SUMNJIVO LICE

DRAMATURŠKA BELEŠKA

Sumnjivom licu Branislava Nušića prišli smo kao artefaktu koji svedoči o svom vremenu i kontekstu. Ovaj komad je bio polazna tačka istraživanja društvenih okolnosti u kojima je napisan, ali smo se u dramaturškoj adaptaciji vodili pokušajem da za Nušićeva formalna rešenja, nađemo odgovarajuće savremene ekvivalente. Isto tako, pokušali smo da između Nušićeve i naše Srbije, povučemo oštre paralele. Utvrdili smo da se mnoge stvari nisu promenile, od XIX veka do danas, ali i da su se mnoge druge promenile. Na gore.

Od originalnog teksta Branislava Nušića, zadržali smo elemente koji odgovaraju današnjici. Ostale smo adaptirali, tako da o savremenom trenutku govore na isti način na koji je Nušić promišljao sopstvenu epohu. Nušić je, u svoje vreme, bio izrazito kritički nastrojen pisac. Verujemo da ga, s tim u vezi, ne bi zadovoljilo da se danas igra muzejski, u estetici koja odgovara njegovom vremenu, odnosno: na način na koji se pozorište doživljavalo onda kada je on za njega pisao. To je put kojim se tupi njegova oštrica, političnost, angažman i hrabrost, koje doživljavamo kao osnovne odlike Nušićevog pisanja.

Ključan dokument u radu na Sumnjivom licu bio nam je Nušićev predgovor ovom komadu. U tom tekstu, Nušić daje informacije o svom dramaturškom postupku, ali i o istorijskim okolnostima u kojima je nastao i čekao trideset šest godina do svoje praizvedbe. Teme koje Nušić ovde otvara jesu cenzura, autocenzura i političke promene koje atmosferu javnog života dižu do tačke ključanja, i ako se – iza te buke, vike i hajpa, malo toga suštinski menja i događa.

Kao što Nušić, u svom predgovoru, piše o Gogoljevim uticajima, ni mi ne sakrivamo uticaje naših savremenika, niti autora koji su se političkim pozorištem bavili između Nušićevog i našeg vremena. Kao što Nušić hrabro iznosi istorijske činjenice o svojim savremenicima, ni mi ne bežimo od toga da će se mnogi naši savremenici prepoznati u ovoj predstavi. Ipak, nije sve isto. Jedna veoma važna stvar se promenila. Diktatura se danas ne sprovodi strogo poverljivim, šifrovanim depešama, već javno: širenjem straha, panike i sveprodiruće gluposti i beznačajnih sadržaja,  putem medija.

Upravo zbog toga, nismo stali na adaptaciji, već smo u dijalogu s Nušićevim Sumnjivim licem, napisali novi, izvedbeni tekst. Naše Sumnjivo lice nema srećan, već sumnjiv kraj, jer su društvene bolesti koje je Nušić tačno dijagnostifikovao, došle na nivo metastaze. S tim u vezi, smatramo da više nije dovoljno anestezirati se smehom. Želimo li da postanemo zdravo društvo, neophodni su nam radikalniji, invazivniji zahvati: kako u dramaturgiji, tako i u politici.

Milena Bogavac  

REČ REDITELJA

U godišnjaku profesionalnih pozorišta koji izdaje Sterijino pozorje, piše da je ovo 195. profesionalna produkcija komada Sumnjivo lice. Amaterske, školske i omladinske postavke istog komada, nije moguće izbrojati, ali je vrlo moguće da je njihov broj četvorocifren. Zbog toga što nam je sadržaj ovog komada poznat, počeli smo da ga podrazumevamo, pa sto trideset godina pošto je napisan, izlazimo iz pozorišta nasmejani i srećni, jer je “sve isto kao nekada”.  A zašto je to tako?

Da li smo srećni što smo društvo koje sto trideset godina ima iste probleme i da li to znači da, zapravo, i ne želimo da se menjamo? Da li se stidimo što delo ovog genijalnog pisca opisuje sve naše mane, ili smo srećni zbog tih mana, pa ih ističemo kao osnovu našeg mentaliteta i kulture? Cilj ove predstave nije da konstatuje kako je Nušić naš savremenik, već da postavi pitanje: zbog čega su stvari nepromenjive? Ima li ovo društvo želju da se menja? I šta je to što nas navodi da beskonačno mnogo puta ponavljamo iste greške?

Sumnjivo lice je komad o vlasti, o želji za vlašću, ali i strahom od nje; o potrebi da te onaj ko je na vlasti voli, što dovodi do korupcije i  cenzure. Ovo je takođe komad o  komunikaciji unutar državnog aparata i činovnicima, koji nisu servis građana, već rade za sebe, smatrajući da su im pozicije u državnoj službi zagarantovane. U Srbiji se veruje da je vlast, lično vlasništvo, sa kojim svako radi šta želi i to je osnovni mehanizam po kome društvo funkcioniše. Sve su to teme koje su u našoj zemlji aktuelne već sto trideset godina, a novo pitanje koje postavljamo jeste pitanje medija, odnosno: vođenja države kroz medije.

Pitamo gde je mesto sudu i pravosuđu, policiji, državnom aparatu i njegovim činovnicima, kada se sve važne odluke donose na naslovnim stranama? Da li je Srbija zemlja u kojoj su svi sumnjivi? Da li živimo u društvu straha od toga da ne postanemo sumnjiva lica, da ne dobijemo već pripremljene etikete i budemo osuđeni, na trafici, umesto u sudnici? 

Klasik srpske dramaturgije, ovde je polazna tačka za pričanje priče o promenama, koje se u Srbiji večito čekaju, ali i priča o genijalnosti pisca koji nam je u nasleđe ostavio blago: ozbiljan, komediografski opus, iz koga nismo naučili ništa, sem da se smejemo i zabavljamo. Uopšte nije smešno! Možda nikada nije ni bilo… s tim što, do danas, nisu bile uključene kamere.

Sada, svako od nas, zna da se kamere, u jednom trenutku, mogu okrenuti ka njemu i protiv njega… a država je tu da, iz senke, vlada pokretima kamere. To je strašno, ali sigurno da nije smešno. Ne smejte se Nušiću, već probajte da ga razumete!

Vojislav Arsić