ŽUDNJA

REČ REDITELJA

«Žudnja» je predstava o ljubavi, ali onoj pravoj pokretačkoj ljubavi koju niko i ništa ne može da zaustavi. Ni zid, ni bodljikava žica. Ljubav je žudnja i žudnja je ljubav, prema životu, osobama, vrednostima i idealima u današnjem i sutrašnjem surovom svetu. «Žudnja» je ljubav puna borbe koja pobeđuje samo ako je pretvorimo u izvor snage, kreativnosti, rasta i mentalne budnosti. To je stanje kada su naši neuroni, više nego u bilo kojem drugom slučaju, slobodni za spajanje na nove i drugačije načine.

Autori i izviđači u predstavi «Žudnja» su kao neuroni koji svakim svojim sastavljanjem i rastavljanjem donose na scenu nove emocije. Intimne, iskrene i tačne.

Predstava «Žudnja» je demonstracija ljubavi za životom. Jer, samo nas ljubav može spasiti, a ljubav nas je i uništila.

NAŠA ŽUDNJA

Ova ,,Žudnja” je svačija po malo. Izvorno, oslanja se što na dramu (“Crave”) što na lik Sare Kejn. Režiser je Vojislav Arsić, a umetnička saradnica Milena Bogavac. Koautori i izvođači: Đorđe Živadinović Grgur, Jovan Zdravković, Marko Panajotović i Uroš Nović. Hrabar prevod – Vlatko Ilić i Borut Šeparović. Produkcija KPGT i Centar E8. Pa ipak, rekla bih da je ova “Žudnja” pomalo i naša, gledaoca koji su, prevareni da ih se ovo ne tiče, došli da uživaju u još jednoj predstavi – i našli se oči u oči sa sopstvenom intimom. Svako je morao da uloži po nešto, a najpre onaj deo sebe koji žudi. Tako nastaje ova predstava.

• Samo me ljubav može spasiti, a ljubav me je uništila.

Velika je hrabrost danas izvoditi Saru Kejn – retko intenzivno izvođena autorka u savremenom pozorištu, a ipak, retko teško prenosiva na scenu. Zato mislim da je sjajno rešenje da predstava bude koautorskog karkatera, jedno intimno čitanje svih učesnika – i da sve vreme bude u dijalogu sa Sarom. Sara je ovde, kao u svojoj drami, ljubavnica – a dijalog sa ljubavnicom uvek je mnogostruk.

Ipak, ova drama nije od onih koji su Sari doneli popularnost – ne pršti brutalnošđu, scenama nasilja, erotskih mahinacija i teškog sadizma. Drama kao i predstava se zaista bave ljubavlju – ali ako ovo možemo nazvati Sarinom nežnijom stranom, ona nikako nije bezbolna. Toj dvostrukoj zavodljivosti svako se mora prepustiti – i žudnji, i ovoj predstavi. I ljubavi na samom kraju.

Taj kraj mi je naročito smetao neposredno posle predstave – em je sam po sebi nedovršen, em deluje kao trenje pred klimaks. A klimaks nije usledio. Tapšem, začuđena i čudno smetena i dirnuta. Tek kasnije sam shvatila – predstava mimikrijski prati žudnju, a to osećanje je, pored svog intenziteta koji je luda vožnja ove predstave, ipak ljubavno – beznadežno i nesavladivo. Ako se ispuni, onda nije dostojna svog imena. Prava žudnja se nikad ne dokrajči. Tako na kraju dobijamo slatko-jezivu viziju (iluziju) koja je u samoj osnovi žudnje – opisivanje jedne potpune ljubavi, od početka do kraja. To je okrilje žudnje, ono što očekujemo i čemu se nadamo (što nije naivni sladunjavi ideal jer opis sadrži i sve mračne strane jedne erotske hipnoze) i što nikako nećemo dobiti – i to rađa želju.

• Sada kada sam te pronašao mogu da prestanem da tražim sebe.

Scenska aparatura je jako svedena – na sceni je veliki jastuk, ili gigantska postelja, i sto sa elementima iskrivljene slike kućnih poslova: pravljenje hleba, mnogo mleka što aludira na odojče i onu prvu žudnju (za životom), ali i emotivne frustracije koje se kroz ove poslove ne kanališu po stereotipu, već prerastaju u erotsku histeriju. Uz nešto stolica, poneku igračku, što aludira na detinji (i hiroviti) karakter svake žudnje, te sklepano gledalište (nažalost, vrlo nepraktično jer mnogi gledaoci nisu mogli dobro da vide scenu), scena se svodi na predivni enterijer, koji je zapravo eksterijer ruševina stare šećerane KPGT-a. Sa ruralnim zidom kojem samo godine mogu da naprave tako izbrazdanu glazuru, i mrežom cevi i skela, predstava dobija neki postindustrijski, te i postapokaliptički šmek.

Džinovski jastuk, ili postelja, simbolizuju eksternizovanu intimu – ali umesto ljubavne scene, dobijamo samo jednu polovinu. Onu napuštenu jedninu, umnoženu u četiri slučaja. Da li je svaki glumac slučaj za sebe ili svi glume jednog lika? Savremeno pozorište i onako uvek podriva celovitost lika – ovde je nagrizen svaki identitet, a sve glumce povezuje žudnja, i utoliko je žudnja glavni lik predstave. Glumci nastupaju (napadaju, jer ima nečeg strašno agresivnog u njihovoj potrebi da ospoljavaju svoj unutrašnji afekat) iz svoje pozicije. Kako se i može održavati iluzija da je žudnja ičija?

Glumci ne izvode didaskalijama okamenjene uloge – oni proživljavaju rečenice Sare Kejn, do one mere dok ne postanu njihove – i spajaju ih sa ličnim doživljajem. Da li je zaista tako, samo nagađam. A mora biti. Jer zaista, žudnja je svačija, ne individualizuje nas, a svako o njoj može govoriti samo na svoj način. Sara Kejn je ovde njena saputnica, njeno otelovljenje, njena boginja. Sa njom i pomoću nje se komunicira sa tim osećanjem. Ne falsifikuje se njen doživljaj.

Mislim da Sara Kejn može samo tako da se igra. Intimno i lično, na svoj način. Ona je previše osobena, dinamična i intenzivna da bi se imitirala. A dovoljno elementarna da bi svakome bila draga i bliska.

• Ono čega se bojim me stiže.

Posle predstave, pitala sam se kako se glumci toliko često sukobljavaju sa svojom intimom? Sa rascepom u sebi? Kako oni prežive tu predstavu svaki put iznova? Jer način na koji je ona ostvarena, a koje sam okarakterisala ne kao glumu već doživljavanje jednog osećanja, surova je igra sa sobom, koja se uvek plaća.

I sama kiša koja je dobovala uporno kao stara strepnja, postala je scenski aparat, sjajan auditivni faktor. Skoro bih se ponadala da ju je režiser prizvao, i tako bih potvrdila svoje slutnje da je ceo događaj (jer svaka predstava je jedinstveni događaj) vođen nečijom suludo rafiniranom, paganskom rukom. Ipak predstava govori o jednoj mitološkoj opsesiji. Kiša doprinosi fatalističkom karakteru njihovih rečenica.

• Da li sam ja nepotrebna komplikacija?

Psihodelična stvarnost je jača od prave stvarnosti – iako bih ovo pripisala pre drugim Sarinim dramama, ova predstava mi je predočila koliko je žudnja nadasve jedno psihodelično osećanje. Utoliko se sjajno uklapaju koreografski elementi, koji su ospoljavanje unutrašnjeg afekta, hipetrofija tela koje pati od erotske apstinencije. Potreba da se izrazi osećanje pred kojim je i reč posustala. A moramo misliti da je posustala kada je zapravo ceo tekst auditivno ostvaren (replike su snimljene i puštane) što prikazuje procep između scenske stvarnosti i njenog dramskog teksta. Tipično nepoverenje u jezik i jaz između izrečenog i mišljenog ipak nije stravičan – Sarine replike više su odjek i neka hipnotička mantra na koju se nadograđuje predstava – pokretom, scenografijom, koreografijom, pa i projekcijom našeg doživljaja.

Predstava je neverovatan vizuelni i auditivni doživljaj – a oba segmenta funkcionišu zasebno. Kada nisam mogla dobro da pratim scenu, prepuštala sam se glasu koji me je zavodljivo mamio Sarinim rečenicama. Ipak, šteta što glumci nisu prekinuli jaz između zvuka i jezika – tek pokoji njihov roptaj nije prekoračenje ove barijere. Sve vreme sam čekala da neko od njih zaista progovori – tako bi njihova žudnja možda neposrednije došla do prisutnih. Ipak, možda je i bolje što je ostalo tako – osećaj beznadežnosti, neslobode i podanosti žudnji time je potpun.

• Nikad nisi tako moćan kao kad znaš da si nemoćan.

Zapravo cela predstava je apokaliptična rejverska vizija, sa jakim vizuelnim i muzičkim senzacijama – premijera koja obično ima elitistički karakter, ovde je bila ekskluzivna u starom rejverskom značenju. Ne znamo gde se predstava održava, negde u KPGT-u, „negde pozadi“, do tamo dođemo preko dasaka i blata, “unutra“ prokišnjava, moji jajnici negoduju, a prizor je dekadentan i anarhičan. Treba zamisliti oronulu zgradu sa industijskim dekorativnim elementima, improvizovanom sedištima, publikom koja se gurka i pokušava da upije još malo od predstave. Ta njena teška dostupnost, više propust u organizaciji ali toliko pogodan da je gotovo izgledao namerno – sva ta kuškanja iz žudnje da se primi i pojmi žudnja neobično ilustruju esenciju ovog osećanja – neutažljivost, nedostupnost, beskrajnost.

Muzika zavodljivo prijanja uz ovu slutnju – dissonantne izmiksovane replike (Marko Nastić – Ljubav; za muziku zadužen Ivan Marković Bambi) povlače nas u tehno-trans koji ilustruje izvorni osećaj zazorne izgubljenosti ljubavnika.

• Ja nisam ono što sam, ja sam ono što činim.

Ono što je zapravo meni najvažnije, jeste da je ovaj događaj, svojim rejverskim i apokaliptičkim karakterom, postindustrijskom estetikom, beznadežnom iskrenom žudnjom i ekstremnom afekcijom, uspeo da ostvari avangardu, u vreme kada je taj pojam što kliše što kič.

Konačno, predstava nam vraća Saru Kejn, koja je i dalje stravično savremena, ne autorka jedne generacije, već nebrojanih generacija koje je traže i oživljavaju. Neki intimni slogan predstave „odgovor na potrebu“ čitam kao zazivanje Sare da uvek iznova jurimo iste demone. Zajedničke.

Nevena Milojević