Premijera predstave MANIFEST 2.0

MANIFEST 2.0
Sedam nestabilnih slika umetničke revolucije

Koncept, režija i koreografija: Filip PETKOVSKI

Igraju:
Milena BOŽIĆ
Sunčica MILANOVIĆ
Lazar NIKOLIĆ
Đorđe ŽIVADINOVIĆ GRGUR
Aleksandar STOIMENOVSKI

Korišćeni tekstovi (celi ili u fragmentima):

Karl Marks, Fridrik Engels – Komunistički Manifest, 1847.
Filippo Tommaso Marinetti – Futuristički Manifest, 1909.
Tristan Tzara, Francis Picabia, Georges Ribemont-Dessaignes, Paul Éluard, Louis Aragon i Richard Huelsenbeck – Dadaistički Manifest, 1918.
Bruno Taut – Dosta više ozbiljnosti, 1920.
Filippo Tommaso Marinetti, Luigi Colombo Fillia – Futuristički kuvar, 1932.
Claes Oldenburg – Ja sam za umetnost, 1961.
Mierle Laderman Ukeles – Manifest umetnosti održavanja, 1969.
Yvonne Rainer – NO Manifesto, 1964.
Elaine Sturtevant – Sva savremena umetnost je lažna, 1999.
Jim Jarmusch – Zlatna pravila filmskog stvaralaštva, 2004.
Andrej Žoldak – Pismo nerođenim rediteljima, 2013.
SPIT – Mi, neprijatelji, 2017
Laboria Cuboniks – Ksenofeministički Manifest, 2018.

Saradnica na izvedbenom tekstu: Milena BOGAVAC
Izvršna produkcija: Jovan ZDRAVKOVIĆ, Isidora BULATOVIĆ
Odnosi sa javnošću: Lena BOGDANOVIĆ
Menadžerka protokola: Ana STOJANOVIĆ
Dizaj plakata: Igor MARKOVIĆ
Tehnička podrška: Dorćol Platz, 5aSec
Produkcija: Reflektor teatar
Sezona: MIR I PRAVDA, 2024.

Projekat je podržan u okviru programa Kultura za demokratiju Vlade Švajcarske i Hartefakt fonda.
Projekat je podržan od strane Culture Moves Europe programa koji finansira Evropska Unija i Goethe institut.

MANIFEST 2.0 predstava je nastala iz potrebe za istraživanjem, samoobrazovanjem, drugačijim pozorišnim izrazom i drugačijim procesom. Ona je iskorak u umetničkoj praksi Reflektor teatra: po prvi put, vođenje procesa prepustili smo gostujućem reditelju, s ciljem da novi pristup ostavi novo znanje u našem umetničkom kolektivu. Akcenat je na teoriji. Drugi akcenat na fizičkom teatru. Polazni tekstovi su ključni umetnički i društveni manifesti, koji su oblikovali naš svet. Istražujući performativnost manifesta, istraživali smo tradiciju avangarde.

…

Manifesti su fikcija prerušena u činjenice. Prolazni i trajni, ozbiljni i smešni, iskreni i ironični, uvek podrivajući sopstveni autoritet, manifesti su krajnje nestabilni tekstovi. Ideje i radikalni stavovi pojedinaca koji su pisali poznate manifeste, pokazuju ne samo ugnjetavanje, već i borbu sa ugnjetavanjem u različitim istorijskim kontekstima. Zbog toga se publika još pita šta im je zajedničko i šta to manifeste čini apsolutno hitnim. Danas više ništa nije radikalno, sve je već rečeno. Sve što je neko hteo da smisli, da napiše, da poruči, da stvori, već je neko uradio, već je neko ispljuvao, neko je pobio, problematizovao i kenselovao. Danas forma manifesta doživljava popularnost drugačije vrste. Sa širenjem interneta, zbog platformi kao što su Facebook i Twitter, na kojima ljudi pišu male delove svojih manifesta, svaki dan.

…

REČ REDITELJA

Predstava MANIFEST 2.0 bavi se telesnom i performativnom transformacijom nekih od najpoznatijih i najkontroverznijih manifesta s kraja 19, 20. i 21. veka, odnosno tekstova pisanih kao reakcija ili protest protiv umetničkih, ekonomskih, kulturnih i društvenih tokova i problema sa kojima su se autori suočavali, u svom datom kontekstu.

U ovom projektu, akcenat je na istraživačkom procesu. Koristeći tehniku Viewpoints, glumci i glumice su bili izloženi intenzivnoj fizičkoj obuci zasnovanoj na vežbama i telesnim improvizacijama, kako bi stvorili predstavu zasnovanu na kombinaciji plesa i fizičkog teatra, u cilju postizanja savremenog pozorišnog i postdramskog izraza.

Reditelj nalazi inspiraciju, ne samo u manifestima, već i u kritičkoj teoriji, a posebno u dva važna dela koja izvela revoluciju u načinu na koji gledamo na performativnost, a to su knjige: „Kako raditi stvari rečima“, J. L. Ostina (1962.) i „Društvo Spektakla”, Gi Debora (1967).

Ostin je od posebnog značaja, jer analizira odnos između teksta i performativnosti, tvrdeći da se jezik ne koristi samo za prenošenje informacija ili opisivanje sveta već i za izvođenje radnji. To je teorija koja savršeno nalazi svoj dom u pozorišnom miljeu. U ovoj predstavi, izvođači ne recituju manifeste; oni ih oživljavaju, pretvarajući svaku reč i rečenicu u dinamičnu akciju, koja odjekuje kroz prostor i vreme.

S druge strane, “Društvo spektakla” kritikuje konzumerizam i sveprisutnu medijsku kulturu, tvrdeći da je autentični društveni život zamenjen spektaklom. Spektakl nije skup slika,već društveni odnos posredovan slikama, pa Deborova teorija tvrdi da se u spektaklu, sve ono što se nekada neposredno proživljavalo, udaljilo u reprezentaciju. Spektakl postaje sredstvo i cilj kapitalističkog načina proizvodnje, oruđe za održavanje statusa quo pacifikacijom i ometanjem mase, prolaznim slikama i potrošnim dobrima, čime se sprečava kritička misao ili istinska društvena interakcija.

Dakle, predstava nudi sedam performativnih slika, u kojima svaki manifest postaje proživljeno iskustvo ili otelotvorena kritika koja poziva publiku da se bavi osnovnim idejama na intuitivnijem i emotivnijem nivou. Kroz spektakl plesa i fizičkog teatra, manifesti se ne samo posmatraju već se i doživljavaju.

Drugim rečima, ovo je predstava o vraćanju ljudske aktivnosti i interakcije u svet u kojem sve više dominira reprezentacije, a ne stvarno, opipljivo iskustvo.

Kroz otelotvorenje manifesta, performans deluje kao poziv na akciju, podstičući publiku da prepozna načine na koje spektakl oblikuje naše percepcije i interakcije, tražeći autentične načine angažovanja sa svetom koji nas okružuje.

Tako da, ova predstava, kao i manifesti kojima se bavi. poziva publiku da preispita ulogu umetnosti i performansa u društvu, budući da umetnost nije samo oblik zabave već i kritičko oruđe za društvenu transformaciju.

Filip Petkovski

…

FILIP PETKOVSKI je pozorišni reditelj i koreograf iz Skoplja, Severna Makedonija. Dotktorirao je na studijama kulture i performansa, na UCLA. Kao plesač, izvodio je brojne predstave širom Evrope, Sjedinjenih Američkih Država i Kanade i vodio je radionice o makedonskom i istočnoevropskom plesnom nasleđu. Njegove koreografije istražuju teme kao što su kolektivno telo zajednice, verovanja vezana za transformacije u prirodi, staru slovensku mitologiju i rituale. Reditelj je osam pozorišnih predstava, produciranih u Severnoj Makedoniji, Norveškoj i SAD-u, koje uključuju komade američkih dramatičara i autorske projekte. Način rada Filipa Petkovskog je kombinacija metode “Viewpoints” sa savremenim plesnim rečnikom, zasnovanim na improvizaciji i iscrpljujućem pokretu. U poslednjih nekoliko godina, aktivan je u promociji rada u stilu plesnog pozorišta, dok mu estetski pristup počiva na fizičkom i post-dramskom pozorištu.

REFLEKTOR TEATAR je društveno angažovano pozorište, osnovano 2012. godine, u okviru omladinske organizacije Centar E8. Za prvih dvanaest sezona, producirali smo sedamnaest predstava, izvedenih u šesnaest država, šezdeset gradova i desetak sela Srbije, pred pola miliona ljudi u publici. Radimo sa mladima i za mlade, na predstavama koje povlače znak jednakosti između umetnosti i aktivizma. Naša scena, od 2020. godine, nalazi se u prostoru Dorćol Platza, gde svakog meseca igramo od pet do sedam predstava, u našoj produkciji.

KULTURA ZA DEMOKRATIJU pruža podršku nezavisnoj kulturnoj sceni u Srbiji da, koristeći kulturu i umetnost, podstiče kritičko i kreativno razmišljanje o društvenim temama koje su od važnosti za lokalne zajednice. Takođe, projekat Kultura za demokratiju podstiče saradnju aktera na nezavisnoj kulturnoj sceni, kreirajući na taj način prostorza promociju pluralističkih vrednosti i interkulturalnog dijaloga u Srbiji. Prva faza projekta traje od oktobra 2021.godine do februara 2025. i podržava ga Vlada Švajcarske, a sprovodi Hartefakt fond.

Ovaj rad je nastao uz finansijsku pomoć Evropske unije. Stavovi izraženi u ovom dokumentu ni na koji način ne odražavaju zvanično mišljenje Evropske unije

…

Predstava MANIFEST 2.0 producirana je u okviru projekta Centra E8, posvećenog samoobrazovanju umetnika_ca, sa nezavisnih scena izvođačkih umetnosti u Srbiji. Projekat podrazumeva organizaciju pet javnih predavanja lokalnih teoretičara_ki umetnosti; produkciju predstave MANIFEST 2.0 i njena igranja u Beogradu, Novom Sadu i Kraljevu, praćena razgovorima s publikom; web-serijal posvećen teoriji umetnosti i stručnu publikaciju koja sadrži transkripte javnih predavanja i druge, relevantne edukativne materijale.

“Zamisli Srbiju koju je lepo i lako voleti”

Jedna je od snažnih poruka koje šalje predstava „Ustav” čiji tekst potpisuje Milena Minja Bogavac, a režiju Vojislav Vojkan Arsić.

Autorka fotografije Milica Šolajić

U nedostatku pravnih i političkih kurseva tokom formalnog obrazovanja, posebice u kurikulumima umetničkih fakulteta i visokih škola, beogradski Reflektor teatar i kraljevačka Grupa Grupa pristupili su potpuno nestandardnoj obradi jednog krajnje jednoličnog teksta – kroz pozorište.

Usudio bih se široko i opšte reći da je svako pozorište političko i da je svaka predstava angažovana. Oni to mogu prestajati da budu postepenom ili naglom amputacijom kritike i učešća, ali takav čin takođe je politički. Ipak, politički teatar kakav donosi predstava Ustav, nekada mahinalno nazivana „Ustav i prava građana”, krajnje je tipičan predstavnik žanra i krajnje atipičan primer adaptacije teksta.

Sam Ustav nema mnogo likova, radnja je naivna, samo se nešto popuje, propisuje i preti, ima više činova nego što priliči jednoj predstavi i na ivici je apsurda. Sa druge strane iste ivice, nalazi se ova predstava. Između članova, Ustav je upotpunjen činovima, a izvode ga mladi ljudi koji su bili maloletni u vreme kada je sproveden taj famozni ustavni referendum.

Podsetiću mlađe među vama da je referendum bio nalik na utakmicu sa produžecima, trajao je dva dana i jednu dugu noć, a verovatno bi trajao koliko god da je bilo potrebno da se usvoji. Pod izgovorom značaja ustavne preambule, izdvojeno je Kosovo i već tada je načinjeno pravno formalno razlikovanje Kosova od Vojvodine.

Kao što će na predstojećim izborima pravo glasa imati i mladi ljudi koji se ne sećaju ni državne zajednice SCG, a kamoli neke druge bivše države, neki od mladih glumaca i glumica koji su igrali u ovoj predstavi nisu bili rođeni tokom NATO intervencije.

Zapravo je i originalnim tekstom konkursa za glumce i glumice iz prošle godine bilo propisano da je potrebno da su rođeni 1988. godine ili kasnije, odnosno da su 2006. bili maloletni, te da nisu imali pravo glasa na referendumu kojim je usvojen aktuelni ustav.

Igrajući u ovoj predstavi, oni na neki način predstavljaju sve nas koji igramo po pravilima istog Ustava na pozornici života.

„Zamisli Srbiju na koju si ponosan! Na koju si ponosna”

Apsurdirajući i parodirajući članove Ustava koji su neki tek mrtvo slovo, a drugi bukvalno u(ne)ređuju život, ova predstava dekonstruiše ponaosob neke stvari koje uzimamo zdravo za gotovo.

Od himne svih građana i građanki koja upomoć poziva Boga, preko braka, sloboda i reda, čini mi se da nije bilo tabua. Hladna sterilnost pravnog dokumenta upotpunjena je iskrenim rečenicama mladih, iskusnim scenskim pokretom i zabavnom originalnom muzikom.

Da sam uspeo da promenim zvuk zvona na telefonu, on bi bio muzički skeč iz te predstave izveden napevanjem „Zakoni republike Srbije donose se u skladu sa Ustavom, a Ustav republike Srbije, bliže se određuje zakonom”. Njime se završila retorsko-ritmička celina koja je dočarala publici „ispraznost formalizma preko vokalnog performansa od formalističke kakofonije do kanonskog pojanja”, kako je to sročio Vlada Marović nakon što je ovom predstavom otvoren festival Anfiteatar u tekstu koji otkriva pomalo i radnje (spojleri), pa ga oprezno čitajte.

Muziku potpisuje Ivan Mirković Bambi.

Glasačke kutije tretirane su na sceni razno, sem opsceno, pa i onako kao na izborima. Scenografiju potpisuje Vladan Slavković Slavko.

Predstava je nastala kroz radionice dramaturškog oblikovanja teksta, edukativni i istraživački proces, radionice, tribine i analize stručne literature uz pomoć i podršku stručnjaka.

Premijera je održana pre nešto manje od godinu dana, a ja sam nekakvim spletom okolnosti na nju poveo majku. Bila mi je u poseti u Beogradu u koji sam se tada relativno skoro bio doselio.

Majka je isprva bila malo zbunjena temom, ali je ubrzo i ozbiljno shvatila navedene primere blatantnog kršenja ustava i komično doživela prikazane paradokse besmislenog patriotizma arhetipa ljudi koji očito ne znaju u kakvoj državi žive, barem ako je Ustav nekakav pokazatelj.

U predstavi igraju Milena Božić, Đorđe Živadinović Grgur, Mladen Milojković, Lazar Nikolić i Katarina Živković. Scenski pokret potpisuje Andreja Kulešević.

Autor teksta: Lazar ČOVS

Izvor: Univerzitetski odjek!