Jedna je od snažnih poruka koje šalje predstava „Ustav” čiji tekst potpisuje Milena Minja Bogavac, a režiju Vojislav Vojkan Arsić.  

Autorka fotografije Milica Šolajić

U nedostatku pravnih i političkih kurseva tokom formalnog obrazovanja, posebice u kurikulumima umetničkih fakulteta i visokih škola, beogradski Reflektor teatar i kraljevačka Grupa Grupa pristupili su potpuno nestandardnoj obradi jednog krajnje jednoličnog teksta – kroz pozorište. 

Usudio bih se široko i opšte reći da je svako pozorište političko i da je svaka predstava angažovana. Oni to mogu prestajati da budu postepenom ili naglom amputacijom kritike i učešća, ali takav čin takođe je politički. Ipak, politički teatar kakav donosi predstava Ustav, nekada mahinalno nazivana „Ustav i prava građana”, krajnje je tipičan predstavnik žanra i krajnje atipičan primer adaptacije teksta.

Sam Ustav nema mnogo likova, radnja je naivna, samo se nešto popuje, propisuje i preti, ima više činova nego što priliči jednoj predstavi i na ivici je apsurda. Sa druge strane iste ivice, nalazi se ova predstava. Između članova, Ustav je upotpunjen činovima, a izvode ga mladi ljudi koji su bili maloletni u vreme kada je sproveden taj famozni ustavni referendum.

Podsetiću mlađe među vama da je referendum bio nalik na utakmicu sa produžecima, trajao je dva dana i jednu dugu noć, a verovatno bi trajao koliko god da je bilo potrebno da se usvoji. Pod izgovorom značaja ustavne preambule, izdvojeno je Kosovo i već tada je načinjeno pravno formalno razlikovanje Kosova od Vojvodine. 

Kao što će na predstojećim izborima pravo glasa imati i mladi ljudi koji se ne sećaju ni državne zajednice SCG, a kamoli neke druge bivše države, neki od mladih glumaca i glumica koji su igrali u ovoj predstavi nisu bili rođeni tokom NATO intervencije.

Zapravo je i originalnim tekstom konkursa za glumce i glumice iz prošle godine bilo propisano da je potrebno da su rođeni 1988. godine ili kasnije, odnosno da su 2006. bili maloletni, te da nisu imali pravo glasa na referendumu kojim je usvojen aktuelni ustav.

Igrajući u ovoj predstavi, oni na neki način predstavljaju sve nas koji igramo po pravilima istog Ustava na pozornici života. 

„Zamisli Srbiju na koju si ponosan! Na koju si ponosna”

Apsurdirajući i parodirajući članove Ustava koji su neki tek mrtvo slovo, a drugi bukvalno u(ne)ređuju život, ova predstava dekonstruiše ponaosob neke stvari koje uzimamo zdravo za gotovo. 

Od himne svih građana i građanki koja upomoć poziva Boga, preko braka, sloboda i reda, čini mi se da nije bilo tabua. Hladna sterilnost pravnog dokumenta upotpunjena je iskrenim rečenicama mladih, iskusnim scenskim pokretom i zabavnom originalnom muzikom. 

Da sam uspeo da promenim zvuk zvona na telefonu, on bi bio muzički skeč iz te predstave izveden napevanjem „Zakoni republike Srbije donose se u skladu sa Ustavom, a Ustav republike Srbije, bliže se određuje zakonom”. Njime se završila retorsko-ritmička celina koja je dočarala publici „ispraznost formalizma preko vokalnog performansa od formalističke kakofonije do kanonskog pojanja”, kako je to sročio Vlada Marović nakon što je ovom predstavom otvoren festival Anfiteatar u tekstu koji otkriva pomalo i radnje (spojleri), pa ga oprezno čitajte. 

Muziku potpisuje Ivan Mirković Bambi. 

Glasačke kutije tretirane su na sceni razno, sem opsceno, pa i onako kao na izborima. Scenografiju potpisuje Vladan Slavković Slavko.

Predstava je nastala kroz radionice dramaturškog oblikovanja teksta, edukativni i istraživački proces, radionice, tribine i analize stručne literature uz pomoć i podršku stručnjaka. 

Premijera je održana pre nešto manje od godinu dana, a ja sam nekakvim spletom okolnosti na nju poveo majku. Bila mi je u poseti u Beogradu u koji sam se tada relativno skoro bio doselio. 

Majka je isprva bila malo zbunjena temom, ali je ubrzo i ozbiljno shvatila navedene primere blatantnog kršenja ustava i komično doživela prikazane paradokse besmislenog patriotizma arhetipa ljudi koji očito ne znaju u kakvoj državi žive, barem ako je Ustav nekakav pokazatelj. 

U predstavi igraju Milena Božić, Đorđe Živadinović Grgur, Mladen Milojković, Lazar Nikolić i Katarina Živković. Scenski pokret potpisuje Andreja Kulešević.

Autor teksta: Lazar ČOVS

Izvor: Univerzitetski odjek!