratko: da bismo ih „konstruisali“ od početka, na način koji jasno odražava naše poimanje pozorišta – kao medija koja počiva na edukaciji, eskeprimentu i kolektivu. Sem toga, stvari koja je uvek „ovde i sada“, u direktnoj komunikaciji sa sadašnjim, dnevno-političkim trenutkom.

U MUŠKARČINAMA kao prvoj predstavi koju smo radili zajedno, skicirale su se sve odlike našeg budućeg rada, a da – kao ekipa okupljena na predstavi, nismo imali svet da pravimo više od predstave: metod; pozorište; zajednicu i teatarsku porodicu.

Predstava MUŠKARČINE premijerno je izvedena na sceni Bitef teatra, a mi smo – kao njeni autori i producenti, ostali zatečeni uspehom koji smo postigli, kako u stručnoj javnosti, tako i među najširom publikom… i mada prvobitno nismo planirali da se predstava igra toliko dugo, ispostavilo se da za njom vlada veliko interesovanje.

Rad na predstavi smo dokumentovali u filmu „Kako se prave Muškarčine“ a na poziv Bitef Polifonije (festivala u okviru pratećeg programa Bitefa), Milena Bogavac i Vojislav Arsić, pripremili su predavanje, nazvano „Pozorište kao omladinski rad“. Ovo predavanje, bilo je naša prva autorefleksija, odnosno: prvi korak ka razmišljanju o sopstvenoj metodi pozorišnog rada, koju smo – tokom narednih deset godina – neprestano razrađivali i isprobavali, u novim kontekstima i sa novim temama. I novim podelama.

Nekoliko godina, istorija Reflektor teatra se pisala sama, a da mi toga i nismo bili svesni… Nismo, jer smo te godine proveli u kombiju, na točkovima i redovnim gostovanjima.

Nije gostovala samo predstava MUŠKARČINE, već je i rediteljski tandem Bogavac-Arsić, pozivan na brojne međunarodne konferencije, da predstavi rad na ovom komadu i predaje o metodu nazvanom „Pozorište kao omladinski rad“.

Kilometraža koju smo „osvojili“ igrajući MUŠKARČINE – uticala je na jačanje našeg kolektiva.
I međuljudskih odnosa u našem timu.

„MI SMO PRIJATELJI!“, čuvena je rečenica, koju je svojevremeno prvi izgovorio Đorđe Živadinović Grgur, u pokušaju da prečicom reši neki banalni konflikt, u ekipi. Tog konflikta se više niko i ne seća, ali smo ovu rečenicu, prethodnih godina, ponovili najmanje milion puta. Patentirali smo je kao „interni kopi“ i frazu koja se varira u svakom kontekstu, kada je potrebno dobiti pažnju i razumevanje od svojih kolega i koleginica. Postala je naša lozinka. Naša safe word i mantra, koja se redovno koristi u napetim situacijama, da bismo se nasmejali i da bismo se setili ko smo i zašto smo tu.

Iako tu rečenicu često govorimo, sa dozom ironije, deseti rođendan Reflektor teatra, dočekujemo sa znanjem da je u ovoj rečenici sama suština našeg rada. Mi nismo koleginice i kolege. Naši su odnosi profesionalni, ali nikada nisu bili samo profesionalni. MI SMO PRIJATELJI – a to znači da jedni o drugima vodimo računa, da se volimo, poštujemo i podržavamo. Čak i onda kada o stvarima ne razmišljamo na isti način, trudimo se da nađemo kompromisno rešenje, jer znamo da naše pozorište počiva na višoj vrednosti i da nema tog cilja koji sme da dovede u pitanje ono glavno – a to je prijateljstvo.

Svi zajedno verujemo da je pozorište najvažnija stvar na svetu, ali isto tako znamo da se pozorište pravi od ljudi, priča i osećanja. Dakle, naše pozorište se pravi od nas i zato je prvi preduslov da ga bude, to da budemo dobro, da znamo da smo tu jedni za druge, zato što delimo više od strasti prema izvođačkim umetnostima.

Uostalom, trudimo se da naše predstave, imaju jasnu vrednosnu i etičku bazu. Samo onda kada je primenjujemoi u međusobnim odnosima, pozorište je više od posla.

Postaje poziv! I misija.

Deseti rođendan Reflektor teatra i predstave „Muškarčine“ – deseta je godišnjica naše misije, koja se bazira na promociji pozorišne kulture među mladima, ali i na promociji onih društvenih vrednosti, koje smatramo neupitnim. Mi smo trupa koja se uvek i svuda zalaže za poštovanje ljudskih prava; rodnu i svaku drugu ravnopravnost; za demokratiju i značaj političke participacije građana/ki; za koncept aktivnog i odgovornog građanstva, kao i vrednosti civilnog društva.

Radeći, putujući, igrajući se, igrajući, nastupajući i gostujući… stekli smo još mnogo prijatelja i prijateljica. Brojne saveznike i saveznice. One koje bismo zvali da sa nama rade, praktično smo inicirali u svoju teatarsku porodicu, tako da rečenica MI SMO PRIJATELJI, danas znači i da smo familija, povezana pozorištem koje smo napravili na prijateljstvu i prijateljstvom na kome smo napravili pozorište.

Iz ove grupe prijatelja, glumu je prvi upisao Đorđe – najstariji od sedmorice mladića iz originalne postave MUŠKARČINA. Zatim se originalnoj podeli priključio i Rastko, koji je u tom momentu već bio apsolvent glume. Akademije su ubrzo potom upisali Uroš, Jovan i Nikola… a u međuvremenu i Vojkan je odlučio da se pozorištu posveti, na profesionalnom nivou. Iako je tada već uveliko, godinama unazad, vodio uspešnu nevladinu organizaciju, u kojoj je okupio i sve nas, u najvećem gasu prvih sezona predstave MUŠKARČINE, odlučio je da postane brucoš na smeru za pozorišnu režiju.

Iako su MUŠKARČINE originalno zamišljene kao predstava u kojoj ne igraju profesionalni glumci, ni studenti glume, u svojoj četvrtoj sezoni, postale su studentska predstava… a mi („Mi smo prijatelji“) sve svesniji toga, da se nismo okupili zbog samo jedne predstave, već da će Pozorište, po svemu sudeći, ostati naše trajno opredeljenje.

Za početak, napravili smo drugu predstavu.

Centar E8 je u to vreme, imao regionalnu kancelariju u Vranju i Vojkan Arsić, Ivan Stojiljović i Minja Bogavac, zajedno su otputovali u Vranje, da s mladim ljudima iz ovog grada, naprave predstavu o ekonomskim migracijama. Tako je nastala „Nemačka“, predstava sa podnaslovom: „sirotinjski bal uz prigodni kulturno-umetnički program“.

U međuvremenu, naše MUŠKARČINE video je filmski reditelj Stevan Filipović, koji je odlučio da uloge u svom novom filmu („Pored mene“, 2015) poveri mladićima iz ove podele. Uskoro, ovoj filmskoj ekipi se pridužila i Milena Bogavac (kao koscenaristikinja filma), a zatim i Vojkan Arsić sa timom Centra E8, zaduženim za edukaciju svih članova filmske ekipe, o temama vezanim za ljudska prava i LGBT tematiku.

U godini kada je prikazivan u bioskopima, film „Pored mene“ bio je najgledanija domaća, filmska produkcija, a iskustvo rada na celovečernjem igranom filmu, uticalo je da naša orginalna ekipa, postane mnogo iskusnija i profesionalnija. Sem toga, studenti glume zvani MUŠKARČINE, sada su postali lica prepoznatljiva u široj javnosti. Glumci sa kojima mladi žele da se fotografišu, a neretko se događalo i da im neko traži autogram.

Zatim smo odlučili da našu, originalnu ekipu „pojačamo“ i da, u rad na narednoj predstavi, uključimo veći broj profesionalaca (školovanih glumaca), zainteresovanih da prođu kroz edukativni, eksperimentalni pozorišni proces, koji smo osmislili.

Ovoga puta, krenuli smo od postojećeg komada Milene Bogavac, koji smo razvijali, razbijali i ponovo sastavljali, praveći kompilaciju od kolektivno napisanih tekstova i brojnih medijskih citata.

Tako je 2015. godine, nastala je predstava „Crvena: Samoubistvo nacije“ u režiji Vojkana Arsića i ova predstava se, sa velikim uspehom, igrala u Bitef teatru.

Teme predstave su bile mizoginija, nasilje nad ženama i femicid, ali i pravo na abortus, o kome se – u tom trenutku, u javnosti Srbije, mnogo raspravljalo. Desničarske organizacije pokušavale su da ospore/ukinu ovo žensko pravo, a predstava „Crvena: samoubistvo nacije“ – nastala na feminističkoj edukaciji za veliku i u potpunosti mušku podelu. Na hrabar i teatarski provokativan način, donosila je kontra-argumentaciju, u vidu svojevrsnog pro-choice manifesta, u kom se pozorište graniči sa aktivizmom.

S obzirom da je naišla u ključnom i vrlo napetom trenutku, predstava je izazvala veliko interesovanje.
I ovacije od strane feminističih organizacija.

U nedelji pred Osmi mart, 2016. godine Feministička sekcija Udruženja sociologa Srbije (SEFEM) koju je tada vodila Marina Blagojević Hugson (1958-2020), odlučuje da predstavi „Crvena“ dodeli nagradu „Anđelka Milić“ za najbolje umetničko delo koje se koristi feminističkom teorijom.

Dodela nagrade održana je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a to je ustanova sa kojom smo i ranije sarađivali, kada nas je Maja Maksimović, asistenktikinja sa smera za amdragogiju, pozvala da studentima predstavimo metod „Pozorište kao omladinski rad“ i proces rada na predstavi „Muškarčine“.

Ujedno, kao ekspertkinja za obrazovanje odraslih, ukazala nam je da mnogi delovi našeg metoda, do kojih smo dolazili nekom vrstom umetničke i trenerske intuicije, imaju ime i utemljenje u teoriji i društvenim naukama. Maja Maksimović je tako inicirana u našu porodicu: ostala nam je stalna saradnica u edukativnim komponentama pozorišnih procesa koje vodimo… ali, i saradnica koja naše procese dokumentuje i objašnjava, sa strane teorije obrazovanja odraslih.

Budući da smo intezivan rad sa Majom Maksimović, počeli baš na predstavi „Crvena: samoubistvo nacije“, nagradu Feminističke sekcije udruženja sociologa Srbije, doživeli smo kao veliko i značajno priznanje – ne samo u smislu umetničkog, već i u smislu društvenog i obrazovnog rada.

U istoj nedelji, kada smo ovu nagradu primili, dogadilo se još nešto: tri pozorišta u unutrašnjosti Srbije, misteriozno su otkazala prethodno dogovorena gostovanja „Crvene“, na svojim scenama.

Niko nam eksplicitno nije rekao šta je razlog za otkazivanje, ali – postala je simptomatična činjenica da tri ustanove kulture, iz tri različita grada, u istoj nedelji imaju „tehničke probleme“, zbog kojih nisu u mogućnosti da nas ugoste, na svojim repertoarima.

Ohrabreni Nagradom „Anđelka Milić“, 7. marta 2016, odlučujemo da informišemo javnost o izazovima sa kojima se suočavamo. U nekoliko narednih nedelja, naša pozorišna ekipa našla se pred „ispitom zrelosti“ i u fokusu svih medija u zemlji. Ispostavilo se da je istina ono na šta smo sumnjali: gostovanja nam nisu otkazivana, zbog tehničkih problema – već zbog problema političke prirode.

Istrgnuti iz konteksta predstave o nasilju nad ženama, naši songovi (na muziku Bojane Vunturišević) mogli su se interpretirati kroz prizmu dnevno-političkog. U Srbiji, tada… kao i mnogo puta do tada i od tada, javnost je – kao nožem, podeljena na dve strane: na tradicionaliste, kojima su usta puna takozvanog „patrotskog pozorišta“ (zvanični izraz, tih dana promovisan od strane Ministarstva kulture) i onaj deo javnosti, koji razume da su slobode govora i umetničkog izražavanja, od najveće važnosti za očuvanje vladavine prava i demokratije.

Bez lažne skromnosti, konstatujemo da je „Crvena“ kulturna i politička tema broj jedan i da se požar, koji je izazvala, ne smiruje, nedeljama… Najhrabrije što znamo i najbolje što umemo, branimo svoje pozicije i svoje pravo na rad… Ipak, ova „afera“ i sve što smo kroz nju naučili, odvodi nas na naredni stepenik naše istorije.

Isprovocirani političkim zbivanjima koja se, iz dana u dan, neprikedno zaoštravaju… i rešeni da ni za korak ne odstupimo, od vrednosti za koje se zalažemo… donekle podučeni prvim iskustvom cenzure i javne borbe za pravo na umetničko izražavanje, želimo da napravimo predstavu, koja se s dnevno-političkim kontekstom, suočava na direkatan i drzak način.

Želimo predstavu kao reakciju na „information disorder“ i sve medijske manipulacije, sa kojima živimo. Takođe, naslućujemo da društvo u Srbiji, ima sve manje odlika demokratije, a sve više odlika takozvane stabilokratije… i vođeni smo najdubljom željom da o ovim fenomenima, progovorimo sa scene.

Imamo mnogo ideja o tome šta i kako da radimo, ali jedna smernica koju dobijamo „sa strane“ učiniće našu predstavu posebno oštrom. Na studijama režije, Vojkan dobija zadatak da jednu svoju predstavu, zasnuje na klasičnom i opšte-poznatom tekstu iz domaće dramske baštine.

Kao ljubitelj Branislava Nušića (nekadašnji učenik osnovne škole sa njegovim imenom, prim. aut.), Vojkan predlaže da istražimo opus ovog pisca i razmislimo koji od Nušićevih komada reflektuje istorijski trenutak, najbliži Srbiji 2016. godine.

Ponovo čitamo Nušića i njegove pregovore svim važnijim komadima. Odlučujemo se za „Sumnjivo lice“ i adaptaciju, koja će dobro poznatoj komediji (lektira za osmi razerd osnovne škole), vratiti predznak hrabrog, kontroverznog, političkog komada, koji je imala kada je napisana.

U radu na predstavi „Sumnjivo lice“ dogovaramo se o koprodukciji sa festivalom Nušićijada u Ivanjici.
I ranije smo gostovali na ovom festivalu i imamo iskustvo sjajne saradnje, sa mladim ljudima iz Udruženja KUDES, koji su ovaj Festival osnovali… i bez ikakve sumnje: učinili jednom od najzanimljivijih i najvoljenijih kulturnih manifestacija u Srbiji.

Takođe, naš drugi koproducent je Misker Haus – u tom trenutku, najposećeniji privatni kulturni centar u Beogradu. U Mikseru, dobijamo prostor za probe i izvođenja.

Apliciramo na konkurse za sufinansiranje umetničkog stvaralaštva Ministarstva kulture i Grada Beograda… i svuda bivamo odbijeni. Vojkan Arsić i tadašnja producentkinja Reflektor teatra Aneta Goranović, zajednički osmišljavaju načine altrenativnog prikupljanja sredstava za produkciju predstave.

Kontaktiramo ogroman broj kompanija i pojedinaca, koje vidimo kao moguće saveznike… i mada u ovim akcijama, 2016. godine – nemamo previše uspeha, ovladavamo veštinama koje će nam biti potrebne u daljem radu. Praktično: pilotiramo metode crowd-funding kampanje, gde opet učimo – kroz rad.

Nekoliko godina kasnije, kada podeljenost našeg društva bude eskalirala, a onlajn platforme za crowd-funding postanu globalno popularne, shvatićemo da smo ovo već radili; da smo isprobali metodologiju, koja još nije bila poznata u najširim društvenim krugovima. Makar kod nas, u Srbiji.

U svakom slučaju, uspevamo da zatvorimo finansijsku konstrukciju produkcije „Sumnjivo lice“, a uspevamo i da izvedemo jednu od naših najupešnijih i najhrabrijih predstava. Stajaće ovacije i aplauzi na otvorenoj sceni… a zatim, nove zabrane i novi problemi. I nove borbe za naš glas, u društvu.

Nakon premijernog izvođenja u Ivanjici, na festivalu naših ko-producenata… politička situacija u ovoj varoši se zaoštrava… i kasnije će se ispostaviti da je „Sumnjivo lice“, poslednja predstava izvedena na ovom Festivalu. Ono što je usledilo, savršeno oslikava društveni kontekst: lokalne vlasti su preuzele Nušićijadu od mladih ljudi koji su je uspešno vodili. Naše koleginice i kolege iz Udruženja KUDES suočavaju se sa nekom vrstom progona, u svojoj zajednici i svom rodnom gradu.

Ostajemo sa njima, u zajedničkoj borbi za pravednije društvo i demokratiju… i saradnja sa Udruženjem KUDES i novim verzijama njihove Nušićijade (koja se više ne događa u Ivanjici, već širom Srbije), u velikoj meri je obeležila istoriju Reflektor teatra. Uvek smo stajali zajedno, na istoj strani.

Svi burni i dramatični događaji u toku 2016. godine, značajno su uticali na naš tim… na naš pozorišni izraz i naše aktivističko delovanje, na sceni. Tačka na kojoj se tada nalazimo, neka je vrsta dramske kulminacije: više nema nazad i mora se napred.

Sve smo manje omiljeni u krugovima institucionalno-kulturne i vladajuće elite, sve smo manje dobrodošli u jedan deo medija, a čini se – i sve potrebniji, drugoj polovini podeljenog društva Srbije.

Imamo publiku, koja je (još jednom!) – više od publike. Imamo ozbiljne saveznike, saveznice i podršku, pre svega od strane brojnih organizacija civilnog društva, sa kojima Centar E8 deli vrednosti i kontekst. Sem toga, imamo i ogroman broj mladih ljudi, na svojim predstavama. Donekle, postajemo prepoznati kao promoteri pozorišne kulture među omladinom… i svesni odgovornosti koju imamo prema mladoj publici.

Kao i uvek, razmišljamo kolektivno. I zajednički sumiramo iskustva. I planiramo dalje aktivnosti.

„Plemenski savez“ – tako, interno zovemo formaciju u prostoru, kada svi sednemo u krug da se dogovaramo. Izraz smo „pozajmili“ od popularnog TV formata o preživljavanju u prirodi, što za naše „plemenske saveze“ iz 2016. ima više nego prikladnu konotaciju. … Jer, pitamo se koje su naše strategije preživljavanja, u društvu?

Ako želiš da biješ bitke za prava umetničkog izražavanja, ne možeš biti samo pozorišni program nevladine organizacije. Potrebno je osnovati profesionalno pozorište, kao entitet čije je jedino polje rada – kultura; čija je jedina delatnost kulturno-umetnička i koje (kao takvo) može da se pozicionira na na kulturno-umetničkoj sceni Srbije i regiona.

Do ovog momenta, imamo još jednu produkciju, na repertoaru.

To je predstava „Žudnja“ (2015) inspirisana komadima i biografijom Sare Kejn. Predstavu je režirao Vojkan Arsić, kroz višemesečni proces istraživanja opusa ove spisateljice i tema koje njeni komadi pokreću. „Žudnja“ je bila i ostala najintimističkija, najliriskija i najnežnija predstava Reflektor teatra.

Takođe, do ovog momenta – članovi naše ekipe, u punom ili nekoliko kombinacija delimičnih sastava, zajedno su uradili još nekoliko predstava, u produkcijama i ko-produkcijama sa institucionalnim pozorištima.

Sve nas navodi na dva zaključka:

1 – Naš pozorišni rad, neće stati i ne želimo da stane! Najveći deo našeg tima, sada čine mladi profesionalci i profesionalci sa nezanemarljivim iskustvom. Da, MI SMO PRIJATELJI… i sve se vrti oko prijateljstva… Ali, sada već skoro svi imamo diplome pozorišnih akademija i da – svi planiramo da se u ostatku svojih života, posvetimo pozorištu.

2 – Ako hoćeš da se baviš Pozorištem, treba da osnuješ POZORIŠTE!

Tako smo zakazali brojne opretivne i kreativne sastanke, brojne „plemenske saveze“ vezane za naše novo ime, logo i način poslovanja, u budućnosti… a onda i Osnivačku skupštinu Reflektor teatra, u poslednjim danima 2016. godine. Neposredno pred zimske praznike i Novu godinu, kao simbolički novi početak.

Od januara 2017. godine, postojimo i radimo pod imenom REFLEKTOR TEATAR.

Iako je tehnički i formalno tek osnovan, REFLEKTOR TEATAR preuzima predstave nastale u produkciji Centra E8: MUŠKARČINE (koje se sada igraju već punih pet godina); predstavu „Crvena: samoubistvo nacije“ (koja ulazi u treću godinu, na repertoaru); predstavu „Žudnja“; (premijerno izvedenu u septembru 2015); predstavu „Sumnjivo lice“ (iz 2016.) … kao i dokumentaciju i arhivu predstave „Nemačka“, koja se – do početka 2017. godine, već više nije igrala.

Našu predstavu o ekonomskim migracijama, skinuli smo sa repertoara onda kada su neki od njenih aktera i sami bili prinuđeni da postanu ekonomski migranti… Ipak, nikad je nismo skinuli iz našeg umetničkog portfolija i pozorišnog CV-ja… jer, ova predstava odražava sve principe metoda nazvanog „Pozorište kao omladinski rad“ i jer su je, ispred Centra E8, postavili i vodili autori MUŠKARČINA (Vojkan Asrić, Milena Bogavac i Ivan Stojiljković, filmski reditelj i naš stalni saradnik, član ekipe MUŠKARČINA i autor dokumentarnog filma o ovoj predstavi).

U periodu koji sledi, nakon formalnog osnivanja pozorišta pod nazivom REFLEKTOR TEATAR, imamo četiri igrajuće predstave i izazove koje ima većina pozorišnih trupa sa nezavisne kulturne scene Srbije.
To su problemi sa finansiranjem programa; nedostatak prostora i tehničke opreme… ali, pored ovih – recimo: standardnih problema, Reflektor teatar ima i neke specifične – stalnu borbu protiv stihijske cenzure, koja se često lomi preko naših komada, kreirajući „disidentsku“ auru, oko svega što radimo.

Primećujemo kako Vojkana Arsića, mediji obavezno nazivaju „kontroverznim rediteljem“, a primećujemo i da ovaj i slični epiteti, ne prestaju da nas prate ni onda kada pokušavamo da se bavimo manje direktnim društveno-političkim temama.

Ipak, ne odustajemo od stalnih pokušaja da na sve izazove odgovorimo – kreativno i inovativno.
To je period kada naš tim, u producentsko-logističkom smislu, vode Aneta Goranović i Vojkan Arsić, posvećeni traženju rešenja za sve izazove u našem radu.

Više nismo dobrodošli u Bitef teatru. To nam se ne govori eksplicitno, ali razumemo poruke… i odlazimo iz ove ustanove, zahvalni za zaista važne pobede, koje smo zajednički ostvarili. Nema ljutnje i vrata koja su nam pet godina bila otvorena, nikada nismo zalupili… Istini za volju, Bitef teatar je i dan-danas ostao jedina kulturna ustanova, sa kojom negujemo izrazito prijateljske i saradničke odnose. Bitef je, u tom smislu, pozorište zahvaljući kom smo se formirali, kao kolektiv. Bez njihove pomoći i podrške, to ne bi bilo moguće.

Selimo se, u CZKD – koji će, u toku naredne dve sezone biti naša (privremena) kuća. Imamo razumevanje i podršku Borke Pavićević (1947-2019) od koje učimo o doslednosti i hrabrosti, nepohodnim na umetničkom i aktivističkom putu, kojim smo krenuli.

Imamo i podršku naše publike i beskrajno smo ponosni na činjenicu, da su sve naše predstave pune, gledane… i da uspevamo da isplaćujemo glumačke honorare, isključivo od prodaje karata.

U ovom periodu, u Srbiji se sve više priča o konceptu socijalnih preduzeća i GIZ (Nemačka saradnja) nas poziva da se uključimo u njihov program podrške i razvoja, namenjen socijalnom preduzetništvu.

Za nas kao aktiviste/kinje i radnike/ce u kulturi, reč „preduzetništvo“ je donekle neobična i strana, ali – kroz ovaj program učimo da strategije poslovanja naše trupe, odgovaraju konceptu socijalnih preduzeća. Kreirali smo- kažu nam – prostor za kontinuirani rad i stalno usavšavanje teško zapošljive grupe (a to su mladi umetnici/ce), a sve što radimo ima jasan vrednosni i društveni predznak.

Učešće u ovom programu, osnažuje naše veze sa GIZ-om i širi naša saznanja o alternativnim modelima poslovanja i finansiranja naših programa.

U ovom periodu, ostvarujemo i prve međunarodne saradnje; partnerstva na EU projektima i kontakte, koji nas vode ka prvoj koprodukciji… U pitanju je naslov „Da li bi htela da se još ponekad nađemo?“ teoretičarke i pesnikinje Ane Isaković, koja je i ranije pisala relevantne kritike i prikaze predstava Reflektor teatra.

Ana Isaković je svoj prvi komad razvila u saradnji sa sarajevskim umetnikom Ramizom Huremagićem i subotičkim rediteljem Ninoslavom Šćepanovićem, a premijerno je izveden u koprodukciji Reflektor teatra i Centra Samouprava, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. U podeli, bili su članovi Reflektor teatra: Đorđe Živadinović Grgur, Aleksandra Veljković i Nikola Živanović.

Iako ovo nije bila samostalna produkcija Reflektor teatra, ponosni smo na činjenicu da je naša prva koprodukcija – delo autora koji nisu naši članovi, na hrabar i direktan način, pokrenula diskusiju o seksualnom nasilju nad ženama i devojčicama, koja će – u godinama koje slede, postati jedna od dominantnih tema u našem društvu.

Ovom temom, bavićemo se i mi – ne samo kao Reflektor teatar, već i kao zajednica okupljena oko Centra E8, kao organizacije posvećene temama rodne ravnopravnosti, prevencije rodno zasnovanog nasilja i edukacijom u sferi seksualnog i reproduktivnog zdravlja.

Najveći i najznačajniji projekat Reflektor teatra, u ovom periodu, bila je produkcija predstave „Smrt fašizmu: o Ribarima i Slobodi“, autorke i rediteljke Milene Bogavac.

Predstava je premijerno izvedena 9. maja 2018. godine, na Dan pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, a premijera je održana na maloj sceni Ateljea 212. I datum i prostor, bili su nam posebno važni, jer se Atelje 212 nalazi u nekadašnjoj ulici Iva Lole Ribara, čijim se likom i delom bavi ova dokumentarna predstava.

Još jedna stvar, vezana za „Ribare“, bila je važan pokazatelj toga da Reflektor teatar raste i da se razvija, kao pozorište. To je činjenica da je predstva „Smrt fašizmu: o Ribarima i Slobodi“ bila u potpunosti finansirana zahvaljujući privatnim donacijama.

Izvršna producentkinja Aneta Goranović, u saradnji sa producentima Vlatkom Sekulovićem (beogradskim advokatom); Branimirom Brkljačem (osnivačem Mokin Hausa) i Bratislavom Gutom Grubačkim (osnivačem Novog optimizma i našim stalnim saradnikom i saveznikom), vodila je uspešnu kampanju mapiranja svih potencijalnih saveznika/ca, u radu na predstavi čija je osnovna ideja antifašizam, ovde i danas.

U edukativnoj komponenti našeg procesa, okupili smo snažan antifašistički front sagovornika i sagovornica, sa kojima smo nekoliko meseci istraživali istoriju porodice Ribar, Drugi svetski rat i antifašistički pokret u regionu. Proces rada na predstavi bio je koncipiran kao „Mala škola antifašizma“ i škola političkog opismenjavanja mladih umetnika/ca, okupljenih u radu na ovoj prestavi.

Važne i društveno-teorijski relevantne razgovore koje smo vodili sa stručnim saradnicima, dokumentovali smo filmom „Ivo Lola Ribar: Mogućnost pobune“ u režiji Ivana Stojiljkovića.

Veoma dobar prijem kod publike i kritike, pomogao nam je da predstavu „Smrt fašizmu“, privremeno „udomimo“ kao produkciju koja svakog meseca gostuje na repertoartu Jugoslovenskog dramskog pozorišta (Scena Studio), što nam je pomoglo da dopremo do jednog dela starije i konzervativnije pozorišne publike.

U januaru, 2019. godine, Vojkan Arsić režira predstavu o političkom ekstremizmu, pod naslovom: „Ekstremizam: Kako ja ovo svom sinu da objasnim?“… Predstava je, baš kao i MUŠKARČINE, nastala u okviru projekta Inicijative mladića (YMI) posvećenog prevenciji ekstremizma među mladima.

Rađena je u Novom Sadu, sa mladim glumcima iz ovog grada, ali i u saradnji sa autorom teksta Filipom Grujićem, kome je ovo bila prva profesionalna premijera i koreografkinjom Andrejom Kulešević, koja je učestvovala u radu na najvećem broju predstava Reflektor teatra i dala svoj važan pečat našoj pozorišnoj estetici i ovoj kratkoj istoriji.

Komad „Ekstremizam: Kako ja ovo svom sinu da objasnim?“ igran je na sceni Pozorišta mladih u Novom Sadu, a Reflektor teatar predvođen Vojkanom Arsićem, organizovao je i gostovanja predstave u brojnim gradovima Srbije i regiona.

Krajem 2019. i početkom 2020. tim Reflektor teatra radi na svojoj najvećoj i tehnički najzahtevnijoj produkciji. U pitanju je predstava „Urednik“, po tekstu Sare Radojković, a u konceptu i režiji Vojkana Arsića. Predstava je nastala u okviru projekta „Break the fake“ Centra E8, a tema ovog projekta bila je promocija medijske i informacione pismenosti, među mladima.

Osim pozorišne produkcije, ovaj projekat se bazirao na edukaciji za mlade ljude, širom Srbije.

Fenomen zvani „information disorder“, koji smo dotakli u „Crvenoj“, a zatim centrirali kao jednu od glavnih tema u predstavi „Sumnjivo lice“, sada je postao opšta i velika tema. Najšira javnost, najzad je postala svesna da su medijske manipulacije i dezinformacije, jedna od najvećih pretnji demokratiji, a donekle: i mentalnom zdravlju pojedinaca, u čitavom svetu i posebno – na našim prostorima.

Budući da je, kroz svoje ranije režije, već ukazivao na ovaj fenomen, do rada na predstavi „Urednik“, Vojkan Arsić je imao veliko iskustvo u bavljenju ovom temom. Upotrebio ga je da, u edukativni deo procesa, uključi veliki broj novinara/ki i medijskih radnika – čije su lične priče, iskustva i zapažanja, poslužila kao osnov za kreiranje dramskog teksta.

Osim što je tehnički najveća i produkciono najkomplesnija predstava Reflektor teatra, „Urednik“ je takođe i najviše dramska predstava, koju smo ikada imali na repertoaru. Vojkanova ideja bila je da se izražajna sredstva dramskog pozorišta, upotrebe u svrhu osvešćivanja javnosti, ne o medijskim manipulacijama (kojih smo odavno postali svesni), već o „posledicama igranja sa istinom“; o pečatu koji to ostavlja na naše lične živote i društvo.

Zato je za rad na dramskom tekstu angažovana Sara Radojković, mlada dramaturškinja sa nezanemarljivim novinarskim iskustvom. Napisala je komad koji prati život i rad fiktivne redakcije „Forma TV-a“, a Vojkanova ideja bila je da se komad premijerno izvede na beogradskom Dorćol Platzu, u kome smo i ranije gostovali, sa nekim od naših predstava.

Premijera „Urednika“ bila je veoma uspešna, zapažena i posećena. Mediji su je propratili sa ogromnim interesovanjem, a svi elementi vezani za produkciju, organizaciju i logistiku, funkcionisali su tako besprekorno, da nam se svima činilo, kako Reflektor teatar, od ovog momenta, prelazi na viši nivo svog postojanja i funkcionisanja.

Bili smo puni nade, entuzijazma i ogromnog ponosa… Osam godina našeg rada u Centru E8 i kasnije – Reflektoru, nakon „Urednika“, počelo je da dobija nove oblike i novi smisao.

Sem toga, ostvarili smo i važan kontakt sa čovekom čija će nam lična i poslovna podrška, u narednim godinama, biti od velike važnosti. U pitanju je Veselin Simonović (1959-2022), čuveni novinar i publicista, osnivač i glavni urednik brojnih medija i medijskih kuća. Pored svog dobro poznatog rada u medijima, Vesa Simonović je takođe bio i osnivač Art Komune Dorćol i prostora u kome ova komuna funkcioniše. To je prostor Dorćol Platza, u kome se i danas nalazimo i gde najzad imamo svoju scenu, sa redovnim repertoarom.

Naša saradnja sa Vesom i Art Komunom Dorćol, počela je od premijere „Urednika“… ali, umesto očekivanih uspeha ove – za nas: veoma važne, prekretničke predstave, dogodilo se nešto sasvim drugo.

Počela je pandemija virusa korona i na teriroriji Republike Srbije, uvedeno je vanredno stanje, kojim su zabranjena sva okupljanja, u javnim prostorima.

„Urednik“ je nastupio gromoglasno… i treće, uzastopno (takoreći: premijerno) izvođenje, bilo je otkazano.

Time je Reflektor teatar zaista prešao na novi nivo igrice svog postojanja, ali na način koji baš niko nije mogao da očekuje. Kao i sva pozorišta (institucionalna, vaninstitucionalna, dečija, amaterska… sva!) našli smo se pred zastrašujućim izazovom: preživeti. Opstati. Ostati. Neodustati. Ostati uz svoju publiku, čak i onda kada naše druženje u fizičkom smislu, nije ni moguće, ni bezbedno, a ni dozvoljeno.

U ovoj sažetoj istoriji Reflektor teatra, ne treba trošiti previše reči na globalnu pandemiju. Ipak, ono na šta smo posebno ponosni, jeste činjenica da ni u tom – najmračnijem i najneizvesnijem periodu, za naš rad i rad svih drugih pozorišta na svetu, nismo gubili nadu. I nismo prestajali sa radom.

Upravni odbor Reflektor teatra, 2020. godine, čine njegovi osnivači i osnivačica: Vojkan Arsić, Đorđe Živadinović Grgur, Uroš Novović, Jovan Zdravković i Minja Bogavac. Upravni odbor je izabran od strane Skupšine Reflektor teatra, na izbornoj sednici u CZKD-u, održanoj krajem 2019. godine.

Tada smo raspisali i javni konkurs za direktora našeg pozorišta, a međi brojnim prijavama koje su pristigle, jedna se odvajala svojim nesumnjivim kvalitetom. Bila je to prijava Marka Panajotovića – sedmog u nizu osnivača Reflektor teatra, glumca i ko-autora predstave MUŠKARČINE… i zapaženog umetnika u skoro svim našim, kasnijim predstavama.

Zanimljiva u vezi sa Markom Panajotovićem je i činjenica da ni posle osam godina veoma uspešnog rada u profesionalnom pozorištu; igranja MUŠARČINA i brojnih drugih predstava… nakon zapažene uloge u filmu „Pored mene“ Stevana Filipovića i glumačke nagrade Pančevačkog filmskog festivala, za ulogu u kratkometražnom filmu Vladimira Tagića – nikada nije ni pokušao da upiše akademiju.

Znali smo da je najtalentovaniji glumac kog imamo (sa tim se slažu svi naši glumci i glumice!)… Znali smo da je saradnik i izvođač sa ogromnim potencijalom, a jednom prilikom, nakon izvođenja neke od naših predstava, prisustvovali smo i sceni u kojoj ga glumica i profesorka na Akademiji umetnosti – argumentovano ubeđuje da izađe na prijemni za klasu koju tog meseca treba da primi!

Iz nekog razloga, Marko je uvek ostajao veran studijama medicine. Kada ih je upisao, već je bio član Reflektor teatra i najmlađi član ekipe predstave MUŠKARČINE. Do 2020. godine, bio je pri kraju Medicinskog fakulteta i spremao se za dalja, lekarska usavršavanja… Ipak, napisao je odličan elaborat razvoja Reflektor teatra. Iz konkursne dokumentacije koju je predao (a da to nikom nije najavio), bilo je savršeno jasno da je neodvojivi deo našeg tima i najbolji kandidat za mesto direktora, koga ćemo ikada imati. Tako smo organizovali javni konkurs, da bismo primili svog najbližeg prijatelja… Ali, cela istina glasi ovako: organizovali smo javni konkurs i primili apsolutno najboljeg i najspremnijeg kandidata.

Počeo je da radi kao direktor Reflektor teatra, nekoliko dana pre početka pandemije – pa je jedna od šala koju smo tih dana komunicirali s publikom, bila i činjenica da u trenucima kritičnim po javno zdravlje, na čelo Reflektor teatra – stupa mladi doktor, naš glumac i jedan od osnivača.

U vreme potpune zabrane kretanja, naš novi direktor i naš Upravni odbor, drže svakodnevne sastanke, posvećene planiranju i uspostavljanju procedura, u poslovanju Reflektor teatra, nakon pandemije. To su takvozvani popodnevni sastanci. U večernjem terminu, organizujemo svakodnevne programe – na internetu.

„Veče pod reflektorom“ – naziv je naše instagram-live emisije, u kojoj se svake večeri družimo, sa našim članovima koji vode dugačke razgovore, sa zanimljivim ljudima iz svojih zajednica i okruženja. Nakon druženja u lajvu, Upravni odbor i direktor – sastaju se na večernjem sastanku. Tu se planiraju onlajn aktivnosti Reflektor teatra, za sutrašnji dan.

Jednom nedeljno, produciramo i Youtube format „Gde su, šta rade?“ , u kome razgovaramo sa svim ekipama svih naših predstava… i pitamo ih o tome kako žive, pod zabranom kretanja. Kako se oslobađaju od stresa; kako se osećaju; šta planiraju… šta im najviše nedostaje?

Isto tako, delimo brojne snimke naših predstava… i naše filmove, sa publikom koja može da ih prati onlajn. Ekipa „Urednika“ snima web-seriju „Urednik u krizi“, gde se likovi iz drame „Urednik“ ponovo pojavljuju pred publikom, kroz zoom-skečeve koji prikazuju njihovu redakciju u danima pandemije.

Mnogo razmišljamo o konceptima internet-teatra. O formatima koje bi bilo smisleno i umetnički opravdano „igrati“ na internetu. Glumimo za kamere. Glumimo na zoomu… i mada danas svi znamo, kako je vreme o kome pričamo, donelo ekspanziju sličnih sadržaja, činjenica je da u tom trenutku nismo znali koliko ovo vanredno stanje može da potraje… ni kakva budućnost, uopšte, čeka pozorište.

Vojkan Arsić u ovom periodu, dosta ozbiljno savladava veštine i znanja vezane za online targetiranje, upotrebu društvenih mreža na kreativan način… kao i programe vezane za live-streamovanje različitih događaja. Na popodnevnim i večernjim sastancima, deli svoja novostečena znanja i ohrabruje ostatak tima da se posveti istraživanju mogućnosti koje nude različite internet platforme za komunikaciju.

Posledica ovog istraživanja, biće Zoomer – omladinski internet portal Centra E8, koji kreće sa radom u septembru, 2020. godine, kao najmlađe i najluđe dete u E8 porodici… Ali, period pandemije i zabrana kretanja i okupljanja, značajno će uticati i na aktivnosti Reflektor teatra, u budućnosti.

Promišljamo umetničke „hibridne formate“ i koncept „pozorišta u proširenoj realnosti“, kojim ćemo nastaviti da se bavimo, onda kada se steknu uslovi za koliko-toliko redovan rad.

Važno je naglasiti da uvek kada se stekne minimum uslova za igranje, Reflektor teatar – igra svoje predstave. Igramo na otvorenom. Igramo za mali broj ljudi. Igramo, pred gledališem u kom se nalazi petnaest razdvojenih fotelja (na metar i po razdaljine između njih) … Zakazujemo igranja, koja se zatim otkazuju. Zakazujemo ih ponovo… i ponovo ih otkazujemo, ali ni u kom slučaju: ne gubimo nadu!

Uporno i kroz sve raspoložive kanale komunikacije, šaljemo našoj publici poruku da smo tu; da delimo sudbinu zajednice i ukupnog društva i da i dalje stojimo na svetloj strani scene, uvereni da će doći vreme kada će sve biti u redu.

Sa Vesom Simonovićem i Art Komunom Dorćol, u ovom periodu, značajno intenziviramo saradnju.

Dogovaramo se o tome da će Reflektor teatar postati član Art Komune Dorćol i da ćemo u prostoru Dorćol Platza, imati svoje kancelarije, fundus i scenu. Kada se za ovo nađe adekvatan prostor, ulazimo u renoviranje, dekorisanje i brendiranje. Na fizičkim poslovima, angažovani su naši prijatelji i članovi našeg umetničkog tima, pa dok pravimo samo svoj prostor za neki budući rad, u nama se mešaju osećanja straha i nade.

Čitav taj period vrlo je emotivan, a emocije vrlo pomešane. Sve je upitno i neizvesno.
Planiranje je nemoguće, ali – odustajanje nije opcija!

Prvu godišnjcu globalne pandemije, dočekujemo sa tužnim vestima, kada saznajemo da je preminuo Dragoljub Đurićić (1953-2021), bubnjar, muzičar, aktivista i prijatelj Reflektor teatra. Kompozitor i muzički pedagog u predstavi „Smrt fašizmu: o Ribarima i Slobodi“.