BETMEN ROBIN BEOGRAD je pozorišna predstava nastala po romanima „Betmen nad Zvezdarom“ i „Robin sa Krsta“ Jelene Bogavac. Kao pozorišna rediteljka, ali i autorka ovih romana, Jelena Bogavac je sa glumcima Reflektor teatra uradila predstavu koja kombinuje tekst dve knjige, spajajući tako dva vremena: devedesete i ove sada, dvadesete, u Beogradu. U okviru trupe sa kojom radi veoma dugo, Jelena Bogavac je napravila autorski projekat: scensku studiju pitanja mladosti, herojstva, pobune, osećaja za društvo i socijalnu pravdu, u stalnim uslovima diktature. U ratu koji šmira mir. U Beogradu koji šmira Holivud.

Predstava je delimično finansirana dobrovoljnim donacijama građana i građanki prikupljenim u kampanji #VišeOdPublike Reflektor teatra i Fondacije Catalyst Balkans. Reflektor teatar i ekipa predstave posebno se zahvaljuju svim građanima-producentima i građankama-producentkinjama.

Predstava #ĆaoSvima bavi se fenomenom INFLUENSERA, kao najpopularnijeg i najpoželjnijeg novog zanimanja na svetu.

Šta rade influenseri i kako to rade? Kako izgleda njihovo radno vreme? Kakva su njihova radna prava? Koje kompetencije i znanja su potrebna za bavljenje ovim poslom? Šta su izazovi sa kojima se influenseri suočavaju u svom radu? Da li je ovo zanimanje samo trend ili je najava trajne transformacije sfere rada?

Postavljajući ova pitanja, predstava preispituje ideju SLOBODE, u savremenom, medijatizovanom svetu.

Postoji li sloboda, tamo gde nema privatnosti? Da li popularnost donosi slobodu ili je oduzima? Koje sve društvene priče, skrivaju fliteri na društvenim mrežama?

Tako je #ĆaoSvima predstava o mladim ljudima, ovde i danas.

(more…)

Manipulacije istinom i informacijama nisu stvar samo savremenog trenutka. Ono što jeste karakteristično za današnji trenutak jesu lakoća i raznovrsnost načina kojima se istina relativizuje kao i alati koji nam pomažu u tome da laži obučemo ruho istine. Da forma zameni svaku naznaku suštine. Međutim, ono što ni u jednom vremenu neće moći da se „spinuje“ i neutrališe jesu posledice koje zbog medijskog zamajavanja manje ili više primećujemo na sopstvenoj koži. Sve dok nas ne udare pravo u sred lica.

Ova drama zato prati dinamiku jedne televizijske redakcije i kako se ona, što u kolektivnom što u individualnom obliku, nosi sa time kako i koje će informacije prenositi. Iako se čini da utiču na sudbinu „tamo nekih ljudi“ vidimo kako zapravo utiču na sudbinu sebe samih. Shvatamo zašto se nalaze u pozicijama u kojima se nalaze i kako ih neinformisanost i neangažovanost za sopstvene živote dovodi u pozicije u kojima se nalaze. Kako iz njih pokušavaju da se izvuku i da li i zašto (ne)uspevaju.

Dvadeset i prvi vek je, stvari deluju zastrašujuće složeno a sve što je stvoreno da bi pomoglo čoveku, uključujući pre svega i savremeni sistem informisanja i oglašavanja u najširem smislu kao da se okreće protiv njega. Osim što ova drama treba da edukuje gledaoca kako da prozre u suštinu informacija iza njihove forme, ona nas podseća i na to zašto uz sve složenije sisteme uvek stoji i napomena – korišćenje na sopstvenu odgovornost.

Čini se da danas, više nego ikad, kada su pred nama alati čije moći tek počinjemo sagledavati, moramo osvestiti ulogu lične odgovornosti kao presudnog faktora za kreiranje sopstvene realnosti. Svakim danom u kome se poigravamo lažima, dug koji imamo prema istini se uvećava i čeka da dođe na svoju naplatu. Opomene tada neće biti od velike.

(more…)

Predstava “Kako ja ovo sinu da objasnim?” govori o ekstremizmu, kako do njega dolazi i koje su njegove posledice. Takva tema je osetljiva u današnjem društvu, a naše tlo je bilo, i uvek će biti, pogodno za rađanje novih ekstremizama. Upravo zbog toga predstava prikazuje lične priče, ali i teorijski objašnjava i razvrstava činioce ekstremizma. Proces je bio radioničarskog tipa, u kojem smo radili sa mladima iz raznih sredina i to iskustvo preneli u samu predstavu. Cilj predstave je da mlade upozna sa svim oblicima tog problema, da im pokaže da prvi korak u prihvatanju drugačijeg je prihvatanje sopstvenih stereotipa i predrasuda, koji neminovno postoje u čoveku. Osveštavanjem sopstvenog ekstremiste, naći ćemo način da se izborimo sa njim. Makar je to plan.

(more…)

SMRT FAŠIZMU! je dokumentarna, postdramska predstava nastala iz višemesečnog istraživačkog procesa na teme vezane za antifašizam i aktivizam mladih, odnosno: istorijski razvoj ovih pojmova, od tridesetih godina XX veka, do danas. Polazna tačka istraživanja bila je biografija narodnog heroja Iva Lole Ribara (1916 – 1943), a zatim i biografije članova njegove porodice.

U priči o porodici Ribar, prepoznali smo priču o istoriji nekoliko Jugoslavija, ali i ram za sliku društva u kome živimo danas. Zato ovo nije samo biografska predstava o narodnom heroju, već je, pre svega, predstava koja uporedno analizira dve generacije – jednu herojsku, nestalu u vrtlogu antifašističke borbe, i drugu, novu generaciju, koja nestaje u užasima postmoderne. Baveći se ovom analizom nismo želeli da utvrdimo razlike, već da otkrijemo sličnosti, ukoliko one postoje.

Rad na ovoj predstavi bio je potraga za Herojima. Bio je odbrana časti Heroja i potraga za nama samima; za našim mogućnostima pobune i političkog delovanja, za našom borbom protiv fašizama i društvenih nepravdi.

U ovoj potrazi manje je bitno dokle smo stigli. Mnogo je važnije to što smo krenuli u ispravnom smeru.

Naša predstava je poziv da nam se na tom putu pridružite, jer nema ničeg ekskluzivnog u antifašizmu. On je borba koja nikad nije završena i borba koja se tiče svih nas.

“Ostvarimo jedinstvo živih, da ne bismo – u zajedničkim grobovima, ostvarili jednakost mrtvih.” — Ivo Lola Ribar, “Apel omladini”, 1936.

(more…)

Ova verzija Sumnjivog lica jeste predstava po komadu, ali i o komadu Branislava Nušića, koji se nalazi na spisku obavezne lektire za učenike i učenice svih osnovnih škola u našoj zemlji. Kao jedan od najigranijih i najpoznatijih komada u istoriji srpske dramaturgjie, Sumnjivo lice se u široj javnosti percipira kao laka, bezbrižna komedija. U ovoj postavci, postavlja se pitanje o kritičkom potencijalu ove komedije. Umesto lakoće i razbibrige, ova predstava tera vas da se zamislite: na koji način sistem prisvaja anti-sistemsku umetnost i kako kontroverzni, osporavani tekstovi na kraju postaju klasika, lektira za osnovnu školu? Sumnjivo lice tretiramo kao politički komad, preispitujući da li se i u kojoj meri društvo promenilo od trenutka kada je napisan, pa do danas.

IZVINI NUŠIĆU!

(more…)

Predstava «Žudnja» nastala je kao direktan odgovor na potrebu. Potebu autora. Potrebu zajednice. Potrebu pozorišta. Sadržaj predstave nastao je dekomponovanjem i ponovnim komponovanjem osnovnog teksta, dok autori predstave stoje pred vama i sa vama dele svoje sadržaje: poetske, ispovedne i lične, referušići se na komad «Žudnja», ali i na druge Sarine drame i njenu biografiju.

Sara Kejn, savremena engleska dramaturškinja, preminula je nakon dva uzastopna pokušaja samoubistva, sa samo 28 godina. Njene drame su svedočanstvo o duhovnoj praznini čoveka, o tragediji empatije u kapitalističkom svetu i izmenjenim vrednostima koje nam sistem nalaže. Biografija Sare Kejn je poput biografija tragičnih rok velikana. Za 28 godina života napisala je pet drama zbog kojih su je isprva osporavali i vređali, da bi je kasnije svrstali među najvažnije autore s kraja 20. veka. Za njeno dramsko stvaralaštvo, vezuju se epiteti: brutalizam, surovost, zastrašujuće do usijanja, ekstremne emocije… Pisci njenih biografija kažu da nikad nije postala pesnikinja. Publika u njenim dramama prepoznaje poeziju. Iako njeni komadi predstavljaju prekretnicu u angažovanom savremenom pozorištu, javnost je često, malograđanski, više zainteresovana za njen lični život ispunjen razočaranjem, depresijom i samoubistvom, nego za anarhiju duše o kojoj je pisala.

Preslikavajući medijski senzacionalizam na pozorište, Sara Kejn prikazuje trivijalnog, otupelog čoveka koga još jedino smrt može da uzbudi. O tome piše Sara Kejn, autentično, šekspirovskim jezikom, izazivajući kod pojedinaca u publici teško dostižnu katarzu.

«Žudnja» je prvi put izvedena 1998. godine u Edinburgu. Tekst je u početku predstavljen pod autorskim pseudonimom Marie Kelvedon. Sara je koristila pseudonim kako bi se izbegla uticaj svoje reputacije vezane za nasilje iz predhodnih drama.

(more…)

Demografska slika Srbije govori da smo nacija koja izumire. Svake godine Republika Srbija ostaje bez približno 30 000 stanovnika i stanovnica. Svake godine u Srbiji se izvrši od 100 – 200 000 namernih prekida trudnoće. Svakog sedmog u mesecu pripadnici ekstremističkih, desničarskih organizacija prave javne skupove na kojima prikupljaju potpise za zabranu abortusa. Niko ne prikuplja potpise kojima se od države traži da zaustavi nasilje nad ženama. U 2013. godini, u partnersko-porodičnom nasilju ubijeno je 43 žene. U 2014. godini, ubijeno je 27 žena. Od januara do aprila 2015. godine, ubijeno je 15 žena. Svaka treća žena u Srbiji žrtva je fizičkog, psihološkog ili seksualnog nasilja. Demografska slika Srbije govori da smo nacija koja izumire. Povežite sami! Pravo na abortus je u saglasju sa pravom žene da raspolaže svojim telom.

Politika ograničavanja abortusa ne povećava stopu nataliteta, već doprinosi porastu smrtnosti i zdravstvenih problema žena usled nestručno i nelegalno obavljenih abortusa.

Tekst predstave nastao je kolažiranjem teza iz knjige Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi i prakse (Marina Blagojević, urednica), isečaka iz dnevne i nedeljne štampe (Politika, Blic, Kurir, Informer i Nedeljnik, tekst: Majke koje to nisu, autorka: Zorica Marković), objavljene u Srbiji, u periodu od decembra 2014. do aprila 2015; semplovanjem govora predsednika Srbije Tomislava Nikolića sa pesmama Goce Tržan, grafitima iz javnih toaleta i s drugih, sličnih mesta. Tekst scene «Slem Srba s krstačama» nastao je na radionici slem poezije i kolektivno je delo izvođača predstave. U predstavi se koristi song Crvena koji je za praizvedbu ovog komada (2004. godine) komponovao i otpevao Igor Marković aka Cutout MC.

Predstava je nastala kroz šestomesečni proces umetničkih i edukativnih radionica, koje je koncipirao i vodio tim ko-autora/ki i stručnih saradnika/ca. Proces je ispraćen andragoškim istraživanjem čiji su autori Aleksandar Bulajić i Maja Maksimović.

Predstava koja je pobedila cenzuru u pozorištu i nastavila hrabro da se igra za vas – jer pozorište je tu zbog vas!

Mi Služimo Srbiji!

Predstava za koju autori tvrde da je suština patriotizma, a desničari je zabranjuju i bore se protiv nje – naravno, pod lažnom kapom patriotizma

(more…)

Prema zvaničnim podacima Eurostata, građani i građanke Srbije, po broju zahteva za azil podnesenih u Republici Nemačkoj, nalaze se na prvom mestu. Na tom mestu, pretekli smo neuporedivo veću i mnogoljudniju Rusku Federaciju, ali i Siriju u kojoj trenutno besni rat. Kada se broj podnedenih zahteva za azil, sagleda u svetlu te činjenice, postaje jasno da u Srbiji živi preveliki broj onih koji bi svoju adresu rado promenili za adresu u Nemačkoj. Zvanični Beograd ove ljude naziva „lažnim azilantima“, a ova predstava za cilj ima da ispita mogu li se azilanti deliti na „lažne“ i „prave“, šta su razlozi iz kojih se jedna porodica odlučuje na traženje azila, kako izgleda procedura traženja azila od Republike Nemačke i da li je sam termin „azil“ u jednom sloju srpskog društva promenio svoje prvobitno značenje.

Da li je azilantstvo postalo profesija i može li se posmatrati kao zanat koji biraju socijalno ugrožene porodice? Da li se azil traži zbog progona, ili zbog novčane naknade koju azilatni dobijaju od Republike Nemačke? Šta je to bolje u Nemačkoj? Šta je to loše u Srbiji?

Kako izgleda život u azilu a kako život onih koji se odluče da ga zatraže? Koliko se može zaraditi u „azilanstkom biznisu“ i da li se bavljenje ovim „poslom“ isplati?

Predstava Nemačka namenjena je onima koji razmišljaju o odlasku „u azil“ ali i onima koji ne razumeju zbog čega se veliki broj porodica odlučuje na taj korak, te strahuju da bi zbog velikog broja „lažnih azilanata“ Republika Srbija mogla da bude skinuta sa bele šengenske liste.

Zbog svoje edukativne prirode, ali i činjenice da diskriminacija Roma u društvu, počinje u prosvetnom sistemu, predstava se igra u prostoru škole. Njenu publiku čine učenici i učenice različitih uzrasta, zainteresovani da steknu teorijska i praktična znanja o integraciji, diskriminaciji i migracijama romske populacije.

(more…)